Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Опклада

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

Драгољуб Мандић

Опклада

Испод корака шкрипи снег. Као и зуби изгладнелих војника.

Три пара ногу за собом остављају трагове; неуморна вејавица брзо их сакрива. Осим што су негде у албанским планинама, где су тачно – не знају. Пре два дана су њихову групу напали Арбанаси. Њих тројица једини утекоше; тада изгубише корак за колоном која беше испред њих. Нови покушај истим путем није долазио у обзир. Уместо кроз кланац, читав дан су се пели стрмом стазом уз гребен. Доле да погледају нису смели; поглед је био нека невидљива сила која човека повлачи у амбис. У смрт.

Стаза их је даље водила кроз некакав превој. Као на томболи, погађали су да ће тако заобићи кланац и пушкомет Арбанаса. Лутају и даље. Ветар фијуче, војницима не да главу да дигну. Погрбљени од хладноће, преморени и изгладнели, већ размишљаху да је смрт крајња станица у беспућима албанских гудура. Тонући све дубље у црне мисли, нису примећивали да им кораци у снегу бивају све плићи. Једном од њих, Живојину, терен се коначно учини као нешто што личи на стазу. Подиже главу и пса, уз којег се читаво време грејао, извуче из недара и спусти га на земљу. Сва тројица застадоше. Након што пас залаја, некако пружише корак напред. Шаком изнад обрва, Живојин је бранио поглед. Испред себе, с десне и леве стране видео је лешеве.

„Видим пут!”

„Већ ти се привиђа од глади”, једва изусти Станоје, учитељ из Прокупља.

Пас поново залаја.

Пази стварно, помисли трећи међу њима – Митар, берберин у цивилству. „Јебем те у наочари”, вели Станоју, „и без њих си ћорав.”

Примакавши се првим лешевима, видеше да нису распојасани. Живојин се сагнуо код једног згрченог војника; окрену га на стомак, па га врати на леђа поново. Рана од метака – нема. Прегледавши још понеки леш, схватише да су Арбанасе оставили за собом. Бар на неко време. Испред њих је пут. Негде иза гудура вероватно се налази Скадар. Мртви са обе стране пута као да су његове међе. Каква ли је судбина војске и народа чији пут спаса има такве путоказе?

Живојин позва пса к себи; у његовом шињелу се Ото, немачки птичар, поново ушушкао. Иако не лутају више, тројицу српских војника и даље је мучила глад. Пре него што су Арбанаси напали њихову групу, јели су последњи пут кожу за опанке из Митровог торбака, некако су успели да сажваћу. Међу лешевима нису видели угинуле коње или стоку; не би им био први пут да једу месо цркнутих животиња.

Након једне кривине пут им се даље спуштао надоле. Док су се, подупрети пушкама, Живојин и Станоје полако спуштали, о залеђену стазу се Митар, неопрезан, оклизнуо. Не успевајући било шта да изусте, Живојин и Станоје гледаху Митра како се котрља низбрдо. Урлао је. Спуштајући се што су брже могли, Живојину и Станоју се учинило да чују Митров плач. Он не запомаже, помисли Живојин: он плаче из очаја. Склупчао се у снегу и ридао. „Гладан сам! Не могу више!”, плакао је на сав глас. Кад су покушали да га придигну, обојицу их је одгурнуо. Рече им да иду, да га пусте да се одмори. „Ти знаш шта то значи”, одговори му Станоје. Већина њихове чете тако је завршила: човек би застао са жељом да се одмори на тренутак, не слутећи да ће у загрљају зиме заспати заувек. Нису могли допустити да Митар, као остатак чете, постане путоказ за војску која ће тим путем можда проћи.

Упркос свему, Митар успе да се прибере; подигоше га некако и наставише. Докле год имају снаге, морају наставити даље. Бар не лутају и не стрепе од Арбанаса. Живојин гурну руку у недра: миловао је Ота и нешто му шапутао. Запричавао га је немуштим језиком: и он је сигурно гладан, помисли Живојин. Пут пред њима је раван и слабије завејан; додатну пажљивост није изискивао. Живојин се полако приближавао граници јаве и сна; дрема и хода.

Тргну се: осети непријатан додир на леђима.

„Дај нам куче”, рече Митар као да моли. Живојин стаде, па се окрете. „Дај, бре, куче!” Митар се два пута продрао, док је Станоје, с пушком на рамену, стајао са стране.

„Који вам је ђаво ушао у главе? Не дам Ота! Не дам!”

„Два дана ништа нисмо окусили”, стидљив је Станоје. „Помрећемо од глади.”

„Кожу за опанци смо последње јели; ’леба ко зна још откад?”

Митар испружи корак, али га Живојин пушком одгурну. Подиже је увис и опали.

„Одбиј! Сиктер!” Пушку је репетирао и уперио у Митра. „Њега сте нашли да жртвујете, срамоте једне! Заборавили сте да је с нама још од Мачковог камена. Теби је, Мито, лизао рану кад те куршум тамо закачио, заборавио си то? После је заједно с нама јуришао на Сувобору, кад Швабе протерасмо опет из Србије. А да не спомињем да је пре тога био са мном на Куманову и на Брегалници…”

„Море, џабе нама све то ако сада помремо од глади”, упусти се у расправу и Станоје. Живојин тада нанишани у њега.

У том тренутку, док је Живојин био спреман да повуче ороз, Ото из његових недара искочи. Лаје: нешто им се приближава. Сва тројица погледаше низ пут, у правцу ка ком је Ото лајао. За неколико тренутака кроз вејавицу се поче назирати некаква војска; ишла им је у сусрет. Испред војске на коњу вероватно је ишао официр. Убрзао је, а неколико војника потрча за њим. Ото се залаја на коња, док су Митар, Станоје и Живојин (и даље нишанећи у Станоја) стајали као смрзнути.

Официр на коњу се заустави пред њима. Осим монокла, лице му се није видело од дебелог шала; судећи по еполетама, генерал је. „Шта се овде дешава? Ко је пуцао?”, упита оштро.

„Господине генерале, пуцао сам увис јер ова двојица желе да ми поједу пса”, одговори Живојин.

Преостали војници дотрчаше и опколише ову тројицу. Међу њима беше један човек у цивилу и један мајор који загалами: „Остав! Зар не знаш коме се обраћаш?”

Нико није разумео о чему мајор говори, а Митар се обрати генералу: „Господине генерале, гладни смо. Већ неколико дана нисмо ништа јели…”

„Остав! Докле ћеш се тако обраћати Његовом височанству?”, раздра се мајор и ошамари га. Као да су схватили ко се пред њима налазио. Снег зашкрипа од ударца цокула: стадоше мирно и погнуше главу.

Регент сиђе с коња и скиде шал са себе. Није имао разумевања за оно што је чуо од Живојина, па љутито поче да прекорева сву тројицу. У томе га прекиде човек у цивилу. Док су сви слушали како се домунђавају на француском, нико не примети да је Станоје пребледео. Регент као да се умири; мајору нареди да овој тројици подели проју. Даље наставише заједно. Делећи проју, мајор им рече да Скадар није далеко.

⁎ ⁎ ⁎

Улицама се не може проћи од гомиле радника и грађевинског материјала. Београд се обнавља. После шест година Србија је послератна земља. У једном од дорћолских сокака није се могло проћи од деце. Богу хвала, помисли Живојин; дечјом грајом се најлакше заборавља плач унесрећених. Застаде пред кућом број 31; једна је од ретких које немају никаквог оштећења. Покуца снажно три пута. Врата се убрзо отворише.

„Добар дан, господине Жирес!”

„Добар дан. Изволите”, одговори Пол Жирес, дописник „Журнала”, с јаким француским акцентом на последњем слогу.

„Када смо се срели прошлог пута, ви нисте знали српски, а ја нисам знао ваше име. Не сећате ме се?”

„Опростите, али не разумем.”

„Ако се слажете, позвао бих вас да нас двојица одемо на двор, код регента Александра. Успут ћу вам све објаснити”, рече, али са осећајем да је нешто заборавио. „У ствари, нас тројица”, присети се Живојин са осмехом.

„Извините, господине”, освртао се лево-десно збуњени Жирес, „али ко да иде?”

Живојин звизну: „Ото! Дођи брзо овамо!”

Немачки птичар верно изврши наредбу и створи се на прагу куће број 31. „Ви?! Је ли могуће? Живи сте! Хајде, уђите унутра, молим вас.” Пол Жирес беше ван себе. Сети се да човеку ком се обрадовао није ни име знао: „Како ваше име?”

„Живојин. Живојин Милутиновић. Нисмо се видели још од Скадра 1915.”

„Тачно. Тада сам као журналист ишао с вашом храбром војском. Из Призрена сам за два дана стигао у Скадар, заједно с вашим регентом Александром. Колико је он само волео своје војнике; његов деда, краљ Никола из Монтенегро, молио га је да заједно оду из Скадра. Не, он је остао тамо и бринуо за војнике. Враћали смо се у планине; вас смо тако нашли. Ко зна шта би било да нисмо наишли.”

„Ко зна, господине Жирес. Морам признати да добро говорите српски. Нећу морати на француском да вам захвалим.”

„Господине, савезници смо! Будите срећни што сте међу првима дошли, док се у Скадру могло нешто купити.

„Колико сте остали тамо?”

„Не знам сада, прошло је доста времена. Био сам ту када је регент оперисан.”

„Оперисан?”, зачуди се Живојин.

„Да, да. Кад бисте знали колико је храбар био: уместо бродом, даље ка Драчу је после операције наставио пешке, заједно с војском. Могао је умрети тада, господине Живојине, видео сам то лично… Ја сам после из Драча отишао у Бизерту, а у Београд сам дошао након конференције у Паризу.”

„Нисам знао то за регента Александра. Видео сам га на смотри у Солуну: изгледао је толико снажно да смо и ми сами добијали неку снагу. Је ли тако Ото?”, обрати се псу који је њушкао софу у дневној соби.

„Били сте у Солуну?”

„Да, овај орден сам на Кајмакчалану заслужио. Због тога сам и дошао: регент ће морати да вам честита на добијеној опклади.”

Жирес је гледао збуњено.

„Станоје, војник ком сам онда претио знао је француски језик”, настави Живојин. „Питао сам га тада зашто је био блед. Регент вам је тада рекао да нас треба стрељати због каљања угледа српске војске, а потом вам је пренео шта смо све заједно прошли пас и ја. То нам је била отежавајућа околност. Ви сте га тада убедили да нас поштеди, а потом сте понудили опкладу да ћемо преживети и повлачење и да ћемо се вратити у отаџбину.”

„Да, сад се сећам! У вино са Опленца смо се кладили.”

„Признајем да вино из краљевских подрума још нисам пробао.”

„Време је да се и то промени!”, скочи из фотеље Пол Жирес.

Кроз десет минута Дорћолом пројури један фијакер, за собом остављајући прашину и псовке.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу