Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јасмина Стеванчевић
Неопроштено
Ове године кукуруз је био добар. Зеленкасте стабљике већ су добијале златну боју као да краду зраке каснолетњег сунца, а клипови набујали обећавајући зиму без глади. Поред њиве, као огромне печурке, ницали су стогови сена са ливаде, спремне за јесењи откос, а воћњак, бујан у стаблима јабука, шљива и покојом леском, спустио је своје гране препуне плодова попут руку које моле за топлу јесен. Бара – тако се звао овај потез земље коју је још чукундеда купио у време када су паре биле јефтине, а људи скупи. Бара се звало због потока који је пресецао готово сваки комад имања налик на шав који кривуда, али све држи чврсто као конопац, иако би неко помислио да је такво име погрдан назив за јутра благородне земље, но чукундеда га је оставио у инат онима који су били љубоморни на његово богатство, говорећи: „Ете, код мене је и бара родна!”
Од тог дана су прошле деценије и деценије и оно што је земља рађала, као да је узимало свој данак у крви, а некадашња многобројна породица осипала се лагано и неприметно налик прашини која нестаје под ветром. Док није остала само она, Стана, постојана као име дато јој на крштењу.
Изнад Баре, на истоку, уздизало се брдо, невелико, закржљало, једва отргнуто од ораница крај потока, но родно као и све на имању. Између бокора георгина и лепих ката, жбунова хибискуса и јасмина леја са камилицом, наном и рузмарином изникла је и омалена кућа са зидовима од опеке од блата и кровом од ћерамиде, која је виђала и боље дане јер је све што се имало улагало у земљу – Станина кућа. Кућа је била од оних које су се градиле са мањком материјала и вишком чељади, која су вечито трчала око мајчиних скута, а њено срце куће била је Соба – просторија са огњиштем, где се кувало, пекло, прало, спремало, причало, плакало и свађало се око ватре оџаклије, која је горела по паклу лета подједнако жустро као по цичи зими… Некада… Сада је Стана остала сама и ватра као да је искра живота, лагано је гаснула са смртима које су се виле око Куће попут развејаног дима из оџака…
Некада давно, када је умирање било лако, а живот тежак, мушкарци из села су имали две судбине – или рудник или рат. Најснажнији мушкарци су одлазили на војну, некада далеко преко планина врхова вечито белих и оштрих, некада још даље преко мора, топлог и сланог, да остављају кости у туђој земљи међу људима које не разумеју јер се из ратова, којих као да је било сваке парне године, мало ко враћао жив, здрав и читав. Они који су могли, своју срећу, или судбину, тражили су у руднику, копајући грумење црног злата за комад још црњег хлеба. Тако је и Станин отац свој тежачки живот усадио у своје троје деце. Браћа су јој отишла одавно, да лутају светом надајући се да је туђа печалба лакша, а хлеб слађи; а Стана се удала у фамилију богату земљом, а сиромашну рукама које би радиле.
Живадин, Станин човек, био је нежна душа у слабом телу, девето дете свога оца и мајке и једино које је преживело. Отац, који је изгубио сваку веру у сина, полагао је све наде у снају да ће одржати имање и Стана је то и урадила.
Године су пролазиле, а Кућа је напредовала, рађала у свему осим у деци, тако да, када се родила Нада, Отац је испекао вола и почастио цело село. Нада је била живахна беба, јешна и мирна, са очима крупним као да су већ виделе свет и полако је расла у радозналог девојчурка. Како је Нада расла, Живадин је копнио, као да плаћа данак земљи за живот своје ћерке. Оног дана када је Нада напунила шест година, Живадин је умро, а Стана је остала без свог ослонца, који ма колико био слаб, ипак је био ослонац.
Сенка времена не чека него пада тешко као камен, и Стана је своје дане упослила толико да није ни приметила да су прошле године. Нада је отишла на школе у Паланку, а Стана је остала да негује болесног свекра и родну земљу. Понекад, у сутон, док сунце залази иза камених споменика зараслих у траву, а лимени кров цркве купа се у злату, могла је да види Животу како се вије око свог гроба. Прозрачан, какав је био и за живота, лагано повлачи рукав свог сакоа и брише слику на свом споменику, ону једну једину коју су имали заједничку са свадбе, а онда седа на ивицу гроба, јединог који је оплевљен, и гледа чежљиво ка кући очима које не виде. Стану је његово присуство смиривало, био је као утешна мисао негде у позадини главе, и сваки пут кад би бацила поглед ка брду преко пута и сеоском гробљу, то је било са утехом, а не са тугом.
Живот је текао лагано, дани се преклапали неосетно као шаре на ћилиму, док се једне вечери Нада није неочекивано појавила на дворишној капији стежући у рукама куфер. Стану је у тренутку пресекло у грудима, а чак се и Живадинова сен на гробљу преко пута узјогунила, молила је Бога да дугови земље нису дошли на наплату када је видела Надине уморне очи.
Од тог дана ћерка јој је пала у постељу и, сем воде и пар корица хлеба, ништа није стављала у уста, нити проговарала. Стана је после пар дана помишљала да доведе лекара који је из Вароши долазио у село сваке друге недеље, али онда је једног јутра, док је Нада изашла до клозета, пронашла комадић ’артије запао између мандраца и дрвеног узглавља кревета. Папир је у ствари био део фотографије, од које су преостала само два тамна ока, дубока и сензуална. Стана је знала шта јој је чинити. Нади није био потребан доктор, била јој је потребна Баба.
Свако село је имало Бабу, жену која је могла да буде тек девојчурак од шеснаестак лета па до старица од деведесет зима, али која је поседовала Вештину. Тако да, чим се Нада вратила постељи, Стана је оставила сав посао и појурила ка центру села. Бабина кућа је увек била срце сеоског живота, прозрачна, светла, са готово опипљивом енергијом и баштом пуном лековитог биља, за све бољке је било ту лека – од уморне душе до сломљеног тела.
– Бабо, помагај, ако бога знаш! – готово је закукала Стана на вратима кућерка.
– Уђи, ћерко, и кажи своју муку – врата је отворила девојка од двадесетак лета, ситна попут лептира, бакарне косе, која јој је у крупним коврџама падала до испод струка. Врата су се отворила право ка столу, на коме су већ чекала два лончета чаја, као да гости и нису били неочекивани, док се мирис камилице и непознатог биља вио изнад огњишта.
Стана је села и, тек незнатно померивши лонче са чајем, на сто спустила комадић фотографије.
– Разумем – сунце се играло са пегицама на Бабином лицу док је гледала у тамне очи – али љубав је јака магија, а ти, ћерко, мораш пустити срце да само преболи… време је оно што ти треба, а не бајалица или чај.
– Бабо, ја времена немам – Стана одмахну главом. – Нада копни, бојим се да не заврши као мој Живадин, да је земља не повуче.
– Ако је така ствар… – Баба одмахну главом помало тужно – доведи је ноћас после задњег хука сове, а пре првих петлова код Камена, па ће видимо… не свиђа ми се то, ал’ ће видимо…
На раскрсници путева, на самом крају атара села, расла је усамљена тиса. Чворновато стабло бројало је деценије, ако не и векове, и они најстарији становници села памтили су је из детињства, када су им мајке ушивале у хаљине гранчице против урока. Сви знају да се у крошњама тисе играју виле и да је њено дрво светло и дуговечно, а да су тисе које расту на камену повезане са подземним светом, који се отвара тек пред неколицином. Ово је била једна таква тиса, и Баба је у глуви сат овде чекала Стану и Наду.
Под бледим светлом месеца Нада је изгледала попут авети, на ногама ју је држала једино мајчина воља.
– Свуци је само у кошуљу и босу, док ја отворим Врата – Бабина бакарна коса горела је попут ватре док је девојка спуштала своје дланове на стабло древног дрвета. Ветар дуну однекуд, ковитлајући прашину са пута у облицима чудовишним, крошња зашушта језиком старим, а корење оживе откривајући камен који је са неба пао ту још пре првих људи. Корење и камен су творили својеврстан тунел, широк таман толико да се одрасла особа провуче, дужине тек пар стопа, иако је црнило које је избијало из њега изгледало бесконачно.
– Надо, гледај ме сад! – Баба повика, али њене речи ветар утиша до шапата. Бледа девојка са муком подиже поглед. – Три пута мораш да се провучеш испод Камена и онда ће све бити готово! – Као да потврђује њене речи, ветар заурла још јаче, а Нада паде на колена, лелујава попут сени.
– ’Ајде, ћерко мила – Стана је пружала руке са друге стране Камена. – ’Ајде…
Нада послуша мајчин глас и паде у таму.
*
Стана је седела на каменим басамцима, док се наранџасто маче играло око њених ногу покушавајући да поломи гранчицу црвене мушкатле, али га Стана није примећивала. Чекала је онај момент сутона када се светлост преплиће са мраком погледа упртог у брдо преко пута. Живадинова сен приказа се иза невеликог дрвеног крста и Станино срце поскочи, сумрак је клизио низ надгробно камење, још увек топло од летњег сунца, када још једна сен поче да се вија међу скоро посађеним ружиним жбуном – прозрачна девојка у хаљини од магле са замотуљком у рукама. Нада се материјализова на клупици поред свог оца и Стана је пре замислила него видела малене руке које се пружају из замотуљка и дечји смех, који је можда био тек мелодија туге у њеним грудима. И тада је Стана знала да, док је света и века, неће опростити земљи, која јој је све дала само да би јој све узела. Сумрак прође и вече паде, бледа месечина развеја приказе и сећања. Стана невољно устаде и пође ка кући. На вратима упали фењер и позва маче, које весело дотрча очекујући чанче млека. На небу су звезде сијале далеке.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.