Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Borislav Zorić
Moj deda – lovac na zmajeve
Zdravo! Moram nešto da vam kažem. Sinoć sam ponovo video zmaja. Pravog pravcatog. Da li ste vi ikada videli zmaja? Siguran sam da jeste, jer ih deca uvek lakše vide od odraslih. Ja sam bio veoma mali kada sam ga prvi put video. Sakrio se ispod mog kreveta i samo mu je rep virio. Tata mi je rekao da je to samo senka, zaboravljena čarapa ili nešto drugo. Rekao mi je da zmajevi ne postoje, ali ja sam znao da je on tu negde. Crn, sa dva zlatna oka i mali kao mačka. Tako je, dobro ste čuli. Kao mačka. I ja sam se iznenadio.
Pošto mi tata nije verovao, obratio sam se nekome drugom ko bi mogao da zna nešto o toj temi. Mome dedi. On mi je rekao da nisu svi zmajevi veliki kao planina i ne bljuju svi vatru, kao što sam mislio. Ima ih različitih veličina. Mogu biti kućni, šumski ili vodeni, sa krilima ili bez njih, veliki kao kuća ili mali kao miš. Jedni prave smicalice po kući, dok drugi kradu stoku i decu. Vrebaju ispod kreveta ili se kriju u nekom starom ormanu. Ima ih i na prašnjavim tavanima, gde spavaju među starim stvarima i paučinom. Ponekada im je dom neki napušteni rudnik ili pećina duboko u planini. Pitao sam ga odakle on to sve zna. Tada sam saznao da je moj deda Đorđe nekada bio veliki lovac na zmajeve.
Sećam se, često je sedeo ispred peći, gledao u vatru i grejao „stare kosti”. Nakon što sam prvi put video zmaja, upitao sam ga, dok je tako sedeo oslonjen na svoj čvornovati štap za hodanje: – Deda, da li ti veruješ u zmajeve?
On me je tada pogledao onim njegovim plavim očima, koje kao da znaju sve tajne sveta, počeškao se po svojoj sedoj glavi i zasukao brk, pa rekao: – Naravno da verujem.
To me je iznenadilo. – A jesi li ih nekada video? – upitao sam ga.
– Ih, jesam li? Pa ja ti znam sve o njima – odgovori mi on. – A zašto pitaš? Da nisi možda video nekog?
– Sinoć sam video jednog. Sakrio se ispod kreveta – odgovorih tiho.
– Ah, pa da. Bezobraznik – reče mi on ozbiljno. – Sakriju se tako, pa noću plaše decu koja neće da slušaju starije. Šašolje ih po tabanima i sakrivaju im omiljene igračke.
– Ali ja sam dobar. Ja slušam sve što mi se kaže – branio sam se ja.
– Hmm… – zamrmljao je on i ponovo čupnuo brk. – Onda je neki mačak štrpnuo juče onu pitu sa višnjama što ti je majka rekla da je ne diraš pre ručka?
Pogledao me je prodorno tim svojim očima kao da već zna odgovor na to pitanje. Maminoj piti sa višnjama, onako slasnoj, mirisnoj i vrućoj bilo je teško odoleti.
– Možda je zmaj – rekoh ja sakrivajući oči.
– Moguće, moguće – reče mi deda zamišljeno. – To su ti ovi mali kućni što se kriju po ormanima i tavanima. Oni vole to da rade. Gricnu malo tamo, gricnu malo ovamo, progrizu ti čarapu, pa ti viri prst ili ih raspare, pa izgledaš blentavo sa dve različite čarape. Nekad ti sakriju ključeve ili omiljenu igračku.
– Jesi li ti, deda, video mnogo zmajeva? – nastavio sam ja da ga zapitkujem.
– Ih, jesam li? – začudio se on. – Pa ja sam ih nekada lovio.
Pogledah ga zabezeknuto. Zar je moj deda lovac na zmajeve?
– Odider ovamo da ti ispripovedam – reče. – Sedi ovde kod dede.
Posadio me je kod sebe u krilo i počeo da pripoveda. Ovako je otprilike išla ta priča:
– Bio sam dete, tako kao ti – zagledao se u mene na časak, pa nastavio. – Ma i još manji sam bio. Poslao me otac da čuvam goveda na nekoj livadi podno sela. A gde je livada, tu je i šuma. Je l’ tako?
– Pa, ne znam, deda – odgovorih ja, rođen u ravnici, zbunjen tim pomalo nejasnim pojmovima.
– Tako je – potvrdi on sam svoje reči.
– Tako je – potvrdih i ja.
– Ih, pametna dedina glava – reče i pomazi me po kosi. – Gde sam stao? Da! Kod šume. Pričalo se u selu da u toj šumi živi jedan ogromni zmaj. Kažu, sav crn i velik kô brdo. Danju spava u jednoj pećini, a ko ga probudi, neće dobro da se provede.
– Jesi li ga ti ulovio? – upitah ja.
– Vidi ti njega. On bi odmah na kraj priče – razbarušio mi je kosu rukom. – Polako, delijo, priča se priča od početka. – Ponovo je pogladio brke, nabacio ozbiljan izraz na lice, pa počeo dubokim glasom kao da priča o nekoj prastaroj bici: – Niko iz mog sela ga nije video, ali pričalo se još da taj zmaj voli da ukrade stoku, pa i poneko zalutalo dete ili kakvu devojku.
– Deda, kako su znali za njega, ako ga niko nije video? – ponovo upitah ja.
On zažmirka ka meni, zbunjen na trenutak. – Kako su znali? Ih, pa kako se zna bilo šta? Kako se zna da vukodlak izlazi kada je pun mesec? Kako se zna da ne smeš da prekineš vilino kolo? Jednostavno se zna – odgovorio mi je. – Hoćeš ti da čuješ priču o zmaju ili ne?
– Hoću, hoću – zbrzao sam, plašeći se da ne prekine sa pričom. Želeo sam da čujem kako je moj deda porazio zmaja.
– E pa, dobro onda – reče on, pa se nakašljao. – Sedim ti ja tako na toj livadi, a sunce upeklo toliko da ni goveda nisu mogla da izdrže nego se posakrivala u hladovinu i polegala u travu. Mislim se ja, što su goveda pametnija od mene, pa i ja šmugnem pod jednu bukvu. Uzmem da popravljam praćku, al’ ’oćeš. Pirka neki vetrić iz šume, lišće šapuće, milina božja za spavanje. Naslonim se ja uz tu bukvu samo malo da odmorim oči i tako zadremam… Ne sećam se više šta sam sanjao, ali znam da je bilo nešto lepo, pa me san dugo držao. Kad sam se probudio, imam šta da vidim. Goveda nigde nema, a sunce već na palac od susednog brda. Šta ću ja jadan? Zovem moju Šarulju, zovem Bikonju, ali nema ih nigdje. Ta nije ih valjda zmaj odneo, pomislim? Zagledam se u šumu, ona tamna, preteća, ko zna šta sve tamo ima. Šta ću, osmelim se nekako i krenem. Šunjam se od drveta do drveta, sve zagledam da me ne zaskoči negde neki drekavac, a noge izdajničke neće da stanu. Vuku me dublje u šumu…
– Šta je to drekavac, deda? – upitao sam, zbunjen tim novim pojmom.
Deda se zagledao u mene. – Ne znaš šta je drekavac? – reče iznenađen.
– Ne znam – rekoh posramljeno.
– To ti je čudnovata zverka, koja živi u gustim šumama, gde čovek retko ide. Ako se neko i osmeli da zađe u takvu šumu, on ga prvo upozorava glasnom drekom, a ako ga ni to ne odvrati od lutanja po šumi, on ga zaskoči – rekao je glasno, pa napravio prste kao kandže i zagolicao me. – Onda ga golica dok ovaj ne padne u nesvest od smeha.
– A kako izgleda? – upitah ga kroz smeh.
Deda se počeškao po glavi. – Ja ga nikada nisam video – reče – ali kažu ljudi da je mali kao mačka, samo bez krzna, i da ide na dve noge. Kažu da ima duge prste, da bi mogao da te lakše golica. Moj drug je jednom tako zalutao u šumu, nije ga bilo dva dana. Kada je izašao, pričao nam je o strašnom drekavcu koji ga je zaskočio. Bio je sa okruglom glavom i šiljatim ušima, na kojima su rasle dlake…
– A zmaj deda? – prekinuh ga ja nestrpljivo. – Šta je bilo sa zmajem?
– Evo me, evo me, stižem do toga – ispali on kao da stvarno ide kroz tu šumu. – Već je skoro pao mrak, a od mog krda ni traga ni glasa. Dok sam tako hodao, nabasah na neki čudan put koji je išao kroz šumu. Zaputim se njime i on me dovede pred nekakvu ogromnu pećinu. Unutra mrak kô u praznoj čuturi. Zovnem ti ja opet Šarulju. Oslušnem. Ništa. Samo se moj glas čuje kao kad drekneš u neki bunar. Pođem polako unutra, ali nisam prešao ni pet koraka, kad poče nešto da tutnji. Sve se trese, zemlja podrhtava, nešto brekće iz mraka. Uplaših se ja, stojim tako, ni napred ni nazad, kad imam šta da vidim. Iz onog mraka se promoliše dva buljava oka, užarena kao dva sunca i velika, tako kao tvoja glava.
– Zmaj – uskliknuh tada ja.
– Jašta! – dreknuo je deda. – Zubi mu veliki kao ovaj moj štap, a iz nosa mu izlazi dim! Trči prema meni kao besan pas i urliče tako da se zemlja trese!
– Šta si ti uradio, deda? – upitah ga nestrpljivo. – Jesi li se borio sa njim?
– Borio? – graknu on. – Nisam lud! Pobegao sam odande što sam brže mogao!
Bio sam zbunjen. Kako pobegao? Zar nije rekao da je lovac na zmajeve?
– Bežim kao vetar po tom putu, a on frkće i zviždi za mnom – nastavlja deda ne primećujući moje razočaranje. – Setim se tada slavnog imena koje nosim i Svetog Đorđa, moga imenjaka, koga su se svi zmajevi plašili. Ne može to tako, pomislim. Neću ja da obrukam ime. Zgrabim neku grančinu, stanem i okrenem se.
– I? – upitah sa novom nadom.
– Ništa – odgovorio je deda.
– Kako ništa? – razočarano ću ja.
– Lepo ništa. Vidiš, zmaj je veliki i strašan samo kad ga se plašiš. Kad ti uplašiš njega, on… puf… nestane.
– Tek tako? – upitah ja.
– Tek tako.
– Pa gde ode? – nastavljam ja sa pitanjima.
– Pretvori se u neko drvo ili kamen, u staru cipelu ili žbun…
– A kako ti to sve znaš?
– Ispričala mi je vila – odgovori mi on kao da to nije ništa.
– Vila? – rekoh zabezeknuto.
Sada sam zaista bio zadivljen. Ne samo što je moj deda bio lovac na zmajeve već poznaje i jednu vilu.
– Kako si je upoznao? – upitah.
– Eh, to je priča za neki drugi dan – odgovorio mi je on.
Posle toga sam skoro svake večeri sedeo kod dede u krilu dok mi je on pričao o svojim podvizima i avanturama. Mnogo godina kasnije, kada sam već malo odrastao, shvatio sam tada da su dedine priče u stvari bile životne lekcije. To se dogodilo kada mi je otac objasnio da nije bilo nikakvog zmaja. Rekao mi je da deda nije pronašao pećinu, već da je ušao u železnički tunel i da se uplašio lokomotive i voza, jer ga pre toga nikada nije video. Mašinovođa je jedva uspeo da zaustavi voz pre nego što je udario dedu, koji je stajao na pruzi sa nekom motkom spreman za borbu. Ipak, voz ili zmaj, ja sam od dede naučio jednu važnu lekciju – od svojih strahova nikada ne možeš da pobegneš. Što brže trčiš, oni su sve veći i strašniji. Jedini način da ih se rešiš je da se suočiš sa njima. Zato sam, sinoć kada sam video dva žuta oka kako me posmatraju iz ormana, polako ustao, a onda brzo upalio svetlo i otvorio orman. I znate šta? Deda je bio u pravu. Zmajevi zaista nestaju kada ti njih uplašiš.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.