Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Emil Petrov
Operacija „Tabakera”
Duboko zagledan u topografsku kartu, osetio je neku čudnu tišinu… sa mukom je ustao sa male stolice, obrisao čelo i smanjio svetlost petrolejke. Izašao je u drugu prostoriju zemunice, gde su oko velikog panja i na njemu postavljene krpe sedeli njegovi verni četnici. Iz čobanske torbe Nikola je vadio hranu i redao po krpi – luk, slaninu, sir i pola pogače.
– To je sve… – reče i pogleda svakom u oči.
Tišina je bila porazna.
Poručnik mu dodade upaljenu cigaretu bez filtera, gde on žedno povuče dim.
Količina hrane je bila nedovoljna… ljudi okoreli u ratu i stradanjima su to odmah procenili. Ništa novo – ponovo gladovati.
Odbivši dim od sebe i vraćajući cigaretu poručniku, Nikola nastavi da priča:
– Gaja… kaže da je ovo jedva uspeo, prate ga komšije, sumnjaju da je naš, a i crveni ga posmatraju ispod oka… – slegnu ramenima, pa pokaza na hranu – …i da će ovo nadalje sve teže da bude…
Đeneral pokretom glave pozva ka sebi potpukovnika Vasiljevića. U njega i njegovu procenu situacije je imao najviše poverenja.
– Čiča…? – upita ga Dragiša. Već je umeo da čita sa lica i iz oka kad se spremaju krupne odluke.
– Nemamo šta čekati… prenesi radio-vezom da krećemo… na jugoistok…
– Niš? – upita značajno.
– Niš i ostalo dalje… – pa pokaza na kartu – …pa dođi da se dogovorimo kojim pravcem…
Potpukovnik klimnu glavom, te ode u treću prostoriju tajne zemunice ka radio-aparatu.
Plavokosi radio-vezista sakri čuturu i ugasi cigaretu. Klimnu glavom kad mu se potpukovnik obrati.
– Kreni sa… Operacija Stonoga.
Vezista slegnu ramenima i poče da pretura po crnoj koričenoj svesci. Potpukovnik se napravi da ne oseća miris rakije.
Čiča je povećao svetlost petrolejke, nagnut nad kartu.
– Ja mislim da je najbolje ovako… – levom rukom se nasloni na improvizovani stol. – Na Mokru Goru, pa preko Javora ovamo pored Ivanjice… znaju da taj kraj poznajem, ali baš zato nas tamo neće… pa na Rašku do Toplice, Kuršumlije… pa… aha, a evo ga… na Prokuplje i do okoline Niša. Već u Nišu nas neće niko očekivati. Pa na voz – potpukovnik podiže obrvu – ili preko – protrlja umorne oči skinuvši naočare sa okruglim okvirom; traži prstom… – aha, pa na Palanku i Babušnicu do Caribroda. Posle je lako, tu u Caribrodu imam ljude. Znam granicu odlično… – skinu naočare i baci ih na kartu.
Potpukovnik zamišljeno pogleda kartu. Pojača svetlost lampe.
– Moj predlog je Priboj–Nova Varoš, pa Pešter – ima hrane, ovaca, sira i mleka, pastira. Imamo zlata, kupićemo. Da se oporavimo i sakrijemo malo od potera, Pešter je veliki. I pust. A onda preko Raške na Župu, Aleksandrovac, pa na taj Niš… a posle kako bude…
– Dogovorićemo sutra sve… neka je noć… ima li potvrde… – pokaza glavom ka radio-stanici.
– Nema – pogleda na sat – …još je rano.
– Izaći ću na vazduh… – pokaza, a za njim se sa spremljenim nemačkim automatom odmah uputi Nikola Majstorović.
Nedaleko od zemunice se zamisli. Noć je već, planinska, oštro zarivala svoje hladne kandže. No vojnik od karijere, navikao na svakakve muke, ne obrati pažnju. Pokušao je da se prema slabašnim zvezdama orijentiše i uputi pogled ka jugozapadu, ka planini Jahorini i Crnom vrhu. Dole u podnožju, blizu reke Prače, je grob sina Vojislava, u njivama čemerničkim.
– Čemer… Čemernica… – izlete tiho iz njega. Nikola, sa otkočenim oružjem, nedaleko od komandanta, načulji uši i upre pogled u tamu, no ne vide nikakav znak prisustva drugih ljudi. Neke muke muče Đenerala.
Draža pogleda ka nebu. Uradio je sve što je mogao… okrenu se ka ulazu u zemunicu. Vreme je da bar svoje ljude izvuče, a i da ne dopusti da padne u ruke boljševicima. Sad je sve zavisilo od dvojice ljudi – u Nišu, rođaka Dragiše Cvetkovića, doktora Krstića, kao i drugog doktora u Caribrodu, mirnog Sarajlije, Hasanbegovića. Krstić je već preveo u Bugarsku bivšeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragišu Cvetkovića. Verovatno je sada šetao na Azurnoj obali.
Draža je znao – iz Sofije Istanbul je nadohvat ruke, a iz Turske ni Pariz nije daleko, već je 1930. godine bio i uspostavio prave prijateljske odnose sa pojedinim ljudima koji su sad na velikim položajima. Možda će general De Gol da poželi da mu lično uruči orden Ratni krst.
Radovao se dolasku u Caribrod. Najbolji dani njegovog života su bili kad je bio vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Sofiji. Dolazio je motociklom iz Sofije do Caribroda i uvek prvo ulazio u kafanu Gacinoto. Tadašnjem ambasadoru u Sofiji, diplomati od karijere, Cincar-Markoviću, nikad nije bilo jasno šta traži u malom gradiću.
Razloga je bilo mnogo. Odmah je mogao da ih iz rukava izvadi nekoliko zbog kafe sa ratlukom i zadušenog zečjeg paprikaša. Zbog lova na zečeve i lisice sa lokalnim lovcima i druženja sa pitomim ljudima malog gradića. Zbog doktora Husnije Hasanbegovića i njegovog zaraznog sevdaha. Zbog terase kafane i meke rakije i dosetki lokalnog obućara Crce. Zbog posmatranja korzoa i smeha i pesme ljudi na platou zvanom Pavilonče, odmah ispred kafane Gacino.
Zbog posmatranja granice, slabih mesta i navika lokalnih čuvara i graničara. Već je znao bugarski jezik, no ga je očaravao dijalekat kojim su ljudi gradića govorili.
I zbog jedne od četiri ćerke vlasnika kafane – čuvenog Gace Kalotskog. Da, te modre oči Evdokije Rangelov… dok svira gitaru i gleda ka njemu, a Vera i Nevena – jedna na kontrabasu, a druga svirajući violinu, zabavljaju goste i tajno se smeškaju zbog sestrine ljubavi prema atašeu. Nije nikad video takve oči, taj plavozeleni sjaj, pa belo lice i drska crna kosa.
Vrti glavom, ne zna šta će sa sećanjem. Sad, ovde u planine… sve boli.
Lepa beše ta 1936. godina. No već tad se osećalo da su ta vremena spokojna gotova. Preduzeo je mere, sluteći rat. Nikad ga instinkt nije prevario. Zato je stupio u kontakt sa određenim oficirima Bugarske armije – sklonim kocki i drugim porocima i uspeo da za zlatne dukate nabavi bugarske pasoše. Na jedan je stavio svoju sliku, tad je bio obrijan i bez naočara. Pasoši su ostali sakriveni u bašti stare ambasade, sakriveni u zidovima pomoćne prostorije, zaštićeni od vremena i lopova. Kao i dovoljno engleskih funti, nešto dolara, zlata, kao i par revolvera i četiri bombe M12, vasićevke. Bez njih se osećao kao go.
Diplomatska pošta – izmišljena za takve stvari.
Samo da se nekako dovuče do Caribroda. A onda preko K’ndine Bare na izvor Ljulja, pa na Veline Pojate, pa Komitskih stena. Tu je već deo puta silazio pod zemlju, gde su stari odmetnici i šverceri napravili tunel… za lakši prelaz granice. Stari lovac Taško, živih zelenih očiju, mu je jednom, nenadano, u lovu pokazao skriveni ulaz i kroz tunel odveo ga daleko do jaruge, za miran prelazak granice. Iznenađen otkrivanjem tajne, odmah je uzvratio i poklonio mu svoju francusku lovačku pušku Varneu Carron od 12 mm, kao i ceo redenik municije u kožnom opasaču. Iznenađen, Taša je dugo gledao predivan rad, lakovano drvo i grubim rukama milovao poklon. Uzvratio je jedino čime je imao, turskim mauzerom, i par metaka od 7,65 mm. Da, posle se sve to zalilo vinom od grožđa iz starih turskih vinograda. Ma da mu je da se napije hladne vode sa kladenca ispod brda Kozarica. Lako će posle. Uzdahnuo je. Sve je to tako daleko i opasno, ali njegova borba neće prestati.
Molitvom se oprostio od sinovljevog groba i vratio u zemunicu. Tiho ga je pratio Majstorović.
Potpukovnik ga sačeka.
– Stonoga se javila, kreće sutra.
Klimnu glavom. Niš je pokrenut.
U kući Krstića pripreme – sprema žena baklave i tulumbe, zna da doktor Husnija i njegova žena Ljubica vole njene baklave. Mali Emil, doktorov sin jedinac, više voli tulumbe. Planira da krene rano ujutro vozom, parnjačom, pa polako kad-tad se stigne u Caribrod. Muška posla, mislila je Ankica dok je posmatrala kako Miodrag, njen suprug zamišljeno miluje glavu svom sinu. Malopre mu je rekao jednu tajnu, a sin, prerano odrastao kao i sva deca u ratna vremena, ponosno posmatrao svog oca. Klimao je glavom i ponavljao u sebi očeve reči… Miodrag je znao u šta se upušta i koliko je to opasno. Zato je preneo sinu porodičnu tajnu o zazidanom zidu u vinskom podrumu u Malči pored Niša, sa njihovim bogatstvom, kao i ostavljenim na čuvanje, bogatstvom jevrejske porodice iz Pirota, Tuvije. Zapamtio je i lozinku kojom će se prikazati član jevrejske porodice za vraćanje imovine. Dečak se nije radovao toliko zlatu i parama već tome što, kad dođe vreme, dobiće u ruke ratne trofeje, koje je njegov otac doneo iz balkanskih ratova. Doktor Krstić je znao da su šanse da se neko od Jevreja vrati iz Poljske, gde su poslati – minimalne, no je dao reč i nameravao je da je ispuni, on ili njegovi naslednici.
U vozu je, prvi put od početka Drugog rata, zapalio cigaretu bez filtera, čuvenu nišku Drinu. Imao je poverenje u doktora Husniju, no je znao koliko mnogo traži od svog prijatelja. Svoje živote su mogli da stavljaju na kocku, ali porodice… Kaldrmom Caribroda je polako došao do kuće doktora. Njegov sin Emil je otvorio vrata, obradovao se iskreno. Doktoru Husniji je sve bilo jasno kad je pogledao lice svog pobratima i njegovu zapaljenu cigaretu. Uveče mu je šapnuo koga čekaju, preneo mu pozdrav Đenerala. Husnija je slegnuo ramenima. I pogledao u nebo. Taj čovek je uvek imao isto, zabrinuto lice. Nije ni od ljudi ni od Boga očekivao ništa dobro.
****
Umoran od rasprave sa članovima kluba, Vinston Čerčil je zapalio još jedan tompus i povukao još jedan gutljaj omiljenog viskija. Zapazio je oficira obaveštajne službe kako mu pokazuje pogledom da ga čeka u posebnoj, mahagonijem obloženoj, prostoriji. Iako je dobio rat, ali je izgubio izbore, neke tajne i neki poslovi u ime krune se nikad ne završavaju.
Visoki mršavi oficir nije gubio vremena na formalnosti.
– Tabakera se pokrenula… ka Bugarskoj i verovatno ka Istanbulu…
– Verovatno ima na umu Pariz?
– Pretpostavljamo da je tako…
– Nije dobro da… – otpi poslednji gutljaj.
– Slažete se sa našim predlogom da je vreme da zatvorimo slučaj?
Vinston mahnu rukom. Sada je ovo otpisivanje samo formalnost. Davno je video da je politika šahovska tabla, da su svi obični pešaci. Pa evo njega… i njega su odbacili. Pogleda ka spremnom osoblju kluba i pokaza praznu čašu od kristala. Popiće još jedan viski. Lepše spava kad otupe nervi. Čovek je kô kristal, lako se razbije. Jedan pogrešan potez, pokret. I gotovo.
*****
Draža je izašao ispred zemunice i pogledao u visibabe. Hladna zima, puna snega, zaustavila je sve u planini. Osim vetra. Bio je dobro raspoložen – Niš je javio da je sve spremno. Operacija Stonoga je mogla da se pokrene. Početak marta je obećavao. U tom momentu je video kako se kroz sneg ka njemu probija njegov odani vojnik, Blagoje Kovač.
– Kaži… – upita ga znatiželjno.
Klimnu umorno glavom, a onda potvrdi, čim dođe do vazduha.
– Jeste, on je. To je Kalabić…