Petar Kočić: između predanja i modernosti

petar_kocic_2
petar_kocic_2

Petar Kočić (1877–1916) je čuveni prozaista srpske moderne i političar. Autentičan je srpski pisac, koji je uspeo da u svom pripovedanju spoji i srpsku narodnu, folklornu tradiciju i modernost.

Petar Kočić rođen je 29. juna 1877. godine, u malom mestu Stričići na Zmijanju, blizu Banjaluke. Majka Petra Kočića, Mara, vrlo je rano preminula, pa je otuda  budući veliki srpski pisac nije ni upamtio. Njegov otac, Jovan, zamonašio se posle ženine smrti, i postao iguman manastira Gomionica. Boravak u manastiru Kočiću je dao priliku da se obrazuje. Već odatle počeće kod Petra Kočića da se razvija snažna ljubav i privrženost kako prema rodnom kraju, tako i prema otadžbini. Srpska narodna tradicija kojom je bio okružen, kao planinama u svom kraju, uticaće snažno na Kočića i kao čoveka i kao pisca. Osnovnu školu mladi Kočić završava u Banjaluci, da bi 1891. godine upisao gimnaziju u Sarajevu. Već tada, Petar Kočić počinje protestovati protiv državnog aparata koji je Kočićev narod ugnjetavao. Kako nalazimo u „Esejima” Ive Andrića, Kočić je duboko osećao, već od svojih samih početaka, svu bol i patnju koje donosi ropstvo. On se rodio u vreme kada je Bosna bila pod turskom, a živeo dok je bila pod austrijskom vlašću. Velika želja za slobodom, za prestankom tlačenja koje je dolazilo sa svih strana, nagnala je Kočića da se, za života, bori protiv vlasti koja je to tlačenje sprovodila.

Značajan momenat u životu ovog srpskog pisca biće preseljenje u Beograd, jer je zbog protestovanja iz sarajevske gimnazije isteran. Ovaj odlazak doneo mu je boravak u Srbiji, o kojoj je toliko sanjao, gde je dobio priliku da objavi svoje prve literarne radove. Zanimljivo je da Kočič svoj književni opus nije počeo prozom, po kojoj je prepoznatljiv, već poezijom. Godine 1899. on će objaviti dve pesme. Svoje obrazovanje, koje je istovremeno bilo praćeno i njegovim ličnim sazrevanjem, nastaviće u inostranstvu. Iste godine upisaće, naime, filozofiju u Beču. Boravak u tadašnjem kulturnom evropskom centru donosi Kočiću onu intelektualnu širinu koja mu je bila potrebna. Tu će naročito proučavati kako filozofiju, tako i književnost, što će se potom odraziti i na njegov književni stil. Nastupao je često u društvu „Zora”, gde je i prvi put pročitao „Jazavca pred sudom”. Kočić u narednom periodu boravi u Srbiji, a potom će jedno kratko vreme boraviti u Skoplju.

Kočić će sa svojim delovanjem i neprestanom borbom za slobodu nastaviti u Bosni. Osnovaće list „Otadžbina”, u kojem će biti glasnogovornik za seljačka prava. Kraj Kočićevog života ipak je više nego tužan. Zamoren večitom borbom, ali i time što je austrijska vlast, protiv koje je žestoko ustajao, jačala, a položaj običnog čoveka bivao sve gori, ubrzo će se razboleti. Godine 1914. biva premešten u duševnu bolnicu u Srbiji, gde će ostati do smrti.

Petar Kočić je, kako u životu, tako i u književnosti, ostao odan korenima, pritom, međutim, uspevši da u svoje pripovedanje unese svu onu modernost svojstvenu književnosti toga vremena. Kočić je celim svojim bićem bio odan vrletnim planinama iz kojih je potekao. Jedna od stvari koje je od austrijske vlasti branio nisu bili samo ljudi, već i narodna tradicija, i iznad svega, srpski narodni jezik, koji je tad bio pod udarom germanizama i nemačkog birokratskog jezika. Kočić se u svojim delima bespoštedno obračunavao sa austrijskom vlašću, težeći da ukaže na sve njene manjkavosti i loše strane, zbog kojih je bio ugrožen ne samo život srpskog naroda već i sam srpski nacionalni identitet. Jedan od načina borbe bio je kroz satirično-ironično predstavljanje pomenute vlasti, ali i uz bogatu, jedinstvenu, živu, izuzetno slikovitu portretizaciju različitih likova inspirisanih ličnostima iz njegovog kraja, koje njegove pripovetke čuvaju. One upravo prikazuju čoveka i ženu iz Kočićevog kraja, sve njihove vrline i mane, život, borbe, sustajanja i ustajanja. Lepota Kočićevog pripovedanja jeste u tome što on, poštujući svu lepotu srpskoga jezika, osećajući sve njegove osobine, uspeva da sačuva autentičnu sliku srpskog življa koji je pokušavao da istraje u vremenima pod ropstvom. O tome svedoči niz njegovih pripovedaka, među kojima su „Jablan”, „Grob slatke duše”, „Mračajski proto”, „Zmijanje”, „Kroz mećavu”, „Đurini zapisi”, i tako dalje, sačuvani u zbirkama pripovedaka „Jauci sa zmijanja” i „S planine i ispod planine”.

Istovremeno, njegova proza je uspela da ostane obeležena i onim Petrom Kočićem lirikom, s početka njegovog književnog stvaralaštva. Malo je poznato da je srpska književnost bila bogata ne samo Kočićevim stvaralaštvom koje počiva na srpskom narodnom predanju i tradiciji već i delima koja su i te kako moderna, prožena filozofskim znanjima, sa univerzalnim porukama. Njegova lirska proza počiva na opisima prirode, one iz koje je sam Kočić potekao, ali onda nadrasta taj prvi značenjski sloj, pa iz njegovih reči i jezika, koji počivaju na načelu suprotnosti, proizilazi opšti pogled na život, koji je sav sazdan od kontrasta, slutnje, i strepnje. To vidimo, između ostalog, i u delima „Jelike i omorike”, „Kroz maglu”, „Kroz svjetlost”, „Kmeti”, „Slobodi” itd.

Predivne pripovetke Petra Kočića nalaze se u ediciji „Otrgnuto od zaborava” naše izdavačke kuće Portalibris. Uz Kočića, tu su i dela drugih ranih modernista, poput Bore Stankovića, Jovana Dučića, Alekse Šantića, Milana Rakića, Vladislava Petkovića Disa. No, uz njih su tu i književna dela pisaca koji su u potisnutiji, pa ih treba vratiti i podsetiti da i oni pripadaju srpskoj književnoj tradiciji. Tako se u našoj ediciji nalaze dela Dragomira Brzaka, Jaše Tomića, Branimira Ćosića, Pere Todorovića, Živorada Vukosavljevića, Grigorija Božovića, Lazara Komarčića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *