Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Читам, а не чита ми се. Нисам паметан, а морам да одлучим до сутра ујутру: или да ударим по столу или да их похвалим. Тек сам постао директор, колектив млад – како га поставим тако ће ми и бити. Знам једино то да могу да бирам како ћу и шта ћу да сејем, а код жетве биће тако како сам, јелте, посејао. Држим ову брошуру онако овлаш, напола дремам и повремено ми испада из руку јер не могу да се чуду начудим. Добро, не за ту књигу и тај папир, али да су за тај вишегодишњи пројекат потрошили милион. Eј, милион! Само за то да стручно објасне и напишу шта је боље – грдња или похвала. Овде пише да похвала води шездесет седам према тридесет три, а некада су – еј, још у деветнаестом веку – у Нишу…
Отежаше очни капци, жмирим, али кроз трепавице и неку далеку маглу назирем Ниш некад, главна улица, чаршија. Дућан до дућана са чела, иза њих магазе пуне свега. Чаршија калдрмисана а чиста, ометена и с ’ладну воду из тестиче попрскана, разним светом прошарана. Свако је покушавао да пронађе себе, своју срећу, прави занат или да бар јефтино, за багателу купи нешто и да то што скупље и што пре препрода. Чаршија је имала своја гвоздена правила. Напред је пуштала ретко кога, а многе је гурнула још ниже него кад су у њу први пут ногом ступили. Људима се обично чинило да је то због тога што нису имали довољно или нису нешто знали. Неки се једноставно нису снашли. Лако је кад нешто можеш или кад већ нешто умеш, добро разумеш, ’оће ти у главу и онда можеш нешто ново и да научиш. А шта ако си ко тај Мане? Шегртовао код једног, па код другог и тако редом, код не знам ти ја ког газде. И нигде није успео да очува ни шегртлук, а камоли да у нечему понапредује.
Од неуспеха до неуспеха, све до правог очаја. Снужден, клонуо, дибидуз несрећан, тако је луњао, па неког понешто послужио, да би једва за парче хлеба добио. Чаршији то не промакне, одмах надене надимак који те судбински веже за њега. Дивно чудо је да притом омане. Мане је тако постао Мане Мумија. Тешка фукара, акао се по сокаци и буџаци, стално кријући главу у своје скуте, увијен у прње, ко мумија.
Таквог га је једног јутра, на прагу свог дућана, затекао и мој деда, чорбаџија газда Јова Буцко. Ни газде нису имале куд, нису могле да побегну на чаршију. Деда је био јачи по изгледу – персона, човек, или како би се то у језику чаршије рекло, таман, јак у снагу. Није се због тога бунио, а не би му много ни помогло. Могао би само да навуче још гору спрдњу.
– Немој ме, немој ме газда! – већ је по навици закукао Мане и рефлексно подигао обе руке високо изнад главе, не би ли се заштитио од уобичајених удараца црним француским газдинским штаповима, статусним симболима у оно време.
– Ама, нећу ти ништа, дериште, него макни се само с праг да могу муштерије да ми улегну у дућан. Иди си са свој посо, нећу те ваљда тако по главу низашта?!
– Ал’ нема никакав посо за мене, газда…
– Како бре нема? За сваког, само ко ’оће да ради, увек има да се најде неки посо!
– Па онда дај, газда, само казуј, ћу скочим одма’, само казуј ди… – То му је био главни марифетлук, да бар ујутро код овог или оног понешто уради, за кришку ’леба или неку пару. Да би успео да се код неког задржи на дуже, није имао ни идеје, а поштено, није било за то никакве шансе, после толико свакојаких неуспелих покушаја о којима се по чаршији зборило.
– Добро, скочи по вруће мекике за моје калфе и мене, да приштедим шегрта. Ајд узми код Јанчу пекара и две за тебе. Еве паре и пази на кусур да ти не буде и најпрво и последњо овој работење куд мене. А утекнеш ли, да знаеш да у цел Ниш за тебе неће више буде место ди ће се скрасиш! Има да те нема!
Знао је и огуглао на свакојаке претње, али у том тренутку их није ни чуо: Мане, оваква прилика се не испушта. Још код Јову, који неје обичан газда, него од они’ повећи’. Сви га знају ко је! Из његову радњу се износе најпомодерне ципеле, што ги носе и овија горе из Београд. Чувен газда, пази Мане! Цел месец си се на то херојство са голем стра’ припремао: да л’ смеш да уопште пробаш да седнеш ујутру на његов басамак или не?
– Ти већ назад? Кад пре, ја још шешир на чивилук не обеси?!
– Ја газда то знаем, да скочим, ћу полетим…
И да је то рекао и да није, мој деда Јован имаше око за такве ствари. И осталим калфама је без практично иједног погрешног покушаја додељивао послове које су они најбоље знали да одраде. Многе је успешно и до крај довео и до мајсторско писмо.
– А би ли ти скочио и до мог кума Узуновића да му однесеш овуј кутију сас нове ципеле?
И тако је почео да добија нове задатке, па нове дрешке: да је могао да носи пакете с нарученим ципелама и по виђенијим кућама. Још у оно време је мој деда Јован основао некакву брзу пошту за достављање својих производа. Слали су и други своје шегрте да као амалини односе понекад бољим муштеријама на кућу, али да би добио наручену робу тако одма’, то је било нешто сасвим ново, невиђено. Понекад је било и смешно. Газдарица ушла у дућан и упаковали јој ципеле, договорила се да ги она не сеца, нека ги однесу до њену кућу. А онда успут мало застала, да баци око у неки излог. А Мане је, далеко испред ње, већ долетео и чекао пред њену капију. Сада је, с осмехом на лицу, јер је од чаршије добио ново име – Мане Фурија – весело говорио, скоро певушећи: – Њене ципеле, пред њојњу кућу гу претекле, стигле још пред њу!
Једног дана мој деда му даде у руку неки округли плех, бајаги не знаје штој ће с тој работи, налик на неку пару, а неје пара, нема бројке, само шаре. Блене Мане у тој, саири се, ко у белу тачку насред црна врата.
– Еве ти овај крошња и да идеш на велики пијац, код тврђаву и да ми гу за овој донесеш пуну сас неке воћке. Којо добијеш да добијеш, с’м да крошња буде пуна, препуна!
Облиле су грашке сас лед’н зној јадно чело Манетово: саг сем дибидуз готов! Сигурно ’оће газда да ме отера, па с’г само измишља за штој. И, ете, прави си будалу од мене. Ди мож’ без праве паре да се голема крошња сас воћке напуни? Леле, мене, леле, Мане! Наравно, сељаци на пијаци су му се само ругали и смејали кад је показиво оној шта има у шаку. Онако попарен је свратио у повратку и код бакалина што држи воћке испред радње, да испроба срећу и тамо. То му је била последња шанса, а одлетео је ко из праћку, умало нису и пандура за њим викали.
– Газда, ја пропао… Нисам успео, никој за тој не дава ни цр’љиву шљиву.
– Добро, добро, мој Мане. Дај туј крошњу мени, а ти сас тој скочи до куде Ђорђе сајџију. Знаш ли ’де је?
– У центар, куде споменик, што му пун излог са стари сатови. Свија излози си јаз знаем! Једанпут ли сам трчао поред сви’ њи’!
– Јес’, и само га питуј кол’ко би он за овој дал, а ти не смеш да му га даваш ни за живу главу! Кол’ко год да ти он нутка! Ел’ си ме разумеа? Изгубиш ли тој, бери кожу на шиљак!
Летео је Мане нагоре, сав сретан да није изео ћутек што работу још није урадео, а још брже назад. И стискао је ону пару, газда рече: тој не пуштај из руку, и не га пушчам, таман да ме… И тако је са сву снагу стискао да му се то усекло у длан, а на кожи се после познавао плавичаст круг све до вечере.
– Газда Јово! Газда Јово, еве ти овој да се раздужим. Не мож’ да верујеш. Газда Ђорђе сајџија полудеја. Да л’ ’тео да ме пробује, шта ли? Дава ми најпрво петнаес’, па дваес’, па дваес’ и пет оне големе паре! Оне, сребрне, нове, све се цакле! Ал’ му не дадо’, ко што ти рече! Леле!
– Е с’г седни малко, мој Мане, смири се, по први пут у свој живот кочи бре малко! Да на тебе газда Јова нешто каже. Виде ли како ништо неси добија за туј пару кад си нудија на разни тамо – неки сељаци. Па ди се сељаци питују за паре? Мамлазу ниједан! А шта ти рече прави мајстор? Кол’ко вреди?
– Па са онол’ке паре цела кола би ти напунија, и то са шарунке јабуке оне поскупе, миришљаве!
– Е такој је и сас тебе! Ти си тако, да се не лажемо, ко откачено секирче. Одлетиш, побрго утекнеш него зајко. Да не мислиш да те газда нешто мрзи. Да ти давам да сечеш ђонови, прсти ће си проредиш, за шивење ниси никакав, а само једанпут на дан да ти врнеш кусур по твој рачун има сви моји дућани да пропадну барабар с мене и сас тебе. Него сутра насобајле, чим скочиш по фруштук и однесеш сомун на газдарицу, да одлетиш у Чаир и да тражиш Стојчу Соколца. Ја сам све већ говорио сас њега. И све до ручак да си там и сам’ њега да га слушаш! И да бегаш побрже од своју сенку, немој да орезилиш и мене и себе.
Тако је Мане отеран на прву вежбу код Соколци и тако сваког дана до скорашње прве, па друге, па треће победе у бегању на ти соколски слетови. У сећању чујем како ми то приповеда моја баба Дана:
– Догурао после до свецки слет… Како се тад чаршија дичила сас свој Мане! С’г си дол’, утре гор’, такој је сас чаршију. Мого је и твој деда да га само чука у главу, а он га фалија за тој што е било за фаљење! У сваког се најде нешто. И на прави пут га истераја. Мого е зевзек за цел живот да остане да га неје твој деда…
А ја све кимам главом, а на кварњака проверавам тој њено зборување на интернету и не могу да поверујем својим очима. Па то је било на нивоу светског шампионата у то време. И никад, ниједаред није испустио ону ручку што си додавају кад бегају. По тој је бил познат! Тој си је једино и знал, тој брго бегање, ама у тој па беше нај, нај! Све то што говори моја баба је тачно и јасно ми је све, само једно није: одакле у мог деду Јована још у оној време тај наука и тој знање вредно цел милион – да је боље фаљење него карање?
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.