Прва награда
Драгана Лазаревић
Мук благочестиве кнегиње
Дани пред празник Рождества Христовог, лета Господњег 6897, индикта 12, никако не беху на радост благочестивој кнегињи српској, госпођи Милици. Оставши удова по мученичкој погибељи мужа јој, господина кнеза Лазара, и његове војске на злосрећноме Косову пољу, сав терет управљања паде јој на нејака женска плећа. Синови кнежеви, Стефан и Вук, још пуну мужаствену снагу не бејаху достигли. Стога Благочестива преузе на себе да земљу сачува док не буду могли мушком десницом да ред васпоставе. На сазив Њене светлости, окупи се Државни сабор у дане поста у господском Крушевцу, да би даљу судбину државе одлучили. Али, авај! Великодостојна црквена господа и оно мало пронијара који избегоше смрт од агарјанског мача сеђаху данима у великој дворани Лазаревог замка у тишини. Саздана од шареног крушца, од ког је и васцели град био озидан, велика дворана беше испуњена властелом и црквеним достојанственицима заселим за дугачким столовима постављеним дуж северног и јужног зида, застртим стеговима богоугодног кнеза, упокојеног у Господу. У њих са надвишеног подијума на источном зиду гледаше високи сто, изнад кога камени грб Хребељановића са бивољим роговима опточеним златом још позиваше на поштовање. У великом каменом ложишту, сазиданом по средини северног зида, над којим се надвијаше велика галерија која је дворану повезивала са остатком палате, јака ватра грејаше часни скуп. Насупрот ложишту – пет високих бифора, затворених замућеним стаклом спојеним танким оловним решеткама, пушташе с југа последњу светлост зимског дана.
Истога дана када јој је јављено да јој је муж посечен, Благочестива на себе навуче одежду удове и поскида сав накит, сем прстена који јој великомучени Лазар на венчању даде и печатњака, који беше превелик за њену префињену руку. Озбиљна бледа лица, уоквиреног покровом од тамноплавог велура, који јој је на глави држала кнежевска тока, Благочестива је седела с леве стране кнеза Стефана. Мршава висока фигура младог принца, чије лице још не покриваше брада, указиваше на нелагоду у присуству тог туробног скупа. И, доиста, скуп тај беше туробан. Без граје које га красише претходних година, горда господа, црквена и световна, сеђаше на својим местима у потмулој тишини. Стотину мужева и покоја удова, иза којих стајаше по лични слуга, гледаху преда се у углачани камени под дворски. Само пуцкетање ватре из великог огњишта и поигравање воштаница са канделабера нарушаваху тишину. Благочестива као да не видеше ништа преда се. Млади кнез, погледа упртог у велики пергамент са написаним одговором спремним за поклисара из Једрена, ћуташе.
Опхрвајућу тишину прекиде богоугодни патријарх Јефрем кад се, као пренут из дубоког сна, обрати госпођи Милици:
– Ваша висости, одлучено је. Нека нас Господ сачува искушења свих и опрости нам грехове отаца наших. Амин.
Пребледела госпођа Милица упути Његовој светости поглед испуњен очајем. Ипак, достојанствено одговори патријарху:
– Одлучено је, Ваша светости.
Потом се усправна, господственог држања, окрену младом кнезу и узвишеним тоном, али мајчински благо, рече:
– Ваша висости, одлука овог сабора је да се сестра Ваша, пречиста принцеза Оливера Лазаревић, према захтевима Његовог величанства, султана Бајазита, упути у царски харем у Једрене, као залог вечног пријатељства српског кнежевства и турског царства. Честити султан Бајазит заклиње своју љубав сестри Вашој до конца његових дана, јер жеља му је да се српска и турска крв смешају кроз родослов и у миру, а не на бојном пољу. Ваша висости, молим Вас, потпишите доказ наше добре вере у султанову великодушност.
Завршивши, Благочестива устаде са своје столице и, држећи у једној руци пергамент, а у другој перо умочено у мастило, пружи оба Стефану. Млади кнез зграби документ из мајчиних руку како би сакрио подрхтавање сопствених, те без читања потписа. Да ли од црвене боје залазећег зимског сунца или сјаја воштаница, тек, лице младог кнеза изгледаше једнако црвено као и пламен који је лизао празне вериге велике дворане крушевачке палате. Како би сакрио нелагоду, млади кнез брзо устаде и обрати се присутнима, гледајући у мајку:
– Ваша светости, светла госпођо, моји заветници и поданици, време је за вечерњу службу. Помолимо се заједно за душе наше.
Стари патријарх се наклони, те, предводећи пратњу црноризаца, пође пут кнеза, који се пак, окружен својим пажевима, запути ка источним вратима. Оданде дуга галерија вођаше према унутрашњем дворишту ка малој дворској цркви коју је покојни кнез зидао док је утврђивао Крушевац за своју престоницу. Како није могла да прими све саборнике, многи остадоше напољу, да литургију прате у хладној зимској вечери, коју је од часа трећег почео да засипа снег. Кнегиња се, уморна од дуготрајног већања, наклони сину и патријарху, па нечујним кораком крену источном галеријом ка степеништу које је водило у приватне одаје кнежевске, у пратњи мајке Јефимије, најоданије јој поверенице. Кад стигоше до степеништа, кнегиња климну главом Јефимији да се врати на литургију, а сама се запути ка горњем спрату. Кад се нађе на горњој галерији, Благочестива поклекну. Леђа јој се повише као у какве старице, иако је са својих четири и педесет лета била веома крепка и младоликог лица, нежнобеле коже и тамних паметних очију. Једва ходајући, запути се ка одајама најмлађе ћерке Оливере. Све старије беху одавно удате и далеко, те Оливера бише светлост њених очију.
Весела и раздрагана, млада принцеза волеше да чита и машташе о витезу који би је, онако како је Александар освојио прелепу Рокселану, одвео у свој замак, где би она, као њена госпођа мајка, била од угледи и чести. Али, авај! Откада је после погибељи на Косову двором завладала жалост и туга, њени девојачки снови прерастоше у мору. Већ данима се шапатом проносише гласине да агарјански убица и крвник њеног оца, Бајазит Јилдирим, тражи њену руку. Оливери беше брањено да буде у дворани током Сабора, али је једна од њених дружбеница дознала од слуге удове пронијара Мусића, која је присуствовала Сабору уместо погинулих синова, Стефана и Лазара, да се о судбини њеној одлучује.
Врата њених одаја отворише се у исто време кад зазвонише звона за вечерњу. Кад пред собом угледа отврдло лице своје мајке, туга и страх преплавише јој срца. Оливера паде на колена и зарида. Благочестива пребледе, али не изусти ни реч. Махнувши руком једној од принцезиних слушкињица, приђоше уплаканој Оливери и подигоше је са пода. Обгрли је мајчински и, док се принцеза тресла у њеном загрљају, Кнегиња затвори очи, задржавајући сузе, и дубоко удисаше мирис косе своје ћерке. Кроз главу јој прође сећање на дан кад су малу Оливеру са сестрама довели до њеног кревета да види новорођеног Стефана. Оливера, тада тек четири године стара, узвера се на кревет и широко разрогачених плавих очију, осмехну се беби на коју је необично личила. Од све Миличине деце, само су Стефан и Оливера имали свилену плаву косу и крупне плаве очи, ни налик осталој деци коју је изродила. Високи и танки, изгледаху другачије од свих, те се у народу пронесе прича да нису Лазареви. Узевши уплакано лице своје најмлађе ћерке у дланове, кнегиња јој се тужно осмехну и прошапута:
– Храбро, кћери моја… Велики је Бог.
Благи мајчин глас и топао поглед донеше утеху несрећној принцези, те је она из све снаге загрли и урони лице у мајчина недра. С тешком муком задржавајући достојанство, кнегиња се одмаче и пожури из Оливерине ложнице.
Док ходаше ка својим одајама, виде кроз замрзнуте прозоре обрисе градских зидина. Чиста белина осветљавала је горњи град до капије барбикана, који је спајао палату са подграђем. Предомисливши се, јужном галеријом стрча низа степенице и похита ка касарни кућне гарде. Брзим кораком пређе преко забелелог дворишта и као утвара прође поред немих стражара, који чуваху тешка врата оружарнице. Без куцања уђе у капетанову кућицу и застаде, дајући капетану времена да је препозна.
– Змаја. – рече кратко Милутину, некадашњем кнежевом пажу, који на Косову оста без руке, а кога је лично произвела у капетана.
Уз дубоки наклон, Милутин нареди стајском момку да оседла њеног дората и помогне јој да се попне у седло. Без речи јој у руке даде војнички огртач сачињен од ланеног сукна којим прекри своју удовичку одежду и отвори капију ка доњем граду. Благочестива снажно ободе коња и бесомучним галопом кроз град крену пут југа. Белина снега осветљаваше друм који кроз густе букове шуме водише ка претећој Јастребац-планини. Дорат кнегињин знао је пут и без светлила. После часа заустави се на малом пропланку окруженом столетним буквама у подножју планине. Благочестива удахну дубоко и испусти из себе језовити крик, који волшебно одзвони у мрклој ноћи. Неко време не чу се ништа. Наједном, као да тмина постаде јача и гушћа. Црни покров прекри долину, снег престаде да пада и неприродна топлина поче да се шири око кнегиње. Благочестива заусти да нешто изрекне, али је у томе спречи бљесак хиљада црвених варница које прекрише долину. Црвена ватра плану на све стране, заслепи је и натера да скрене поглед. Кад све утихну, на пропланку испред себе Милица угледа високог танког мушкарца дуге златне косе и модрих очију. Потпуно наг, осим танког платна који му покриваше мушкост, он закорачи ка кнегињи. Снег се под његовим босим стопалима отапаше као под ватром, а око њега исијаваше светлост. Кад приђе дорату, пружи своју дугу мишићаву десницу кнегињи. На додир његових врелих прстију, светлост која га окруживаше пређе на њу, те се преметну у девојку сјајна лица, каква некада беше. Благочестива склизну с коња док јој сузе маглише поглед.
Чувши вапај своје човечице, Змај сиђе са Јастребац-планине.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
