Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Пут Миладина Крстића до положаја кмета у селу био је мучан, тежак и трновит. Зна се да је главни кмет у селу био обично највиђенији, најбогатији сељак, а Миладин у почетку то није био.
Миладин је рано остао без родитеља, сам на сиромашном имању. И као што то обично бива, ближа и даља родбина се отуђила од дечака јер нико није хтео додатни терет на својим плећима.
У немогућности да као четрнаестогодишњак обрађује своје сиромашно имање, најмио се код богатог сељака да чува овце. Годину дана је био пастир и имао је довољно времена да размишља о свом будућем животу. Схватио је да бити само чобанин туђег стада никуда не води.
Када му је газда исплатио његову зараду, Миладин се окренуо другим пословима. Придружио се ћумурџијама у шуми јер се ћумур добро продавао кафанама у оближњем граду. Затим је прешао на посао печења креча који му је доносио мало већу зараду. Од комшије који је запао у руке зеленаша откупио је најбољу њиву. Углед у селу му је порастао јер је био вредан, предузимљив, штедљив и поштен.
Имао је близу 30 година када је на литијама код липе, заветног дрвета, видео девојку Стану. Оженио се њоме и сада је за њега настао период мирног и сређеног живота. Остварио је свој младалачки циљ – био је свој на своме.
Ценећи га као вредног радника, разборитог и човека од речи, сељаци су га на једном скупу изабрали за кмета. Тако је Миладинов углед још више порастао.
Његов успех и срећу кварило је само то што је његова жена Стана успела да роди само једно дете, и то ћерку. Миладин је жарко желео сина. Године су пролазиле, али деце више није било. Помиривши се са судбином, Миладин је сву своју очинску љубав пренео на девојчицу Миљану. Била је бистра и вредна и још као мала савладала је све вештине предења, ткања, веза и свих осталих кућних послова. Њени ручни радови били су најлепши, а платно које је белила на сунцу поред потока, било је најфиније и најбеље.
Када је Миљана имала осамнаест година, у село су дошли срески капетан, писар и жандарм, да обавесте кмета Миладина да ће у његово село доћи у лов по околним шумама лично краљ Милан с пратњом. Сељаци треба све да припреме да дочек краља буде беспрекоран.
Миладин је пред те изненадне госте изнео своје најбоље вино, а пошто су пренели сва потребна обавештења, срески капетан и жандарм су отишли. Остао је само писар, говорећи да има још посла у селу, а у ствари привучен добрим вином из Миладиновог подрума. И тако, после четврте-пете чаше писару се развеза језик и он исприча Миладину све оно што се у народу шапутало о краљевој породици. Прича се, говорио је он, да краљ Милан и краљица Наталија нису у добрим односима. Зашто, питао се Миладин, када је краљица Наталија важила за лепотицу и још је краљу подарила нешто најдрагоценије – сина. Тада му писар поверљиво шапну на уво како краљ воли да шврља и да често вара краљицу.
Када је пијани писар отишао, Миладин остаде замишљен, питајући се како краљ може тако да се понаша када има сина, наду у животу, највећу срећу и свој продужетак у вечност.
***
Био је октобар, сунчан и леп. Небо прозирно и јасноплаво, а шуме преливене пламтећим бојама јесени. Ваздух је мирисао на зрело воће, а виногради су дремали под теретом тешких гроздова.
И тако је стигао тај велики дан, Миладин дочека краља скинуте капе и дубоким поклоном. Обавестио га је да је за сељаке велика част што краљ посећује њихово село и да ће после лова бити приређена гозба.
***
Када се лов завршио, уморни ловци седоше за постављене столове. После обилног ручка, печене јагњетине и доброг вина, расположење краља и његове свите достиже врхунац, па се зачула и песма. Све је било у реду док се припити гости нису распојасали и почели загледати младе девојке и жене које су их послуживале. Међу њима је била и Миладинова Миљана.
Миладин, који је будно мотрио да се не деси неки пропуст, примети да се тешки краљев поглед често задржава баш на његовој Миљани. И први пут он обрати пажњу на изглед своје ћерке, коју је све до тог тренутка сматрао девојчицом. Постаде свестан њене лепоте и да је она већ одрасла девојка. Њено лепо лице је било чисто и још је задржало нежну дечју облину, а на њему су блистале крупне, црне очи. Обрати пажњу на њену бујну, црну косу, сплетену у дебелу плетеницу, на њено витко тело, високе, једре груди и на танак струк. И тада га силно узнемири онај тешки поглед краљевих црних очију, онај вишезначни смешак испод бркова и они краљеви као нехотични додири малих Миљаниних руку, док је с великом пажњом и страхопоштовањем приносила чиније с храном пред краља.
Знајући да краља бије глас да је женскарош, Миладин претрну од изненадног страха за част своје ћерке. Краљ је краљ и ко зна шта му све може пасти на памет. Будно је пратио кретање своје ћерке и краљеве погледе који су се сваког часа окретали према њој. Миладин примети да краљ очима показује на Миљану једном од својих ађутаната. Миладину се одсекоше ноге. Није могао да се помери. Одједном му прође кроз главу читав његов живот, све оно залагање, тежак труд и рад да се издигне из сиротиње, сва она мука и терет које је прошао. И чему сва та његова животна борба, стицање и углед, ако краљ изложи срамоти његово једино дете? Он зашкргута зубима и његове увек трезвене очи се закрвавише. „Зубима ћу га заклати, па ма сто пута био краљ!”
У том тренутку, сав задихан, дојури на коњу млад официр и краљу предаде депешу. Краљ је прочита и његово лице се нагло уозбиљи. Обраћајући се својој пратњи, он рече да морају одмах да се врате у Београд.
Бацивши брз поглед на Миљану, блага сенка жаљења пређе преко краљевог лица. Он устаде и из пуне корпе која је стајала на столу изабра најлепшу и најруменију јабуку. Приђе женама које су стајале са стране и пружи јабуку Миљани.
Обраћајући се кмету и сељацима, он рече да захваљује на гостопримству, а да јабуку дарује најлепшој девојци у селу. Миљана, сва црвена и постиђена, прими јабуку из краљеве руке, а краљ је благо штипну за образ.
***
Сељаци су дуго стајали и гледали низ пут куда је одмицала краљева поворка, полако се губећи у плавичастој измаглици октобарског поподнева.
***
Миладин одахну.