Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

(Ne)uspešna borba za poštovanje lekarke među lekarima

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

 

Marija Cvetićanin

(Ne)uspešna borba za poštovanje lekarke među lekarima

Gospodine sudija, časni sude i gospodo porotnici, današnji dan je određen za rešavanje jednog krajnje neobičnog, ali jednostavnog slučaja. Neobičnog po tome što se radi o dami koja je ostvarila namere ne sasvim prilične njenom položaju u društvu, a jednostavan jer ćete, verujem, sasvim jednoglasno odlučiti o njegovom ishodu.

U pitanju je gospođica Draginja Ljočić, rođena u Šapcu 25. februara 1855. godine. Naime, ona je uputila molbu…

– Zapravo, zahtev, časni sudija. Takođe, zastupnik mi nije potreban, o čemu sam već obavestila gospodu u sudnici.

– Ja sam vam dodeljen po službenoj dužnosti. Budući da ste pripadnica slabijeg pola, država smatra da ću ja umeti bolje da govorim o vašim interesima.

Nalazimo se ovde kako bismo razmotrili kako je to gospođica Ljočić realizovala svoje zamisli o osnivanju bolnice za besplatnu lekarsku pomoć ženama, deci i svima onima koji ne mogu da je priušte, kojom upravlja ona sama, naravno. Da li je sve u redu po pravnim regulativama, iz kog budžeta se bolnica finansira i da li se našoj državi na vreme podnose svi dokumenti u koje ona treba da ima uvid. Naime, njen zahtev je da se omogući što skoriji nastavak rada te institucije.

– Moje pitanje za vas, gospođice Ljočić…

– Gospođa Ljočić Milošević, molim vas.

– …jeste otkud vam kuraži da otvorite jednu tako ozbiljnu instituciju ako ni sami nemate stalne i sigurne izvore prihoda?

– Hrabrosti mi nikada nije nedostajalo, s čime ste sigurno već upoznati. Slažem se s vama da je moja ideja vrlo ozbiljna i zahteva isto tako ozbiljno delanje, ali ona potpuno funkcioniše zahvaljujući dovoljnom broju ljudi koji su je prepoznali kao validnu i potrebnu za naš preopterećen zdravstveni sistem. Priložila sam časnom sudu fakte koji potkrepljuju ono što upravo izlažem. Dakle, u ovako značajnom projektu nisam sama i moji lični dohoci, uveravam vas, nemaju nikakve povezanosti s mogućnostima opstanka ove institucije.

– U redu, o svemu tome tek će se zasedati. Kako ste misli da vodite bolnicu ako ste već, potpuno nepromišljeno, preuzeli na sebe brigu o upravljanju brojnim drugim, ako smem da dodam, izlišnim ženskim udruženjima, pokretima i zadrugama, ili kako god ih već gospođice vole nazivati?

– Dobrano sam promislila i o tome pre nego što sam poduzela poduhvat te obimnosti i odgovornosti, u to vas sve uveravam. Naime, svemu što radim pristupam savesno, o čemu je bolje da svedoče moja dosadašnja postignuća nego da ja sama iznosim. Vremena, volje i znanja imam, ostalo je još samo da cenjeni sud to uvidi i omogući dalji rad pomenute bolnice.

– Vidimo da ste iz Ciriha, sem diplome medicinara, 1879. došli noseći i određene socijalističke i feminističke stavove, ispravite me ako stičem pogrešan utisak. Verovatno sada ne bismo ni bili ovde da se vi u taj Cirih niste prvobitno ni zapućivali, ako smem da zapazim. Čitamo iz dostupne nam dokumentacije da ste, čim ste se vratili u domovinu, ne časeći ni časa poslali dopis Ministarstvu unutrašnjih dela, u kom zahtevate nekakvu licencu sa svega navršene 24 godine starosti, što, naravno, nije odobreno, i to više puta, pre svega jer, koliko se zna, vi vojsku niste služili.

– Ne grešite nimalo, gospodine. Moram naglasiti da stavovi koje ja zastupam ne donose dobrobit samo ženskom življu ove zajednice već i svima kolektivno, samo ukoliko bi oni koji to do sada nisu pojmili želeli da čuju o neophodnosti jednakih mogućnosti za svakog pojedinca, ma po čemu se izdvajao iz gomile. Takođe, mogu se složiti s vašom pretpostavkom da bolnice za koju se borim da opstane, i nastaviću neumorno to da činim, verovatno ne bi ni bilo da nisam odlučila da se vratim u svoju domovinu kao prva žena s titulom doktora na Balkanu, ako dozvoljavate da to istaknem, pa samim tim ni ovog spora ne bi bilo. Licenca koju sam zahtevala ne predstavlja ništa više od dozvole za rad u državnoj službi, kako bi moje znanje bilo na usluzi svima onima koji ga potraže i kako bi naše zdravstvo, pored mojih cenjenih kolega, bilo bogatije za još jednog lekara. Više odbijenica koje sam dobila smatram bez pravne, etičke i razumske osnove, budući da sam tokom trajanja studija vrlo rado 1876. godine, na samom začetku srpsko-turskog rata, napravila stancu u svom daljem usavršavanju i pridružila se našoj vojsci kao bolničarka. Nakon šumatovačkih borbi stiglo mi je priznanje za pomoć koju sam pružila u vidu odlikovanja činom poručnika, nakon čega sam nastavila svoje studije. Dakle, možda vojsku u osnovnom značenju pojma nisam služila, što nikako ne bih ni mogla, s obzirom na zakone koji kod nas vladaju, kako je već poznato gospodi u sudnici, ali svakako ima prostora da moji doprinosi na bojnom polju budu uvaženi, ako smem da primetim.

– Da nije bilo kraljice Natalije, koja se vašim slučajem, pored svih drugih svojih zvaničnih dužnosti morala baviti, vi biste svoj lekarski poziv morali zaboraviti, ako ne želite da ga obavljate onako kako to država uređuje. Pa zar je plata koja vam je ponuđena kao jednoj ženi malo? Koliko vi smatrate da žena treba da zarađuje?

– Vaša pitanja mi zvuče poprilično retorički, gospodine pravni zastupniče. No, svejedno ću ovom prilikom uzeti sebi za pravo da ipak odgovorim na njih. Kraljici Nataliji dugujem svaku zahvalnost što mi je omogućila da izađem pred posebno sazvanu komisiju, čiji je zadatak bio da ispita moje kvalifikacije i koja naposletku nije mogla da ospori moju stručnost. Međutim, time ponovo nije nađeno mesto za mene u državnim bolnicama, među manje od 80 lekara koje naša država trenutno ima, pretežno stranaca, što, budite sigurni, nije ni približno broju koji nam je objektivno potreban, s obzirom na brojne ratne sukobe u kojima je naše društvo prinuđeno da učestvuje. Ipak, omogućeno mi je da dobijem dozvolu za otpočinjanje privatne prakse, na čemu takođe blagodarim. O visini materijalne nadoknade za svoj rad ne bih govorila da ona nije znatno manja od one koju dobijaju moje uvažene kolege za obavljanje istog posla, pa čak i oni koji imaju manje iskustva od mene. Cenim da svi treba da zarađujemo jednako za jednak posao i da napredujemo u službi shodno svojim postignućima, što mi je takođe onemogućeno i o čemu sam već podnosila potrebne pritužbe cenjenom sudu.

– Osim toga, kako mislite da se potpuno posvetite svojoj, neizmerno humanoj profesiji, ako ste odlučili da budete pride supruga i majka, i to petoro dece. Svojom udajom za Aranđela Rašu Miloševića još 1883. ste se sasvim nedvosmisleno opredelili za održavanje porodice i kuće. A da ne pominjemo da su aktivnosti vašeg muža opozicionara takve da on bilo kada može da završi iza rešetaka, kako biste onda prehranili svoju dečicu? Kako ćete brinuti o njima, kuvati i izvoditi ih na pravi put ako ste samo koncentrisani na to kako da dobijete više od onoga na šta imate pravo?

– Ne vidim zašto bi porodične obaveze predstavljale smetnju za izvršenje mojih poslovnih i profesionalnih poduhvata, niti zašto bih morala da se opredelim za jedno od ta dva. Kao što vidite, i moja deca i moja lekarska praksa su i više nego dobri. Uveravam vas da nema potrebe da brinete o budućnosti moje porodice i da ja zahtevam samo onoliko koliko bi svako ljudsko biće trebalo da ima prava.

– Nije vam bilo dovoljno ni što su zakonodavni organi ranije već procenili da nema mesta za uvažavanje vaših zahteva, još ste se obratili i kralju Milanu lično. Uostalom, znamo da je nakon toga usledilo vaše skoro otpuštanje iz državne službe, u koju ste nekako ipak naposletku dospeli, zar vam to nije sasvim dovoljno upozorenje da se ne igrate vatrom? Samo osam godina kasnije, gospođice Drago, opet ste se požalili istom ministarstvu.

– Samo osam godina?

– I na sednicama Srpskog lekarskog društva, koje vas je izvolelo velikodušno primiti među svoje članove, tražite dodatne povlastice. Takođe, ne smem ne primetiti da prilično slobodno potencirate da se populacija kojoj je omogućeno da iskaže svoj sud na državnim izborima znatno proširi, primivši u svoje redove i vas, zajedno sa svim ostalim ženama. Morate i sami biti svesni da to ne ide nikako u korist našeg društva, koje teži čvrstini i stabilnosti, a ne saosećajnosti i promenljivostima kojima je sklona ženska priroda. Znajući da ste nekako uspeli da se 1870. godine upišete na Filozofski fakultet, a da ste samo pola godine kasnije otišli u Cirih da studirate medicinu, zar to ne govori dovoljno u prilog mojim prethodnim rečima o nestalnosti ženske prirode?

– Osećam potrebu da vas ispravim da nisam nekako uspela da se upišem na Filozofski fakultet, već sam se upisala sasvim regularno, budući da nigde u pravilniku ne stoji da žena ne može da se upiše, ipak jasno mi je da ste ciljali da se tako nešto sigurno podrazumeva. O prirodi onih koji bi trebalo da imaju pravo na glasanje ili pak ne, ne bih govorila ovom prilikom, stoga što ne vidim dovoljno čvrstu povezanost toga sa osnovanom bolnicom koja je predmet našeg okupljanja ovde.

– Zdušno vam preporučujem, pre nego što časni sud donese odluku, koja će verujem ići u prilog ovim mojim rečima, da pokušate da ne uzburkavate dodatno, sigurno već mutno, more svog života i da nastavite da pomažete našim lekarima u obavljanju svojih dužnosti, a država će za to verovatno već nekako umeti da vam se pristojno oduži. Samo ne očekujete valjda da to bude tako što će neka zdravstvena institucija poneti vaše cenjeno ime.

Gospodine sudija, časni sude i gospodo porotnici, ovo je sve što sam ja imao da kažem o slučaju Draginje Ljočić. O dozvoli za rad bolnice koju je gospođa Draga osnovala prosudite sami. Verujem da će o njenoj ličnosti svoju presudu doneti i vreme i buduće generacije.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu