Књига Зимње вечери је збирка приповедака која говори о народном животу како из шумадијске и златиборске околине, тако и из села по источној и јужној Србији. Милан Ђ. Милићевић је обилазио разне крајеве, прикупљао занимљивости и описивао сеоску свакодневицу, те су отуда изникле и ове приповетке. Нема сумње да је његов рад изузетно допринео српској књижевности, култури и науци, а посебно његова етнолошка истраживања.
Иако је веома познат као писац историјских дела – Кнежевине Србије и Краљевине Србије – или аутор бројних педагошких радова – Школе у Србији, Како се учи књига, Педагогијске поуке и друге књиге из области школства – не може се порећи да се као приповедач истиче у својим преводима и приповеткама. Збирка Зимње вечери је једна од таквих која то потврђује. Она се појавила 1879. године, а дотле му је приповедачки посао био само узгредан. За њен настанак, како сам Милан Ђ. Милићевић каже, заслужан је великим делом Стјепан Митров Љубиша, који га је подстакао да пише рекавши му да има талента и да му се чини да би било занимљиво и вредно оно што би имао Милићевић у својим причама да каже.
И наш велики Ђура Даничић имао је само речи хвале да му упути по изласку Зимњих вечери: „Ја мислим да ово дјело ваше припада међу најљепша која има наша књижевност у тој струци. Како сам прије тридесет година рекао о Бранковим пјесмама да онако треба да пјева учен Србин, тако бих сада о овом вашем дјелу рекао: тако треба српски новелиста да пише. Може бити да се варам не разумијући тога посла. Али се не бих ни пред ким стидио тога рећи. Дивим се како су вам карактери истинити, како је све живо, природно. И није само домаћи живот у вашим приповијеткама, него је у том домаћем животу и народни, политички. Ту је особита вриједност ваших приповиједака” (Милан Ђ. Милићевић, Помени о Даничићу и његова писма: из последњих година његовога живота).
Он је у сваком погледу близак народу, па и језик којим пише је, можемо слободно рећи, народски. Пишући приповетку Хајдуци, која припада овој збирци, он у самом тексту наглашава: „Још ми ваља казати да сам ове чланке писао јужнијем говором зато што тако говоре и сви они о којима је овдје ријеч.” Његов аутентични стил сигурно ће некога подсетити на стил Милована Глишића. Стога, циљ Милана Ђ. Милићевића био је јасан: да што више заинтересује читаоца за миле нам крајеве широм наше земље и за друштвени миље који тим пределима корача и у њима живи.
У Зимњим вечерима желео је да прикаже догађаје који су се заиста десили, којима је био сведок на својим путовањима или је о њима слушао док је био на својим путешествијима. Његови ликови су заиста постојали, једино што им је мењао јесу имена. Према томе, ове приповетке представљају једно топло сведочанство о људима и временима која су прошла. Ипак, многи критичари му замерају што није подробније писао о психичким стањима јунака, што није објаснио више о њиховим поступцима, него је само обраћао пажњу на спољашност. Приповетка Потурченица Лејла за многе је баш прави пример ове констатације. Наиме, реч је о сељанки Јани, која ће, након што је Турчин отме, постати Лејла и заборавити своје родитеље и дотадашњи живот и навике. Како ју је Милићевић приказао у разговору са родитељима у турском харему, она је равнодушна, а нигде нема постепеног приказивања њеног привикавања на нови начин живота.
Све приповетке које чине збирку Зимње вечери лаке су за читање, угодне, интересантне и, наравно, драгоцене – ако погледамо са оне стране с које смо захвални аутору на прикупљању овакве грађе о нашем становништву и народним карактеристикама и обичајима. Главни мотиви који су заступљени у овој збирци Милана Ђ. Милићевића, а о којима нам сам он исприча нешто или сазнамо из дијалога његових ликова су: заједништво (Незнани апостоли), војнички живот (Побратими), младалачка љубав и потурчењаштво (Потурченица Лејла), хајдучки дани (Хајдуци). За крај, довољно је неколико речи да заокружи причу о ликовима које нам доносе ове приче из народа: сви ови људи пуни су жеље за унапређењем и неговањем своје отаџбине.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате збирке приповедака: Драгутин Илић Јејо (Дунавска улица), Јован Поповић (Истините легенде, Лица у пролазу), Душан Радић (Тако ми, планинци!, Кроз живот), Милутин Ускоковић (Кад руже цветају), Григорије Божовић (Под законом), Милутин Јовановић (Незнани и заборављени) и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела Милана Ђ. Милићевића која је објавио Порталибрис можете видети ОВДЕ, а књигу Зимње вечери ОВДЕ.