Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Тихомир Стевановић
Мошти
Велики везир Синан-паша посла војску да му донесе мошти Светог Саве из Милешеве. Коњаници по ноћи докасаше пред манастирску капију и бег Ибрахим, не силазећи са коња, онако сув и уморан, исука сабљу и јабуком на дршци залупа по дрвету.
Монаси отворише врата, када видеше како су јахачи окружили манастир, држећи бакље у рукама, растерујући тмину, позваше игумана.
Сав испошћен, са расутом седом косом и умршеном брадом, стао је пред Ибрахима. Овај му са коња даде заповест да му се мошти предају. Када га игуман упита шта ће њима мошти, доби договор како Синан-паша то тражи, а његова се не пориче.
– Дајте да бар одржимо опело, по последњи пут. Бога ради.
– Нека буде. Ал’ немој дуго да траје. Журимо. Ако буде какве преваре, спалићу манaстир и све вас у њему.
Великом везиру стало беше да уништи оног чији лик носе побуњеници у Банату извезен на барјаку. Њему већ беху донели свету Мухамедoву заставу, око које су у тврђави Калемегдана играли непрестано дервиши, вртећи се укруг и падајући у транс.
Врата манастира се затворише и монаси, као уплашени пилећи, сјатише се око игумана. Промичући кроз таму, уђоше у цркву, где су мошти почивале испод камене плоче.
Игуман издаде пар заповести и померише надгробну плочу, све крстећи се и појући, те умоташе у ћебе, однеше иза олтара, док је друга група сишла у крипту и отварала редом запечаћене гробнице ранијих монаха. Док су носили мошти, десна шака се одвоји и паде на мермер. Игуман се брзо сави, љубећи је и склањајући под скуте.
Ускоро један од калуђера, сав прашњав и озарена лица, јави игуману како су нашли очувано тело. Игуман нареди да га умотају у свилу, ставе у сандук и положе у Савин гроб. Поново навукоше плочу.
Ибрахим-бег беше изгубио стрпљење. Коњ му беше уморан и ударао је копитама све се пообочке окрећући капији, на коју бег поново залупа. Није дуго чекао. Игуман му отвори и, клањајући се, замоли га да сиђе са ата и изабере војнике који ће ући у манастир.
– Ја не могу да га предам, морате га сами узети.
– Још боље – промумла Ибрахим, махну руком и четворо пратилаца приђе, сјаха и са њим уђе у манастирско двориште.
Праћени светлошћу зубљи, закорачише у цркву обасјану светлошћу свећа. Приђоше плочи и померише је. Сабљом бег разгрну свилу и виде сасушене мошти, превучене кожом.
– Је л’ ово он? Немој нека ујдурма каурска да буде.
– Он је – потврди игуман.
– Закуни се у Бога.
Игуман обори главу, закле се, чврсто под мишком стежући отпалу десницу, и у себи молећи за опрост, и Турци подигоше цео сандук и изнеше напоље.
Калуђери су ослушкивали. Топот коња се удаљио, светлост ватри нестала, и тишина се надви над грађевине. Игуман одмах нареди да се опреме кола, тело спреми и крене у Манастир Светог Николе у Прибојској бањи.
На брзину је по пергаменту писао, готово нечитљивим рукописом, инструкције игуману манастира у бањи.
Сеоска кола, натоварена сеном, испод кога се налазило тело, кренула је од Пријепоља до Прибојске бање. Негде пред свитање стигоше до зидина које су окруживале задужбину Светог Саве.
Монаси тело послe литаније ставише испод олтара, где се скривало манастирско благо.
После два дана чуше како је тело послато по Ибрахим-бегу, спаљено на ломачи, на брду да су га могли видети „са оне стране реке” сви побуњеници.
Прођоше две године. Све се смири, побуне се угасише, оста само пепео и ветар. Лагано, током те две године, тело се преносило све до манастира Морача, који одмах повери Кучима, заједно са моштима архиепископа Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, и део моштију Свете Преподобномученице Февроније.
Пролазили су векови и тек 1835. године игуман Исаија Бајковић из Цуца врати мошти у манaстир Ждребаоник, женски манастир, наредивши да се један зид на источној страни дозида пред већ постојећим, те између два источна зида смести мошти Светог Саве, осликавши зид фрескама.
Мошти се и данас налазе зазидане, без деснице, која је остала у Милешеви, док непознати монах постаде пепео који се развејао над брдима Београда.