Марко Цар у другом делу својих есеја о писцима и њиховим делима Моје симпатије 2 пише о неким врло важним именима наше сцене, опет у сваки уносећи понешто од свог другачијег критичарског погледа. Он пише о Јовану Скерлићу, А. Г. Матошу, Светозару Ћоровићу, Мирку Королији и Иву Ћипику, Јовану Дучићу.
Али опет, Марко Цар је најбољи када пише о ономе што му је најблискије.
Живећи на поднебљу где је био нека врста одбране и заштите српске културе пред притисцима страних владаоца, других култура које су доносиле свој дах међу српски подмладак, и посебно Католичке цркве, он је својим животом искусио шта значи сачувати културу мањине, али и показати матици да културни радници који су далеко и даље њој припадају и могу јој донети другачије, али шаролико стваралаштво. И то стваралаштво које ће је учинити квалитетнијом и разноврснијом. Тако он у Мојим симпатијама 2 пише о две важне фигуре наше приморске српске књижевности, које и данас не доживљавамо као интегрални део наше културне баштине.
У питању су Никола Томазео, који је већ због свог необичног имена био доживљаван као италијански стваралац (што је он једним делом свог опуса и био) и Петар Прерадовић, који је због свог илирског мотива и идеологије у песништву био постављен на високу позицију током постојања Југославије, али одмах по њеном нестанку присвојили су га Хрвати. Па ипак питање националног идентитета није средишње, закључујемо из Мојих симпатија 2, овде се оно и не покреће како би се бројно појачала српска културна баштина, нити како би се на тај начин истицала чињеница о успешним и талентованим припадницима нашег народа на широј територији, већ је идеја да се истакне квалитетно стваралаштво аутора који су израсли из једног корена наше културе и традиције.
Судећи по Мојим симпатијама 2 произилази из свега да је Марко Цар на неки начин творац једне књижевнотеоријске тезе по којој је књижевност жива ствар, она није оно што институције и појединци на вишим позицијама желе да она буде.
Књижевност једног народа је тачно оно што њени најбољи изданци, ма у ком крају живели, и ма под којим утицајима писали, створе, и ако се само један од њих изопшти из те баштине, онда та култура и књижевност неће бити потпуна. Неће се моћи сасвим сагледати. Јер, у том смислу, како би се могло закључити из Мојих симпатија 2, књижевност је продукт управо тог споја – писца са одређеном генетиком, одређеним колективним несвесним, који је примио известан део традиције кроз одрастање и преко матерњег језика, на кога је свакако утицала култура којом је био окружен, школовање, пријатељи, елементи других култура.
Али национални моменат је онда неминовно његов део. И не само део већ је јако занимљиво видети какво стваралаштво настаје када једно талентовано биће са карактеристикама свог народа и његовог менталитета одраста у, рецимо, другачијем географском простору, другачијој клими, под утицајем неке друге културе… Јер управо тако настаје необично, можда и егзотично, квалитетно стваралаштво, које је истовремено симбол духа свих оних припадника тог наорда који су живели у истом крају и под истим или сличним утицајем. Марко Цар истиче у овом контексту два поменута аутора, који су својим стваралаштвом заправо показали део духовног бића нашег човека са простора где су владале Аустроугарска и Млетачка.
Занимљиво је и да су обојица врло млади због школовања били одвојени од свог језика, коме су се поново у неком животном тренутку вратили, упознали га и освојили.
Ево шта у том смислу Марко Цар каже о Николи Томазеу:
„Враћајући се 1839. год. – дакле, у својој 37. години – другим навратком у своје рођено гнездо, Томазео ће у њему затећи свога од себе нешто млађег пријатеља Спиру Поповића, доста доброг за оно време знаоца српског језика, који је као Србин и српски публицист добро познавао племенски карактер и душевне особине нашег народа. По упутству Поповићевом и његовом личном помоћу Томазео поче да учи српски језик и да ревносно чита Вукове зборнике, а затим да и сам прикупља разне народне песме, којих се још као дете бејаше наслушао у самом Шибенику. Томазео у свом српском делцету с благодарношћу спомиње име Спире Поповића, који њему, човеку већ средовечном, измами први на уста матерњи језик. ’Ако ја – око половице мога живота – почињем изуштати ријечи моје материнске, теби сам, Шпиро, дужан, а радујем се што сам теби, јер срце имаш пучко и у крепости тихо.’ (Искрице, ИИ).”
На сличан начин Цар приказује живот и прилике у којима се развијао Петар Прерадовић, а када су остали писци у питању у Мојим симпатијама 2, као уосталом и у првој књизи Марко Цар покушава да дâ свој критички суд о њиховом стварању из једне другачије визуре…
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздао и дела других критичара међу којима су Богдан Поповић, Јован Скерлић, Љубомир Недић.
Књигу Моје симпатије 2 можете поручити ОВДЕ.
Сва дела Марка Цара можете видети ОВДЕ.