Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

Opklada

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

Dragoljub Mandić

Opklada

Ispod koraka škripi sneg. Kao i zubi izgladnelih vojnika.

Tri para nogu za sobom ostavljaju tragove; neumorna vejavica brzo ih sakriva. Osim što su negde u albanskim planinama, gde su tačno – ne znaju. Pre dva dana su njihovu grupu napali Arbanasi. Njih trojica jedini utekoše; tada izgubiše korak za kolonom koja beše ispred njih. Novi pokušaj istim putem nije dolazio u obzir. Umesto kroz klanac, čitav dan su se peli strmom stazom uz greben. Dole da pogledaju nisu smeli; pogled je bio neka nevidljiva sila koja čoveka povlači u ambis. U smrt.

Staza ih je dalje vodila kroz nekakav prevoj. Kao na tomboli, pogađali su da će tako zaobići klanac i puškomet Arbanasa. Lutaju i dalje. Vetar fijuče, vojnicima ne da glavu da dignu. Pogrbljeni od hladnoće, premoreni i izgladneli, već razmišljahu da je smrt krajnja stanica u bespućima albanskih gudura. Tonući sve dublje u crne misli, nisu primećivali da im koraci u snegu bivaju sve plići. Jednom od njih, Živojinu, teren se konačno učini kao nešto što liči na stazu. Podiže glavu i psa, uz kojeg se čitavo vreme grejao, izvuče iz nedara i spusti ga na zemlju. Sva trojica zastadoše. Nakon što pas zalaja, nekako pružiše korak napred. Šakom iznad obrva, Živojin je branio pogled. Ispred sebe, s desne i leve strane video je leševe.

„Vidim put!”

„Već ti se priviđa od gladi”, jedva izusti Stanoje, učitelj iz Prokuplja.

Pas ponovo zalaja.

Pazi stvarno, pomisli treći među njima – Mitar, berberin u civilstvu. „Jebem te u naočari”, veli Stanoju, „i bez njih si ćorav.”

Primakavši se prvim leševima, videše da nisu raspojasani. Živojin se sagnuo kod jednog zgrčenog vojnika; okrenu ga na stomak, pa ga vrati na leđa ponovo. Rana od metaka – nema. Pregledavši još poneki leš, shvatiše da su Arbanase ostavili za sobom. Bar na neko vreme. Ispred njih je put. Negde iza gudura verovatno se nalazi Skadar. Mrtvi sa obe strane puta kao da su njegove međe. Kakva li je sudbina vojske i naroda čiji put spasa ima takve putokaze?

Živojin pozva psa k sebi; u njegovom šinjelu se Oto, nemački ptičar, ponovo ušuškao. Iako ne lutaju više, trojicu srpskih vojnika i dalje je mučila glad. Pre nego što su Arbanasi napali njihovu grupu, jeli su poslednji put kožu za opanke iz Mitrovog torbaka, nekako su uspeli da sažvaću. Među leševima nisu videli uginule konje ili stoku; ne bi im bio prvi put da jedu meso crknutih životinja.

Nakon jedne krivine put im se dalje spuštao nadole. Dok su se, podupreti puškama, Živojin i Stanoje polako spuštali, o zaleđenu stazu se Mitar, neoprezan, okliznuo. Ne uspevajući bilo šta da izuste, Živojin i Stanoje gledahu Mitra kako se kotrlja nizbrdo. Urlao je. Spuštajući se što su brže mogli, Živojinu i Stanoju se učinilo da čuju Mitrov plač. On ne zapomaže, pomisli Živojin: on plače iz očaja. Sklupčao se u snegu i ridao. „Gladan sam! Ne mogu više!”, plakao je na sav glas. Kad su pokušali da ga pridignu, obojicu ih je odgurnuo. Reče im da idu, da ga puste da se odmori. „Ti znaš šta to znači”, odgovori mu Stanoje. Većina njihove čete tako je završila: čovek bi zastao sa željom da se odmori na trenutak, ne sluteći da će u zagrljaju zime zaspati zauvek. Nisu mogli dopustiti da Mitar, kao ostatak čete, postane putokaz za vojsku koja će tim putem možda proći.

Uprkos svemu, Mitar uspe da se pribere; podigoše ga nekako i nastaviše. Dokle god imaju snage, moraju nastaviti dalje. Bar ne lutaju i ne strepe od Arbanasa. Živojin gurnu ruku u nedra: milovao je Ota i nešto mu šaputao. Zapričavao ga je nemuštim jezikom: i on je sigurno gladan, pomisli Živojin. Put pred njima je ravan i slabije zavejan; dodatnu pažljivost nije iziskivao. Živojin se polako približavao granici jave i sna; drema i hoda.

Trgnu se: oseti neprijatan dodir na leđima.

„Daj nam kuče”, reče Mitar kao da moli. Živojin stade, pa se okrete. „Daj, bre, kuče!” Mitar se dva puta prodrao, dok je Stanoje, s puškom na ramenu, stajao sa strane.

„Koji vam je đavo ušao u glave? Ne dam Ota! Ne dam!”

„Dva dana ništa nismo okusili”, stidljiv je Stanoje. „Pomrećemo od gladi.”

„Kožu za opanci smo poslednje jeli; ’leba ko zna još otkad?”

Mitar ispruži korak, ali ga Živojin puškom odgurnu. Podiže je uvis i opali.

„Odbij! Sikter!” Pušku je repetirao i uperio u Mitra. „Njega ste našli da žrtvujete, sramote jedne! Zaboravili ste da je s nama još od Mačkovog kamena. Tebi je, Mito, lizao ranu kad te kuršum tamo zakačio, zaboravio si to? Posle je zajedno s nama jurišao na Suvoboru, kad Švabe proterasmo opet iz Srbije. A da ne spominjem da je pre toga bio sa mnom na Kumanovu i na Bregalnici…”

„More, džabe nama sve to ako sada pomremo od gladi”, upusti se u raspravu i Stanoje. Živojin tada nanišani u njega.

U tom trenutku, dok je Živojin bio spreman da povuče oroz, Oto iz njegovih nedara iskoči. Laje: nešto im se približava. Sva trojica pogledaše niz put, u pravcu ka kom je Oto lajao. Za nekoliko trenutaka kroz vejavicu se poče nazirati nekakva vojska; išla im je u susret. Ispred vojske na konju verovatno je išao oficir. Ubrzao je, a nekoliko vojnika potrča za njim. Oto se zalaja na konja, dok su Mitar, Stanoje i Živojin (i dalje nišaneći u Stanoja) stajali kao smrznuti.

Oficir na konju se zaustavi pred njima. Osim monokla, lice mu se nije videlo od debelog šala; sudeći po epoletama, general je. „Šta se ovde dešava? Ko je pucao?”, upita oštro.

„Gospodine generale, pucao sam uvis jer ova dvojica žele da mi pojedu psa”, odgovori Živojin.

Preostali vojnici dotrčaše i opkoliše ovu trojicu. Među njima beše jedan čovek u civilu i jedan major koji zagalami: „Ostav! Zar ne znaš kome se obraćaš?”

Niko nije razumeo o čemu major govori, a Mitar se obrati generalu: „Gospodine generale, gladni smo. Već nekoliko dana nismo ništa jeli…”

„Ostav! Dokle ćeš se tako obraćati Njegovom visočanstvu?”, razdra se major i ošamari ga. Kao da su shvatili ko se pred njima nalazio. Sneg zaškripa od udarca cokula: stadoše mirno i pognuše glavu.

Regent siđe s konja i skide šal sa sebe. Nije imao razumevanja za ono što je čuo od Živojina, pa ljutito poče da prekoreva svu trojicu. U tome ga prekide čovek u civilu. Dok su svi slušali kako se domunđavaju na francuskom, niko ne primeti da je Stanoje prebledeo. Regent kao da se umiri; majoru naredi da ovoj trojici podeli proju. Dalje nastaviše zajedno. Deleći proju, major im reče da Skadar nije daleko.

⁎ ⁎ ⁎

Ulicama se ne može proći od gomile radnika i građevinskog materijala. Beograd se obnavlja. Posle šest godina Srbija je posleratna zemlja. U jednom od dorćolskih sokaka nije se moglo proći od dece. Bogu hvala, pomisli Živojin; dečjom grajom se najlakše zaboravlja plač unesrećenih. Zastade pred kućom broj 31; jedna je od retkih koje nemaju nikakvog oštećenja. Pokuca snažno tri puta. Vrata se ubrzo otvoriše.

„Dobar dan, gospodine Žires!”

„Dobar dan. Izvolite”, odgovori Pol Žires, dopisnik „Žurnala”, s jakim francuskim akcentom na poslednjem slogu.

„Kada smo se sreli prošlog puta, vi niste znali srpski, a ja nisam znao vaše ime. Ne sećate me se?”

„Oprostite, ali ne razumem.”

„Ako se slažete, pozvao bih vas da nas dvojica odemo na dvor, kod regenta Aleksandra. Usput ću vam sve objasniti”, reče, ali sa osećajem da je nešto zaboravio. „U stvari, nas trojica”, priseti se Živojin sa osmehom.

„Izvinite, gospodine”, osvrtao se levo-desno zbunjeni Žires, „ali ko da ide?”

Živojin zviznu: „Oto! Dođi brzo ovamo!”

Nemački ptičar verno izvrši naredbu i stvori se na pragu kuće broj 31. „Vi?! Je li moguće? Živi ste! Hajde, uđite unutra, molim vas.” Pol Žires beše van sebe. Seti se da čoveku kom se obradovao nije ni ime znao: „Kako vaše ime?”

„Živojin. Živojin Milutinović. Nismo se videli još od Skadra 1915.”

„Tačno. Tada sam kao žurnalist išao s vašom hrabrom vojskom. Iz Prizrena sam za dva dana stigao u Skadar, zajedno s vašim regentom Aleksandrom. Koliko je on samo voleo svoje vojnike; njegov deda, kralj Nikola iz Montenegro, molio ga je da zajedno odu iz Skadra. Ne, on je ostao tamo i brinuo za vojnike. Vraćali smo se u planine; vas smo tako našli. Ko zna šta bi bilo da nismo naišli.”

„Ko zna, gospodine Žires. Moram priznati da dobro govorite srpski. Neću morati na francuskom da vam zahvalim.”

„Gospodine, saveznici smo! Budite srećni što ste među prvima došli, dok se u Skadru moglo nešto kupiti.

„Koliko ste ostali tamo?”

„Ne znam sada, prošlo je dosta vremena. Bio sam tu kada je regent operisan.”

„Operisan?”, začudi se Živojin.

„Da, da. Kad biste znali koliko je hrabar bio: umesto brodom, dalje ka Draču je posle operacije nastavio peške, zajedno s vojskom. Mogao je umreti tada, gospodine Živojine, video sam to lično… Ja sam posle iz Drača otišao u Bizertu, a u Beograd sam došao nakon konferencije u Parizu.”

„Nisam znao to za regenta Aleksandra. Video sam ga na smotri u Solunu: izgledao je toliko snažno da smo i mi sami dobijali neku snagu. Je li tako Oto?”, obrati se psu koji je njuškao sofu u dnevnoj sobi.

„Bili ste u Solunu?”

„Da, ovaj orden sam na Kajmakčalanu zaslužio. Zbog toga sam i došao: regent će morati da vam čestita na dobijenoj opkladi.”

Žires je gledao zbunjeno.

„Stanoje, vojnik kom sam onda pretio znao je francuski jezik”, nastavi Živojin. „Pitao sam ga tada zašto je bio bled. Regent vam je tada rekao da nas treba streljati zbog kaljanja ugleda srpske vojske, a potom vam je preneo šta smo sve zajedno prošli pas i ja. To nam je bila otežavajuća okolnost. Vi ste ga tada ubedili da nas poštedi, a potom ste ponudili opkladu da ćemo preživeti i povlačenje i da ćemo se vratiti u otadžbinu.”

„Da, sad se sećam! U vino sa Oplenca smo se kladili.”

„Priznajem da vino iz kraljevskih podruma još nisam probao.”

„Vreme je da se i to promeni!”, skoči iz fotelje Pol Žires.

Kroz deset minuta Dorćolom projuri jedan fijaker, za sobom ostavljajući prašinu i psovke.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu