Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Četvrta nagrada
Dušan Jevtić
Nesmotreni hajduk
1.
Prema uputima Pauna Baće i ostalih zaverenika, kneza Aleksandra Karađorđevića sam najlakše mogao ustreliti tokom njegovog odmora u Brestovačkoj banji. Isplaćeno mi je hiljadu dukata, koje sam zakopao na skrivenom mestu pod planinom Bukuljom. Zadatak je izgledao jednostavno, ali moja opaka hajdučka narav je podrila zavereničku zamisao. Dok sam po banji vrebao vladara iz prikrajka, dosetio sam se da ucenjujem svoje poslodavce ne bih li izvukao još zlatnih kovanica. Bio sam uveren da je bivši knez Miloš državnim savetnicima ustupio pozamašna sredstva za atentat koji bi ponovo ustoličio staru dinastiju Obrenović. Vratio sam se u prestonicu, pronašao gazda Pauna i rekao da isplaćena suma nije dovoljna. Iznenađeni državni savetnik se u početku bunio, ali se nije usudio da uđe u raspravu sa jednim od najozloglašenijih razbojnika na drumovima Šumadije.
Sve bi proteklo u najboljem redu da se sa zveckavom vrećom dukata, umesto u Brestovačku banju, nisam uputio u beogradsku mehanu Mali Radojica. Posle dva čokanja ljute rakije, u pripitom stanju, počeo sam da naglas pričam o zaveri protiv kneza i svojoj ulozi u celom zamešateljstvu. Kafana je, nažalost, bila prepuna odanih kneževih podanika, koji su me brže-bolje prijavili organima reda. Nakon hapšenja, koje se nije razlikovalo od uobičajenog izbacivanja pijanice iz krčme, panduri su me svezanog posadili na nekakvo mršavo magare, i to naopačke.
U žandarmerijskoj upravi me je dočekao knežev teča, zloglasni Tripković. Cela Srbija je brujala o zulumima koje je teča Tripko počinio od Beograda do Porečke nahije. Turske krdžalije i bašibozluci bi mogli pozavideti Tripkoviću na razbojništvima koje je počinio nad nezaštićenom srpskom sirotinjom. Olinjali zlikovac, odenut u tamnoplavu uniformu skrojenu na austrijski način, umlatio me je pendrekom koji mu je dodao jedan od pandura iz njegovog okruženja. Krv je prekrila moje lice, a nekoliko zuba i rebara je bilo slomljeno. Osećao sam nesnosan bol u glavi, grudima i desnoj ruci, koja je napukla na nekoliko mesta. Panduri su me tako udešenog postavili na stolicu.
– Koja protuva ti je naredila da ubiješ mog dragog rođaka Aleksandra? – upitao me je strogim glasom Tripković.
Imena nalogodavaca sam izgovorio bez trunke kajanja:
– Savetnik Paun Baća… Sa njim su i Raja Damnjanović, Tenka Stefanović… Skoro ceo Državni savet…
2.
Gurgusovačka kula se nalazila u šumovitoj zabiti podno Stare planine. Bilo je to mesto kome je dobri bog okrenuo leđa i prepustio ga večnom zaboravu. Zidine kule su me gušile i stvarale nemir u mojoj duši, jer sam svoj celokupni vek proveo pod vedrim nebom, prvo kao čobanin, a zatim kao drumski razbojnik. Imao sam sreće da se nađem u zatvoru sa krotkim ljudima, koji su strpani iza rešetaka zbog krađe iz opštinskih ambara. Nemaština ih je terala da posegnu za žitom i kukuruzom koji su se nalazili u državnom vlasništvu. Uostalom, beda je i mene dovela u sukob sa vlastima. Mnogi misle da su hajduci nemilosrdne ubice koje maltretiraju ljude iz čiste zabave, ali istina je potpuno drugačija. Oskudica je mnoge dobroćudne nesrećnike okrenula protiv zakona.
Sa svojim sustanarima, prostodušnim težacima, dane sam provodio u miru i slozi. Pričali smo o seoskoj svakodnevici, poljskim radovima, stočarstvu i destilaciji rakije. Tamnovanje bi proticalo u najboljem redu da se u ćeliji preko puta naše nisu nalazili moji bivši poslodavci, organizatori zavere protiv kneza Aleksandra.
U maloj prostoriji iza gvozdenih rešetaka ležala je zatočena polovina Državnog saveta. Najviši službenici Kneževine behu svedeni na obične robijaše. Umesto kitnjastih uniformi sa pozlaćenim dugmadima, nosili su proste lanene košulje, koje su im visile do ispod kolena. Paun Baća, Raja Damnjanović, Tenka Stefanović i ostali behu zaodenuti u dronjke, umazane čorbom i gadnim telesnim izlučevinama. Nekadašnja gospoda nikako nije mogla da podnese prisustvo verolomnog hajduka koji ih je doveo u nezavidan položaj. Umesto da budu nagrađeni od Miloša Obrenovića i postanu bogatiji nego što su bili, zahvaljujući mojoj nesmotrenosti, dospeli su na niske grane.
Svakodnevno sam slušao uvrede od strane ljudi koji su se nekada izražavali na gordom slavjanoserbskom jeziku, u kome nije bilo psovki. Posle svega nekoliko dana zatočeništva, sa jezika učene gospode prebacili su se na prostonarodni govor, lišen učtivosti i suzdržanosti u ophođenju. Uvrede su često potkrepljivali pljuvačkama, koje su letele ka mojoj ćeliji. Naravno, ni ja, ni moji sustanari nismo ostajali dužni, uzvraćali smo im istom merom. Neprekidne prepirke su ubrzo dozlogrdile tamničarima, koji nisu mogli da se usredsrede na svoje kartaroške i šahovske partije. Gnevni čuvari su nam često očitavali bukvicu koristeći kamdžije i pendreke. Batine nisu urađale plodom, jer bi već sutradan svađe bile nastavljene.
Shvatio sam da se običan srpski seljak ne razlikuje mnogo od svog sunarodnika koji je svršio visoke škole. U svakom učenom Srbinu, okićenom zvanjima i titulama, čuči neotesani seljak spreman za kavgu. Savetnici su posle neuspešne zavere vraćeni u stanje divljaštva, poput većine kneževih podanika.
Posle izvesnog vremena stigle su vesti iz Beograda. Etam-paša, visoki izaslanik sultana Amdulmedžida, amnestirao je zaverenike. Gospoda je otišla za Beograd i ponovo zasela u svoje udobne fotelje u Državnom savetu. U sultanovom beratu koji je doneo Etem-paša nije spomenuto moje ime. Ostao sam da čamim u teskobnoj tamnici. Nažalost, tako je izgledala pravda kada su je delili Turci.
3.
Druge zime tamnovanja, negde iza Svetog Jovana, začula se velika halabuka u dvorištu. Kada smo provirili kroz okno, spazili smo prizor koji je nalikovao seoskom vašaru. Ogromna masa ljudi, praćena gromoglasnom muzikom, približavala se kuli. Ubrzo smo saznali da se knez Miloš se vratio u Srbiju. Došao je iz Vlaške, gde je primio vesti da je Skupština u Beogradu zbacila sa vlasti Aleksandra Karađorđevića. Nedaleko od Gurgusovačke kule nikao je čador Miloša Obrenovića. Stari knez je naredio da se svi zatvorenici puste iz tamnice. Bio je to znak vladareve milosti.
Dvojica krupnih kneževih momaka su me poput vreće odvukli u knežev čador. Miloš Obrenović me je dočekao sedeći na gomili mekih jastuka. Nosio je dugačku dolamu moldavskih boljara, ukrašenu raznobojnim šarama. Pušio je čibuk i gledao u neku zamišljenu tačku u uglu svoje platnene palate. Pravio se da nije ni primetio trenutak kada su me njegove sluge tresnule o pod ispod njegovih nogu.
Čim sam pokušao da se uspravim, momci su isukali jatagane i njihova oštra sečiva uperili u moj grkljan. Tek tada se oglasio knez:
– Ostav more! Nije ’tica da odleti. A činiš voliko, nije ni naoružan!
– Hajdučka je narav to, gospodaru. Nikad se ne zna sa takvima! – dodao je jedan od momaka.
– Nisu svi odmetnici izelice, dete moje! – reče knez. – Muka tera čak i najpoštenije ljude u šumu! Odloži oružje, kad kažem!
Momci su poslušali starog kneza, koji je svoje teško telo nekako pomerio sa jastuka kako bi me lakše osmotrio. Osećao sam se kao ovca koja se suočila sa vukom. Knez je skupio svoje sede obrve gledajući u moje lice obraslo u gustu crnu bradu.
– Dakle, ti si čuveni Milosav Petrović iz Kragujevačke nahije! Zbog tvoje brljotine povratak dinastije Obrenovića u otadžbinu je odložen za dve godine. Ipak, ne mogu poreći da imaš trgovačkog duha. Usudio si se da se pogađaš sa osvedočenim tvrdicama iz Državnog saveta. I gle čuda, uspeo si da preveslaš te prevejane škrtice. Dopada mi se tvoja preduzimljivost. Bio bi uspešan varoški dućandžija da nisi zagazio u hajdučiju.
– Nažalost, dobru pogodbu sam upropastio posle nekoliko gutljaja rakije… – procedio sam sležući ramenima.
Miloš povuče dim iz čibuka i utonu u duboke misli. Posle nekoliko trenutaka tišine, ponovo mi se obratio:
– Pustiću te na slobodu ukoliko mi kažeš gde si sakrio moje dukate!
Progutao sam pljuvačku i prevalio preko jezika:
– Pod Bukuljom…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.