Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Miloš Dragojević
Pismo gospođe Tomić
„Čast… Prokleta povređena čast… Nisam znao da ovako boli”, pomislio je Jakov Tomić dok se tog snežnog decembarskog prepodneva 1889. godine fijakerom kretao ulicama Novog Sada. Krajnje odredište bila je Sremska Kamenica.
Unezvereno lice, odsutan pogled koji se gubio negde u daljini i podočnjaci koji su ukazivali na hroničnu neispavanost govorili su o teškom psihofizičkom stanju u kom se već mesecima nalazio ovaj poznati novosadski publicista, novinar, političar, predsednik Radikalne stranke. Odgovornost za ovakvo stanje tridesettrogodišnjeg Jaše, kako su ga iz milošte zvali prijatelji, ležala je u njegovom sukobu s prvakom Liberalne stranke i urednikom lista „Branik” Mišom Dimitrijevićem. Naime, taj sukob se vremenom s političkog proširio na polje privatnosti, koja je zadirala u najintimnije kutke porodice Tomić.
Famozno pismo koje je navodno Milica Tomić, supruga Jašina, napisala i poslala svom nekadašnjem vereniku, pravniku Branku Petroviću, dok je još bila verena s njim, nekako je dospelo u Dimitrijevićeve ruke. Odmah nakon toga ovaj je detalje intimne prepiske počeo da koristi u podmukloj i prljavoj kampanji protiv Tomića, objavljujući delove pisma u „Braniku”. Naime, Milica, inače ćerka čuvenog srpskog političara Svetozara Miletića, navodno u tom pismu nudi tadašnjem vereniku mesto glavnog urednika „Zastave”, tada najuticajnijeg lista među Srbima u Austrougarskoj, čiji je pokretač i vlasnik bio njen otac Svetozar. Takođe navodno, Branko bi dobio to mesto samo ukoliko bi pristao da se oženi Milicom!
Stvar po Tomića i njegovu suprugu bila je još više iskompromitovana činjenicom da je Miličin najpre verenik, a potom i suprug zaista i postao glavni urednik „Zastave”. Samo, naravno, to nije bio Branko Petrović, nego Jaša Tomić.
Svaki novi tekst objavljen na temu Miličinog pisma strašno je pogađao kako nju samu, tako i Jašu. Stvar je kulminirala onog trenutka kada je Jaša preko teksta u svojoj „Zastavi” pozvao Dimitrijevića da objavi pismo u celosti ukoliko ono zaista postoji. Verovao je da ovaj to neće uraditi. I nije, ali je zato pozvao svakog ko želi da dođe u redakciju „Branika” i pročita pismo. Na taj način sadržinu famoznog pisma saznala je skoro cela novosadska čaršija, a pričalo se i da je ono javno čitano na privatnim čajankama gospođe Dimitrijević.
* * *
Stigavši u ulicu koja se nalazila u samom centru Sremske Kamenice, kočijaš je zastao ispred jedne kuće. Bila je to kuća Jovana Jovanović, doktora, pesnika, pisca, pokretača mnogih šaljivih listova, listova za decu i ujedno velikog Jašinog prijatelja. Jovan je očekivao Jašinu posetu, te se tako vrlo brzo našao ispred vrata kuće, gde je dočekao svog prijatelja. Nakon srdačnog pozdravljanja propraćenog grljenjem, njih dvojica uđoše u kuću. Ubrzo su sedeli za stolom u dnevnoj sobi Jovanovićevog doma sa šoljama čaja u rukama.
„Odbio je poziv na dvoboj!”, započeo je razgovor vidno uzrujani Jaša.
„Smiri se, Jašo, i bolje što je odbio… To ti zaista ne treba”, pokušavao je bezuspešno da smiri svog prijatelja čovek koji je specifični nadimak Zmaj dobio po dečjem časopisu za koji je godinama pisao.
„Ti ne razumeš, Jovo… Milica noćima ne spava, plače, jeca, ne jede ništa. Ne mogu više da je gledam kako se muči”, reče mešavinom kivnog i tužnog glasa Jaša, a zatim sagnu glavu i nastavi. „Ni ja ne spavam, ne smejem se, u redakciji sam dekoncentrisan, odsutan, ne mogu da pišem, ni da vodim posao. Svi su primetili da nešto ne valja sa mnom. I sve to zbog prokletog pisma. Zbog onog đubreta Miše Dimitrijevića!”, povikao je Jaša. „Ubiću to pseto, Jovo. Kunem ti se, ubiću ga!”
Podigavši glavu, i dalje je vikao, ovaj put izbečivši svoje, od nespavanja krvave, oči prema Jovanoviću. Potom krenu da vadi nešto iz unutrašnjeg džepa sakoa.
„Evo… Vidi… Kupio sam nož!”, reče, pri tome pokazujući jedan poveći lovački nož svom zaprepašćenom prijatelju, kome tek tada postade jasno u kakvom se zapravo psihičkom stanju ovaj nalazi.
„Jašo, želim da odmah baciš taj nož!”, proderao se Jova na svog prijatelja, pri tome se uozbiljivši najviše što je mogao. „Čoveče, van sebe si, ne prepoznajem te… Zar da postaneš ubica?! To želiš?!”, prekorevajućim glasom upitao je Jova, gledajući Jašu pravo u oči.
„Treba ti odmor, otputuj negde zajedno s Milicom. Negde, u neku banju daleko od svih, a pre svega od novosadske čaršije i Dimitrijevića. Tamo gde odeš, mozak će ti se razbistriti, naspavaćeš se i moći ćeš realnije da sagledaš stvari. A sada mi predaj taj nož!”, reče Jovanović, ispruživši ruku ka Jaši.
Nastala je napeta tišina tokom koje su se dvojica prijatelja zgledala. Jaša je znao da je to što Jovanović zahteva od njega najbolje rešenje. Ipak, njegova čast, kao i čast njegove žene, bila je veoma povređena. To ga je nateralo da se dvoumi.
Posle gotovo celog minuta nećkanja Tomić je ipak popustio. Predao je nož Jovanoviću.
* * *
Osvanula je subota, 4. januar 1890. godine. Bio je Tucindan. Dan tokom koga, po narodnom verovanju, nije valjalo tući decu. U protivnom, ova će, kao se verovalo, cele godine biti nevaljala i bolećiva od čireva.
Na centralnim novosadskim ulicama bilo je živo. Praznična atmosfera je kao i uvek činila svoje, pa su prolaznici već od ranih jutarnjih časova bili veseliji i više razdragani nego obično. Svi, osim Jaše Tomića, koji je upravo izlazio iz redakcije „Zastave”, gde je pripremao uvodnik za božićni broj lista.
Situacija s prozivkama iz suparničkog „Branika”, u vezi s famoznim pismom gospođe Tomić, nije se smirivala. Štaviše, kampanja diskreditacije i bacanja ljage na Tomićeve postajala je sve gnusnija i bezobzirnija.
Hodajući tromim i umornim korakom, Jaša je imao utisak kao da ga svi prolaznici zagledaju, podsmevaju mu se iza leđa i komentarišu njegov jad. Bio je napet, paranoičan i depresivan. Pazarivši cigarete od dobro poznatog uličnog prodavca, želeo je samo da se što pre vrati u redakciju, osami i piše. Nije mu prijala izloženost svim tim pogledima. Osećao je stid i nelagodu. Ipak, slučajnost, ili možda sudbina, nije htela da se Jaša vrati u kancelariju. Makar ne za duže vreme.
Koračajući nazad ka zgradi u kojoj se nalazila redakcija „Zastave”, mahinalno je okrenuo glavu na levu stranu. U daljini, niz ulicu, na nekih sto metara od sebe ugledao je fijaker u koji je upravo ulazio njegov zakleti neprijatelj, izvor svih njegovih briga i problema, Miša Dimitrijević. Od tog trenutka Tomiću je u glavi bila samo jedna misao. Osveta!
Brzo je krenuo ka fijakeru u nameri da se obračuna sa Dimitrijevićem. Međutim, prekasno. Mišin fijaker je već krenuo. Tomić se tada naglo unervozio. Počeo se osvrtati u nameri da nađe i zaustavi drugi fijaker. Tokom tog osvrtanja za oko mu je zapala ulična tezga na kojoj su se prodavali lovački noževi. Prišao je i pazario jedan. Zatim je zaustavio jednu kočiju koja je upravo prolazila tuda. Seo je u nju i rekao kočijašu da što brže potera konje u pravcu kojim se zaputio Dimitrijević.
Ubrzo su se oba fijakera našla na železničkoj stanici, za koju se ispostavilo da je bila krajnje odredište Dimitrijevića, njegove supruge i još jednog pratioca. Naime, trebalo je da oni toga dana vozom odu u posetu majci gospođe Dimitrijević.
Sišavši sa fijakera, Jaša se hitrim korakom uputio ka Dimitrijeviću. U ruci je držao nož. Kada mu se skoro sasvim približio, ovaj ga je primetio. Shvativši o čemu se radi, Dimitrijević je pokušao da iz džepa izvadi bokser koji je nosio sa sobom. Međutim, bilo je kasno. Snažan i precizan ubod nožem u predelu grudi, propraćen bolnim jaukom žrtve, bio je, kako se ispostavilo, koban po Mišu. Preminuo je nakon samo desetak minuta.
Bilo je to 4. januara 1890. godine. Sneg je padao, voz je upravo ulazio u stanicu… Voz na koji se Miša Dimitrijević nikada nije ukrcao.