Бранко Ве Пољански је један од истакнутих песника српске авангарде. Заправо, реч је псеудониму уметника чије је право име Бранислав Мицић. Брат је Љубомира Мицића, са којим је основао покрет зенитизам, који је назив добио по часопису Зенит. Овај часопис излазио је од 1921. до 1926. године у Београду и Загребу и са њим су сарађивали многи авангардни српски писци, попут Милоша Црњанског, Станислава Винавера или Душана Матића. Своје уметничко име Бранко, односно Бранислав, осмислио је по месту Мајске Пољане, које се налази у близини Глине у Хрватској, одакле и води порекло.
Осим својим необичним псеудонимом, Бранко Ве Пољански се, као и остали књижевници из епохе авангарде, истиче целокупном књижевном и уметничком појавом. Циљ авангардиста је да створе нешто ново, другачије, да постојећа правила и норме стварања изокрену наглавачке, да се супротставе ауторитетима у књижевности, да преокрену форму писања и поиграју се с њом. Свим овим се водио и Пољански у свом стваралаштву, што можемо видети и из његове Панике под сунцем. Ипак, као и већина других авангардних песника и књижевника, и Бранко Ве Пољански је био образован, а имао је и прилику да ради и спроводи своје активности у многим градовима Европе: Љубљани, Загребу, Прагу, Паризу итд. То му је пружило доста знања о књижевности и уметности уопште у тим срединама, које је могао да примени у Београду у свом стваралаштву. Активности које је спроводио са братом Љубомиром Мицићем тичу се углавном ширења зенитистичких идеја кроз различите облике зенитистичких вечери. Осим књижевности, Пољански се бавио и сликарством у периоду свог живота који је провео у Паризу. Сликарству се окренуо након што је 1927. године симболично на Теразијама поделио 2.000 примерака својих последњих књига Тумбе и Црвени петао и тиме најавио нову епоху у свом уметничком раду – ону у ком је био посвећен ликовним уметностима.
Паника под сунцем је дело сачињено паралелно од прозних делова и од поезије. Прозни делови Панике под сунцем су углавном манифесног карактера и у њима аутор изражава своје ставове према традицији, стању у књижевности и уметности уопште код нас, однос према ауторитетима и сл. Наравно, он је у свему томе остао доследан стилу авангардних уметника – често је ироничан, али и самоироничан, користи алузије и од читаоца се очекује да се разуме у тематику да би могао да прати пишчеве мисли. Честа је и фрагментарност, испрекиданост мисли и неповезаност појединачних мисли, такође и специфично графичко уређење текста, понављање одређених речи или слогова и сл. Оваквим начином писања у делу Паника под сунцем понекад се постиже и ефекат аутоматског писања, односно стиче се утисак да се писац приликом писања препустио несвесном и да се није водио рационалним склапањем својих идеја у реченице. Ево једног примера из ког се види ироничан став Бранка Ве Пољанског према Српском књижевном гласнику и Богдану Поповићу: „Ах, то наше књижевно небо са анђелима из СКГ (Сиромашни Комерцијални Гласник). Сетите се само онога анђелка из књижевног часописа ’Несмисао’, који је на својим крилашцима снео једну ’критику’ савремене књижевности и једну антологију, какову не би умео саставити ни Богдан Боповић. Дабоме, антологија ’најбољих’ савремених ’песника’.”
Када је поезија у Паници под сунцем у питању, она је такође у потпуности у духу авангардне поетике. У питању је слободан стих – различите дужине и без риме; честа су и понављања појединих слогова или гласова, играње речима како би се постигао некакав звучни ефекат или ритам, ономатопеја и сл. Овакви стихови често више личе на прозу него на поезију, што и јесте у складу са авангардном тежњом да изокрене сва постојећа правила у књижевности. У песмама Панике под сунцем углавном нема ни интерпункције, што је такође у складу са песниковим одбијањем да се повинује устаљеним правилима (јасно је да је овакав стил потпуно супротан поетици коју је хвалио и заговарао горепоменути Богдан Поповић).
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате књиге српских писаца, међу којима су: Невидбог Риста Ратковића, Моја мати и Сила у савјести Људевита Вуличевића, Писма из Америке Александра Видаковића, Глувне чини и Кабарет код „Две хемисфере” Александра Илића и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.
Књигу Паника под сунцем погледајте ОВДЕ, а сва дела Бранка Ве Пољанског ОВДЕ.