Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Специјална награда
Мирјана Новаков
Наисина чаролија
Уриен је водио своје племе Скордисција кроз равницу, за коју приче казују да је некада било море. Године пролазе, а он не налази место на земљи где би се зауставио и саградио град за свој народ. Син, Кердик, већ пету годину има, уз њега расте и осваја нова пространства у жељи да нађе дом. Мајку не памти. Свој живот му је даривала. А он, Кердик, дечачић, верује свом оцу Уриену да ће му, када пронађу право место за живот, богови вратити мајку.
Напуштају зелено пространство и стреме ка брдовитим крајевима. Пролазе месеци, Уриен не налази мир у души, не налази дом где би му син одрастао у одважног ратника какав је он, а у срцу зна да је близу свог сна. Друид Фингел, гледајући у утробу ласице, рекао му је да ће убрзо пронаћи то што тражи.
Зора је почела да руди. Наједном сунце је обасјало блиставу реку, која је кривудала кроз зелену котлину, изнад које су се подизале планине. Осети као да му је срце застало.
– Ово сам тражио – рече Уриен себи у риђу браду – овде ћу дигнути град. – Оде до Фингела, друида, да га пита за савет.
Фингел мудро глади своју седу браду, пушта колутове дима и прати их како се растурају, док поново не повуче своју лулу и направи нови колут, док још стари у потпуности не ишчезне. – Богови ће бити задовољни ако овде настаниш своје племе – рече Уриену – али имаћеш ти велике муке да одбраниш свој град на овој лепоти. Сви ће желети да га освоје.
– Тога се не бојим, уз мене је Ветерис, мој бог рата, а и Виридос ће ми помоћи да ми дом опстане у овом зеленилу, јер он у њему живи.
Стари друид испуст три колутића један за другим и не рече ништа.
Кроз пар месеци издигао се келтски град са својим кућама, централним тргом, жртвеником. Почео је живот без селидбе, борбе, ратовања и крви.
Кердик је очекивао да му богови врате мајку.
Наједном, околна племена почеше да нападају Уриеново уточиште. Он га је јуначки бранио, али после сваког напада штета је била велика и кренуо би да изнова гради. Речи друида су се остваривале. Није одустајао. Бранио је ово место и није хтео да се повлачи. Једне вечери виде свог сина како се на олтару моли боговима да зауставе нападе, да би имао мирни дом и да би му се мајка вратила из сенке мртвих. Уриен клекну поред сина и из свег гласа загрме: – Ооо, моћни Беленусе, ти што нам дајеш светлост и сјај сунца, ти што видаш моје ратничке ране, знам да те нисам достојан, молим те из саме дубине душе, помози ми да мој град, мој дом, остане на овој блиставој реци, на овом зеленилу и заштити га! – Изнад олтара подиже се магла и чу се глас: – Послаћу ти речне виле, које ће да ти помогну.
Тако и би. Што би непријатељ дању порушио, виле су ноћу изградиле. Уриен рече себи:
– Реку ћу назвати Вилина река – Наиса, а град Вилин град – Нависос.
И престаше околна племена да нападају Нависос. Он поста диван миран град у долини блиставе Наисе. Само је Кердиково срце носило тугу.
Једне вечери дечак сиђе до реке и поче да плаче. Из реке се појави прелепа бела вила дуге златне косе до појаса, у белој раскошној хаљини од воде и упита га зашто плаче. Кердик се уплаши на трнутак, ал’ када виде тај сјај у блиставим плавим очима, и осмех на том прозрачном лицу, умири се и упита је: – Ко си ти?
– Ја сам Наиса, речна вила, која брани твој дом, она која је бацила чаролију да не може нико да освоји Нависос док ти не стасаш у моћног ратника, она која те брани и чува од авета и тамних сила и која живи у овој реци.
Њен глас је био као жубор воде, Кердика обли топлина и са још сузним очима упита је: – Можеш ли да ми вратиш моју мајку, бар да је видим; да видим како изгледа?
– Моје чаролије јесу јаке, али не толико. Не могу да ти је вратим, али ћу моћи у ноћи пуног месеца да је доведем овде на реку да са њом проведеш време до зоре. О томе нико не сме никада да сазна. – Кердик радосног срца обећа да неће никада никоме рећи.
Наиса је испунила своје обећање. Сваког пуног месеца дечак би седео на обали Наисе у наручју своје мајке, док је вила Наиса чувала стражу. Године су пролазиле, Кердик стаса у моћног ратника из племена Скордисција, пожеле да осваја нове просторе, да дође до мора, јер му је срце говорило да га тамо чека његова судбина.
Једне вечери пуног месеца седео је са мајком на обали. Био је тужан, јер је изневерио оца, коме све ове године није рекао да виђа мајку, а знао је да и тај стари ратник пати за својом умрлом љубом, а сада и мајку напушта јер има свој сан.
Прочитала му је тугу у срцу и рекла да не брине. Довољно је одрастао и не треба да осећа било какву кривицу, већ да иде за својим сном. Кердик је осетио као да му је камен са срца упао у Наису. А Наиса, та прелепа вила, подиже десни длан према уснама, дуну у њега и попрска капљицама воде Кердика. Он осети чаролију на себи, више није било туге на срцу, више није било терета на души, подиже длан да махне вили, али сунце већ поче да исијава и она неста у блиставој води реке, као и његова мајка.
Приби копље уз себе и затеже појас са мачем окаченим о њега, окрену се и крену уз реку, доле негде према југу, према мору, где га је чекала његова прича, његова судбина.
Пролазе године, пролазе векови, река Наиса тече и даље кроз Нависос. Обоје носе приче многих народа, многих ратника, који су се ту заустављали и желели да имају свој дом.
И ја имам своју причу, причу о мом граду Нишу, о мојој реци Нишави и о вили Наиси, јер ја сам њен вилењак, а о томе други пут…
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.