Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Snežana Manasijević
Petrušino stradanje
„Oooh…”, uzdahnu Petruša tog vrelog julskog dana, porumenelih i znojem orošenih obraza… Zvezda upekla celog bogovetnog dana, dok seljani, pozvani na mobu, plastiše seno. Ne bi joj sevte da ranom zorom porani, napoji i nahrani stoku, umesi hleb i spremi ručak za poslenike, pa zajedno s njima krene na plašćenje sena, no danas joj se neka muka privila na grudi, te jedva obdrža korak sa ostalima… Uzdrhtala joj beše sva snaga, a u grudima joj se neka muka privila, pa nikako da pusti…
Zamače polako sunce, a s njim ode sva jara i usparina – i ona polako, s vilama preko ramena, uspe se pored svog Miladina na volujska kola i s olakšanjem sede na dasku, kraj njega. Kako je prvi sumrak počeo da se spušta, uz poj slavuja i zriku zrikavaca, jednolično kloparanje i škripu točkova – njoj polagano ona muka u grudima stade popuštati. I kad već prve zvezde stadoše da svetlucaju na polumračnom nebu – njoj bi i čudno što je onako danas bila iznemogla. Činjaše joj se kao da joj neka nova snaga osokoli telo, pa joj dođe milina od koje bi mogla i zapevati. Dok dođoše do kuće, Petruša je, već osokoljena novom snagom, radosno krenula da namiruje stoku, a brzo potom i večeru pristavi. Sita dečica i umorni Miladin polegaše u postelju, a Petruša uze kotao tople vode, te ode iza kuće da sa sebe znoj sapere… Prijali su joj topli mlazevi vode po jedrom i još uvek mladom i lepom telu i nimalo joj ne smetaše lagani naleti noćnog vetra. Okupana i osvežena – i ona uskoro leže kraj svoga muža, koji beše već uveliko usnio.
Ležaše tako Petruša, čekajući da joj san zatvori kapke, ali – san nikako da dođe. Okreta se i namešta, protresa slamaricu – razotkri se, pa ponovo pokri, ali osta budna… Onda joj se po glavi počeše rojiti misli, pa joj se, ko zna zašto, pred očima projavi ono čudo što beše ugledala pre nekoliko noći… Bilo je to, sećala se, pre tačno tri dana. Kako domaćin tada imaše da obavlja teške poslove u šumi, a njoj beše ponestalo brašna – ona tog jutra sama upregnu volove u jaram, pa natovari osam džakova žita, te krenu u vodenicu. Planinom se nije moglo brzati ni uzbrdo, a naročito ne nizbrdo. Dok je stigla do prilično udaljene vodenice, beše već prošlo podne; a dok je žito samlela, uhvati je noć… Nije se mlada Petruša ustezala ni od kakve rabote niti ikad strahovala od ičega. No, kad su kola već zamicala preko potoka, pred njenim očima promače crna senka – nije znala da li joj se pričinilo, premda je sjaj pune mesečine dovoljno osvetljavao da bi mogla da tera volove, no isti oni – volovi, stadoše kô ukopani!… Krenuše da frkću sluzavim nozdrvama, te da kopitama kopaju zemlju. Ono stvorenje-senka ukaza se još jednom pred Petrušinim očima, punim neverice, a ona pomisli: „Šta ovo bi?… Nit je pašče, nit međed, a ni čo’ek, bogami…” Od sebe nije odavalo ni glasa, samo je kao avet zurilo u nju, izluđujući stoku, koja sad i vratovima stade u jaram udarati. Uzdrhta i njeno odvažno srce, ali usta ne mogaše otvoriti, niti ruke i noge pomerati, te u mislima svojim krenu žustro izgovarati: „Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da bude carstvo tvoje, da bude volja tvoja – kako na nebu, tako i na zemlji. Hleb naš nasušni…” I, nije Petruša ni stigla do kraja molitve, kad se volovi umiriše, a ona prikaza nesta, kô da je nikad ni bilo nije!… Ona potera volove, te oni krenuše dok se ona, u čudu, okretaše pokraj i iza sebe. Nigde i ničeg ne beše, do samo ptičjeg poja, koji, kako joj se sada činilo, maločas ni čula nije… Nije Petruša strašljiva žena – pa ona i karabinom bolje rukuje od Miladina, no ovako nešto dosad ne beše videla. Odluči tada da nikome ništa ne kazuje. I tako i bi.
Noć dugačka, čuje se smireno disanje njene dece i tiho Miladinovo hrkanje, a ona, nemajući sna, produži u mislima da proživljava drugi dan – dan nakon one noći. Kopkalo ju je šta je snašlo, pa onako nemade snage jučerašnjeg dana – a sad kad svi spavaju, u njoj toliko snage da bi i kolo vodila!… Bivao je njoj gotovo svaki dan isti – poslovi po kući, oko stoke i u polju, a predveče, svako veče, s testijama na vodu. Bejaše kladenac nekih stotinak metara udaljen od kuće, u jednoj udolini. Dok je sa praznim testijama silazila do njega, išla je s lakoćom. No, kad bi se natovarena uzbrdo vraćala kući, morala je da pristane i odmori čim iziđe na uzvišicu – taman ispod jedne divlje kruške. Dok se tako odmarala, tog drugog dana, učini joj se kroz izmaglicu da čuje neku pesmu i na trenove vidi lepe devojke kako oko nje kolo vode… Kako je u to doba dana, ili bolje reći noći, uvek bila umorna, ona tad pomisli da je pridremala, te se trže i žurno podiže testije, pa ode pravo kući. Te noći ona ne oseti ništa. No, ovaj, jučerašnji dan, teško joj pade.
Dok je ona u mislima prebirala po svojim čudnim događanjima, osvanu i jutro, a ukućani počeše ustajati. Prvi zraci sunca osvetliše i Petrušine oči, pa ona htede da se podigne – ali, ni makac!… Ni ruke ni noge je ne poslušaše!… Osta Petruša da leži, a sada joj, osim muke u grudima, glava poče pulsirati od bola, kao da će se rasprsnuti. Miladin, zabrinut, upita je šta joj je, a ona mu reče. Videvši da je njena nemoć i bol bila vezana samo za danje svetlo, ona shvati da mora Miladinu potanko ispričati sve što joj se desilo… Posluša Miladin, hukćući i odmahujući glavom, a onda joj reče: „Ja druge ne znam no da te vodim kod ’odže, u susedno selo. Čuo sam da je mnogima muke prekratio, pa će, možda, on znati.” Nemajući kud, Petruša pristade, te je on polako spremi i potovari na kola. Stigoše tamo u neko doba dana, a ona – ni živa ni mrtva.
Hodža, videvši s vrata mladu ženu, žurno pomože Miladinu da je prenesu u kuću, na divan i odmah joj pruži kocku šećera i čašu vode, da dušu povrati… I htede Miladin da potanko ispriča hodži šta mu je ženu snašlo, ali ovaj samo podiže ruku, dajući mu znak da ućuti. Uze hodža neke knjige i stade čitati na nekom, njima nerazumljivom jeziku. I potraja to… a onda – stade moliti, klečeći i spuštajući glavu do poda. Pošto je sve te radnje izvršio, okrete se hodža, pa reče: „Ti si, nevesto, po noći poslove svršavala – a noć je Bog dao drugim bićima, ne nama, ljudima. Tvoje oči je gledala nesmirena duša, što luta kraj potoka u noćne sate. Tvoja je noga, u prvi sumrak, stala na vilinsko kolo – a vile, kada im se šteta nanese, mogu zle biti. Zato, mlada, obratih se Alahu za tebe i spremih ti zapis koji ćeš poneti sa sobom, ali znaj – čovečje je da danju hodi i posvršava sve poslove svoje, a noć je data onima koji iz drugih svetova dolaze. Ti si zašla u njihovo područje, pa su te oni povukli u tamu – zato danju nemaš snage ni života, a u sunce ni pogledati ne možeš; a noću bi, kad i te nečiste sile, da bdiš s njima. Uzmi ovaj zapis, stavi ga na grudi, kraj srca, a vilama ćeš ponude da spremiš: spremi hleb i kolače, zgotovi jelo i uzmi najboljega vina, pa ostavi noćas ispod one kruške, gde si stajala. Ako ujutru, kad budeš otišla tamo, vidiš da je štogod pojedeno, znaj da su ti oprostile. I ne greši više… Idite sada i Alah neka vas čuva i štiti.”
Priđe Miladin da podigne ženu sa divana, no dok on tek dva koraka kroči, Petruša je već na nogama bila. Na njenom lepom belom licu ponovo se rasplinu rumen u obraze, a krupne plave oči behu povratile stari sjaj. S nekom novom lakoćom ona se pope na kola i polako krenuše kući. Učini ona sve kako joj je hodža kazivao, pa narednog jutra, sve trčeći, dođe do one kruške. Pogleda ponude i kad ugleda otpijeno vino, ogriske kolača i hleba, sa srca joj kamen pade i od sreće poskoči, govoreći: „ Slava Bogu na visinama!… Hvala tebi, Hriste, Bože naš!…”
Od tog dana Petruša je, sve pevajući, svršavala sve poslove svoje dok je sunce obasjavalo vidik, a čim krene prvi sumrak, ona se hitro uvuče u kuću, zajedno sa svojom dečicom i mužem. Od tog doba, pa do zadnjeg ovozemaljskog dana, ona nikada više nije srela ništa onostrano. Držala se mudrog hodžinog saveta.