Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Marija Aleksić
Miris lipe na Dorćolu
Krunska ulica je odisala svežinom tog jutra. Samo se čuo kas konja koji je dolazio iz pravca Starog dvora. Nikodije i Nikola Lunjevica su išli ka kući svoje starije sestre Drage. Morali su da joj prenesu važnu vest. Đorđe Genčić je najavio da će se svim silama boriti da se mladi neiskusni kralj ne oženi tom „starom raspalom udovicom, tom ženturačom lakog morala…”.
Dragine crne oči su pomno upijale svaku reč. Kao kakva košuta, plašljivo se uvijala, gledajući ka prozoru svoje kuće u Krunskoj ulici. Njena duga crna kosa, uvijena u francusku punđu, vijorila se dok se ona hitro okretala oko stola. Braća su volela stariju sestru. Posle smrti majke, a potom i oca, uglednog Pante Lunjevice, jedini oslonac su im bile sestre Hristina i Draga. Hristina je bila udata i nije imala mnogo vremena za njih dvojicu. Draga je ostala udovica i sve slobodno vreme je provodila sa braćom i mlađom sestrom Vojkom.
Draga je upravo odložila knjigu koju je čitala. Čitala je, po ko zna koji put, „Mačje oko”. Bila je ponosna jer je ovaj roman ona prevela sa francuskog. Volela je taj jezik. Podsećao ju je na Bijaric, na to mondensko letovalište gde je radila kao dvorska dama kraljice Natalije. Sećala se svakog trenutka kada je skočila u okean da spase „svog Sašu”. Kraljica joj je bila zahvalna, ali je i ona bila sada ljuta na nju. Razumela je Draga odlično. Natalija je želela princezu Šaumburg-Lipe za svog jedinca, mladu i rasnu devojku kraljevske krvi. Draga je bila starija trinaest godina, bila je udovica i svi su znali da je nerotkinja. Draga se tako nadala da će kralju, ako se uda za njega, podariti naslednika. Toliko je to želela.
Stalno je prebirala po glavi misli mržnje prema bivšem kralju Milanu. Milan se trudio svim silama da je odvoji od Saše. Ništa je nije moglo rastaviti od njega. Dok ga je gledala kako namešta monokl, majčinski ga je milovala po glavi. Samo je želela da ga zaštiti od svega. Niko nije smeo da mu naudi. Bila je spremna na sve.
Svetozar Mašin, njen pokojni muž, bio je mnogo stariji od nje. Bio je patrijarhalan i krutih shvatanja. Nije ga volela. Udali su je mladu za njega. Svetozar je umro i ostavio ju je samu, nesnađenu i u veoma nezavidnom položaju. Morala je da brine o svima, ponajviše o sestrici Đurđini, koja je bila bolesna. Sećala se dok je još bila u Cermankinom zavodu za devojke koliko je marljivo učila, ne bi li stekla nekakvo bogatstvo i brinula se o svojim najbližima. Prisećala se veoma često Svetozareve smrti. Dobio je strahovit epileptični napad koji nije mogao da preživi.
Mart 1900. bio je izuzetno hladan. Draga je ogrnula bundu koju joj je kralj poklonio i krenula ka vratima. Htela je malo vazduha, trebalo joj je da diše posle ove vesti o Genčićevoj nameri da osujeti brak između Saše i nje. Kako je dohvatila vrata, tako je čula ponovo kas konja. Ovog puta to nisu bili Nikola i Nikodije, već njen Saša. Nije mogao ni momenat bez nje. Uleteo je brzo i hitro, kao i uvek. Odmah joj je skinuo bundu i seo. Video je na njenom lepom licu da nešto nije u redu.
„Mon cherie, šta je bilo, šta se desilo mojoj golubici?”, pitao je naivno, dečački.
Znala je ona s njim, umela.
„Ama, ništa, Saša”, odgovorila je mazno.
Saša je insistirao da mu ona kaže. Kad je čuo ime tog lukavog Đorđa Genčića, proradio je bes u njemu. Pa neće, valjda, njemu jedan Genčić da određuje kada, gde i s kim će se ženiti. Pobogu, pa on je kralj Srbije. Aleksandar je bio nežno biće koje je trebalo samo voleti i ništa više. Željan ljubavi koja mu je bila uskraćena u najranijoj mladosti, u Dragi je našao ženu, ljubav, majku i savetodavca. Nije imao nameru da dozvoli da bilo ko osujeti njegovu nameru da se oženi Dragom. Natalija je pisala sinu duga pisma, ubeđivala da Draginja Lunjevica Mađin nije žena za jednog prestolonaslednika. Natalija je tvrdila da je Draga ruski agent, ali Saša nije hteo ni da čuje majku. Najviše su ga bolele priče o Draginom lakom moralu posle smrti prvog muža. Znao je on ko to širi. Širio je taj lukavi Đorđe Genčić.
Draga je znala da nema mnogo vremena. Proleće je širilo svoj dah i Aleksandra je valjalo ubediti već u maju da odu pred oltar. Nije smela čekati. Priče su kolale sve više. Genčić je postajao sve opasniji. Bivši kralj Milan je davao sve od sebe da ubedi sina da odustane. Aleksandar je znao da maj te 1900. mora biti njihov mesec. Izabrao je sebi i kuma. Kum će biti niko drugi do ruski car Nikolaja. Aleksandar je bio toliko srećan da se to videlo na njegovom licu svakodnevno. Sedeo bi za stolom i razmišljao o Dragi.
Draga se tih dana sećala veoma često dogodovština dok je kao devojka službovala u zavodu gospođe Cerman, sećala se drugarica koje su je zadirkivale da će biti nešto od nje. Revnosno je učila jezike, kako je volela da piše. Setila se časopisa „Domaćica” i kako je slala svoje radove ne bi li zaradila koji dinar da prehrani porodicu. Nikola i Nikodije su sada odrasli ljudi, ali treba udati Vojku i čuvati Đinu. Draga je znala da mora da se izbori da bude srpska kraljica. Volela je Sašu, a on je nju obožavao.
Došao je taj dan, 23. jul 1900. Letnje julsko jutro mirisalo je na život. Trebalo je da toga dana Draga postane srpska kraljica i žena prestolonaslednika. Setila se tog jutra majke Anđe i oca Pante, koji bi sigurno bili ponosni na nju. Pa ona nije bilo ko, ona je unuka Nikole Lunjevice, vojvode iz Drugog srpskog ustanka. Imala je čime da se ponosi. Bila je tako lepa tog dana. Postajala je srpska kraljica. Niko joj nije mogao ništa. Ni taj zloglasni Đorđe Genčić ni bivši kralj Milan, ni Natalija. Dragu si ljudi ili voleli ili mrzeli. Nije izazivala drugo osećanje u ljudima. Njene krupne oči su gledale svakog ko je prilazio da čestita ispred Saborne crkve. Svakog je upijala. U trenutku dok je Draga slavila svoju pobedu, drhtava ruka kralja Milana je u Karlsbadu ispisivala svoje poslednje želje. Bilo je to 23. jula 1901, samo šest meseci pre nego što će monarh zauvek zaklopiti svoje oči. Dok se miris lipe širio iznad Saborne crkve, Draga je trijumfovala. Njeno vreme je tek stizalo.
Tako je mislila.