Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Tihomir Stevanović
Mošti
Veliki vezir Sinan-paša posla vojsku da mu donese mošti Svetog Save iz Mileševe. Konjanici po noći dokasaše pred manastirsku kapiju i beg Ibrahim, ne silazeći sa konja, onako suv i umoran, isuka sablju i jabukom na dršci zalupa po drvetu.
Monasi otvoriše vrata, kada videše kako su jahači okružili manastir, držeći baklje u rukama, rasterujući tminu, pozvaše igumana.
Sav ispošćen, sa rasutom sedom kosom i umršenom bradom, stao je pred Ibrahima. Ovaj mu sa konja dade zapovest da mu se mošti predaju. Kada ga iguman upita šta će njima mošti, dobi dogovor kako Sinan-paša to traži, a njegova se ne poriče.
– Dajte da bar održimo opelo, po poslednji put. Boga radi.
– Neka bude. Al’ nemoj dugo da traje. Žurimo. Ako bude kakve prevare, spaliću manastir i sve vas u njemu.
Velikom veziru stalo beše da uništi onog čiji lik nose pobunjenici u Banatu izvezen na barjaku. Njemu već behu doneli svetu Muhamedovu zastavu, oko koje su u tvrđavi Kalemegdana igrali neprestano derviši, vrteći se ukrug i padajući u trans.
Vrata manastira se zatvoriše i monasi, kao uplašeni pileći, sjatiše se oko igumana. Promičući kroz tamu, uđoše u crkvu, gde su mošti počivale ispod kamene ploče.
Iguman izdade par zapovesti i pomeriše nadgrobnu ploču, sve krsteći se i pojući, te umotaše u ćebe, odneše iza oltara, dok je druga grupa sišla u kriptu i otvarala redom zapečaćene grobnice ranijih monaha. Dok su nosili mošti, desna šaka se odvoji i pade na mermer. Iguman se brzo savi, ljubeći je i sklanjajući pod skute.
Uskoro jedan od kaluđera, sav prašnjav i ozarena lica, javi igumanu kako su našli očuvano telo. Iguman naredi da ga umotaju u svilu, stave u sanduk i polože u Savin grob. Ponovo navukoše ploču.
Ibrahim-beg beše izgubio strpljenje. Konj mu beše umoran i udarao je kopitama sve se poobočke okrećući kapiji, na koju beg ponovo zalupa. Nije dugo čekao. Iguman mu otvori i, klanjajući se, zamoli ga da siđe sa ata i izabere vojnike koji će ući u manastir.
– Ja ne mogu da ga predam, morate ga sami uzeti.
– Još bolje – promumla Ibrahim, mahnu rukom i četvoro pratilaca priđe, sjaha i sa njim uđe u manastirsko dvorište.
Praćeni svetlošću zublji, zakoračiše u crkvu obasjanu svetlošću sveća. Priđoše ploči i pomeriše je. Sabljom beg razgrnu svilu i vide sasušene mošti, prevučene kožom.
– Je l’ ovo on? Nemoj neka ujdurma kaurska da bude.
– On je – potvrdi iguman.
– Zakuni se u Boga.
Iguman obori glavu, zakle se, čvrsto pod miškom stežući otpalu desnicu, i u sebi moleći za oprost, i Turci podigoše ceo sanduk i izneše napolje.
Kaluđeri su osluškivali. Topot konja se udaljio, svetlost vatri nestala, i tišina se nadvi nad građevine. Iguman odmah naredi da se opreme kola, telo spremi i krene u Manastir Svetog Nikole u Pribojskoj banji.
Na brzinu je po pergamentu pisao, gotovo nečitljivim rukopisom, instrukcije igumanu manastira u banji.
Seoska kola, natovarena senom, ispod koga se nalazilo telo, krenula je od Prijepolja do Pribojske banje. Negde pred svitanje stigoše do zidina koje su okruživale zadužbinu Svetog Save.
Monasi telo posle litanije staviše ispod oltara, gde se skrivalo manastirsko blago.
Posle dva dana čuše kako je telo poslato po Ibrahim-begu, spaljeno na lomači, na brdu da su ga mogli videti „sa one strane reke” svi pobunjenici.
Prođoše dve godine. Sve se smiri, pobune se ugasiše, osta samo pepeo i vetar. Lagano, tokom te dve godine, telo se prenosilo sve do manastira Morača, koji odmah poveri Kučima, zajedno sa moštima arhiepiskopa Arsenija Sremca, naslednika Svetog Save, i deo moštiju Svete Prepodobnomučenice Fevronije.
Prolazili su vekovi i tek 1835. godine iguman Isaija Bajković iz Cuca vrati mošti u manastir Ždrebaonik, ženski manastir, naredivši da se jedan zid na istočnoj strani dozida pred već postojećim, te između dva istočna zida smesti mošti Svetog Save, oslikavši zid freskama.
Mošti se i danas nalaze zazidane, bez desnice, koja je ostala u Mileševi, dok nepoznati monah postade pepeo koji se razvejao nad brdima Beograda.