Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Kalina Pavlović
Nebeski vukovi
Pored pucketanja vatre, čulo se još samo duboko disanje nesrećnika koji su se te noći okupili u šumi. Još jedna malena srpska četa stradaće sutra u upornim pokušajima da spreči napredak turskih i bugarskih snaga da prodru dublje u državu. Ogorčenost zbog, već izvesne, sutrašnje pogibije se širila vazduhom, dok su se premoreni vojnici uzalud trudili da utonu u san.
Svi mladići su pokušavali da odvrate teške misli koje su ih morile. Lazar je u sebi recitovao Kneževu večeru, pesmu koju je isuviše dobro znao odmalena. Miran se molio Svetom Mrati, zaštitniku svoje porodice, da se ne pridruži svojoj nastradaloj braći. Stanoje je posmatrao zvezde koje su sijale na uzanom parčetu neba kojeg krošnje nisu sakrile od njega. Borislav je iščekivao dolazak grupe izvidnika, u nadi da će imati čime da ih obraduju. Mladi Blagoje je držao pismo svoje žene i trudio se da ne zaplače nad njim. Nije želeo da još više umanji moral svoje braće, sa kojima se već mesecima probijao kroz sve nedaće, rame uz rame. Iznova je iščitavao njene reči, ali se uvek vraćao na jednu rečenicu. „Seti se Vuka, budi jak, kao i on što je jači iz dana u dan.” Iako mu je to što je morao da napusti tek rođenog sina paralo srce, pomisao da će svojom borbom moći da spreči da i on strada od ruke neprijatelja, davala mu je veliku snagu da nastavi da se bori. Jedna suza ukvasi izgužvanu i istanjenu hartiju pisma.
Tri tiha zvižduka dala su znak da konačno stižu vesti o onome što vojnike sutra očekuje. Izvidnica se provukla kroz gusto žbunje u šumi i ušla u krug oko vatre. Smrknuti pogledi, povijena ramena, graške hladnog znoja, duboki izdisaji odavali su težinu situacije. „Braćo, crne misli nam nisu od pomoći, ali moramo biti iskreni prema sebi. Protivnik je već odavno spreman za napad, dobro opremljen i sa jasnim ciljem – da što pre potpuno zauzme prugu i krene u prodor ka centralnoj Srbiji. Nažalost, ostale srpske čete su isuviše iznurene od manjih skorašnjih sukoba da bi bile od presudnog značaja za bitku koja je pred nama. Izgledi su nam…”, komandant Stojan je progutao knedlu, „izuzetno mali, odnos snaga je četiri na prema jedan.” Ostatak izviđača i mladića je oborio glave. „Jedina nada su nam nebeske sile i požrtvovanost za naš narod.”
Jedina nada su nam nebeske sile. Svi su upoznati sa činjenicom da je Stojan bio odličan strateg i čovek velikog srca koji je voleo svoju trupu, ali da mu motivisanje vojske nije išlo od ruke iako se trudio. Jedina nada su nam nebeske sile. Elan se ovim govorom ukopao duboko u zemlju, u kojoj će uskoro i oni zajedno ležati, bezimeni i zaboravljeni. Jedina nada su nam nebeske sile. Neprijatna tišina i neobičan povetarac koji im je milovao lica učinili su nemoguće – vojnici su počeli da tonu u san. Jedina nada su nam nebeske sile.
Spustila se gusta magla. Svi do jednog čuli su glasan fijuk, ali nisu znali je li vetar, zver ili vatreno oružje Bugara i Turaka. U magli su se nazirali sivi obrisi, ali je bilo teško raspoznati šta je u pitanju. Izgledalo je veliko i opasno, ali su sene pružale osećaj sigurnosti i snage. Da je neko posmatrao usnule junake, video bi kako im se mišići opuštaju i spokoj preuzima umove i tela. Mistični san se pojavio kao proročki znak da će hrabri momci uz pomoć senki ipak barem još jednom osetiti tople sunčeve zrake i jutarnju rosu. Jesu li ga poslale nebeske sile?
Urlici životinja na javi rasterali su san. Mesec je jasno upozoravao da se približavalo vreme da se obližnja pruga prekrije krvlju, mrtvim telima i metalnim čaurama. Blagoje je, kada se razbudio, poslednji put pogledao pismo. Uz drhtaj usana, ali i novootkrivenu snagu nakon okrepljujućeg počinka, sklopio ga je i stavio u džep, kraj srca. Kada ga uhvati strah, kada pomisli da pobegne, setiće se svog Vuka i Dragane. Miran, tiho izusti molitvu i ostali mu se pridružiše. „Oče naš, koji si na nebesima…” Neka Bog bude viša sila koja će ih spasiti tragične sudbine. Postrojiše se, komandant im još jednom objasni taktiku i bez zaustavljanja, odlučnim korakom, izađoše iz skrovišta, put pruge.
Još jednom je počeo da huči vetar. Ovoga puta jače i stvarnije. Ugašeno ognjište se ponovo rasplamsalo i u šumi zasija svetlost nestvarne i nezaboravne snage. Kroz svaku ćeliju muškaraca koji su se tu obreli prostrujala je veličanstvena sila koja je zacelila sve njihove rane i strahove. Osećali su da će oslepeti, ogluveti i potpuno izgubiti dodir sa stvarnošću. Šta ako je smrt već došla? Bojan prvi nesvesno ispusti vrisak, kojem su se priključivali ostali borci. Vrisak je jačao, probijao se kroz granje i guste krošnje, dok se nije pretvorio u pravo zavijanje gladnog čopora vukova.
Generacijama će ostati urezana zaprepašćenost na licima neprijateljske vojske, kada se, pred zoru, vazduhom zaorilo zavijanje vukova. Iz šume je na prugu izjurio čopor velikih sivih vukova, zakrvavljenih očiju i iskeženih zuba. Nosio ih je vetar koji je hučao i razleteo granje i lišće koje je palo na zemlju. Pod stopalima im je gorela vatra, a mesec je obasjavao njihovu zastrašujuću pojavu koja je nemilosrdno jurišala gazeći sve pred sobom. Prestravljeni, vojnici su zapucali. Meci su, odbivši se o debelu kožu zveri, padali kao bezvredni kamenčići na tlo. Razjareno su se približavali trupama, koje su se dale u povlačenje. Stopili su se vrisci, dahtanje i bučni koraci ljudi i vukova. Stotine tela se u panici pomešalo, ne videvši više ništa pred sobom.
Oni koji su se tokom povlačenja okrenuli ka šumi, mogli su da vide prizor koji ledi krv u žilama. Iz šume je hromim korakom izašao poslednji džinovski vuk. Ponosni hromi vuk je uzdignute glave ispustio odlučujući bojni poklič. Vukovima ništa nije moglo stati na put…
Kada je sve utihnulo, Bojan se sagnuo da podigne pismo koje palo na zemlju, za pobedu bliži ponovnom susretu sa Vukom i Draganom.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.