Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Čitam, a ne čita mi se. Nisam pametan, a moram da odlučim do sutra ujutru: ili da udarim po stolu ili da ih pohvalim. Tek sam postao direktor, kolektiv mlad – kako ga postavim tako će mi i biti. Znam jedino to da mogu da biram kako ću i šta ću da sejem, a kod žetve biće tako kako sam, jelte, posejao. Držim ovu brošuru onako ovlaš, napola dremam i povremeno mi ispada iz ruku jer ne mogu da se čudu načudim. Dobro, ne za tu knjigu i taj papir, ali da su za taj višegodišnji projekat potrošili milion. Ej, milion! Samo za to da stručno objasne i napišu šta je bolje – grdnja ili pohvala. Ovde piše da pohvala vodi šezdeset sedam prema trideset tri, a nekada su – ej, još u devetnaestom veku – u Nišu…
Otežaše očni kapci, žmirim, ali kroz trepavice i neku daleku maglu nazirem Niš nekad, glavna ulica, čaršija. Dućan do dućana sa čela, iza njih magaze pune svega. Čaršija kaldrmisana a čista, ometena i s ’ladnu vodu iz testiče poprskana, raznim svetom prošarana. Svako je pokušavao da pronađe sebe, svoju sreću, pravi zanat ili da bar jeftino, za bagatelu kupi nešto i da to što skuplje i što pre preproda. Čaršija je imala svoja gvozdena pravila. Napred je puštala retko koga, a mnoge je gurnula još niže nego kad su u nju prvi put nogom stupili. Ljudima se obično činilo da je to zbog toga što nisu imali dovoljno ili nisu nešto znali. Neki se jednostavno nisu snašli. Lako je kad nešto možeš ili kad već nešto umeš, dobro razumeš, ’oće ti u glavu i onda možeš nešto novo i da naučiš. A šta ako si ko taj Mane? Šegrtovao kod jednog, pa kod drugog i tako redom, kod ne znam ti ja kog gazde. I nigde nije uspeo da očuva ni šegrtluk, a kamoli da u nečemu ponapreduje.
Od neuspeha do neuspeha, sve do pravog očaja. Snužden, klonuo, dibiduz nesrećan, tako je lunjao, pa nekog ponešto poslužio, da bi jedva za parče hleba dobio. Čaršiji to ne promakne, odmah nadene nadimak koji te sudbinski veže za njega. Divno čudo je da pritom omane. Mane je tako postao Mane Mumija. Teška fukara, akao se po sokaci i budžaci, stalno krijući glavu u svoje skute, uvijen u prnje, ko mumija.
Takvog ga je jednog jutra, na pragu svog dućana, zatekao i moj deda, čorbadžija gazda Jova Bucko. Ni gazde nisu imale kud, nisu mogle da pobegnu na čaršiju. Deda je bio jači po izgledu – persona, čovek, ili kako bi se to u jeziku čaršije reklo, taman, jak u snagu. Nije se zbog toga bunio, a ne bi mu mnogo ni pomoglo. Mogao bi samo da navuče još goru sprdnju.
– Nemoj me, nemoj me gazda! – već je po navici zakukao Mane i refleksno podigao obe ruke visoko iznad glave, ne bi li se zaštitio od uobičajenih udaraca crnim francuskim gazdinskim štapovima, statusnim simbolima u ono vreme.
– Ama, neću ti ništa, derište, nego makni se samo s prag da mogu mušterije da mi ulegnu u dućan. Idi si sa svoj poso, neću te valjda tako po glavu nizašta?!
– Al’ nema nikakav poso za mene, gazda…
– Kako bre nema? Za svakog, samo ko ’oće da radi, uvek ima da se najde neki poso!
– Pa onda daj, gazda, samo kazuj, ću skočim odma’, samo kazuj di… – To mu je bio glavni marifetluk, da bar ujutro kod ovog ili onog ponešto uradi, za krišku ’leba ili neku paru. Da bi uspeo da se kod nekog zadrži na duže, nije imao ni ideje, a pošteno, nije bilo za to nikakve šanse, posle toliko svakojakih neuspelih pokušaja o kojima se po čaršiji zborilo.
– Dobro, skoči po vruće mekike za moje kalfe i mene, da prištedim šegrta. Ajd uzmi kod Janču pekara i dve za tebe. Eve pare i pazi na kusur da ti ne bude i najprvo i poslednjo ovoj rabotenje kud mene. A utekneš li, da znaeš da u cel Niš za tebe neće više bude mesto di će se skrasiš! Ima da te nema!
Znao je i oguglao na svakojake pretnje, ali u tom trenutku ih nije ni čuo: Mane, ovakva prilika se ne ispušta. Još kod Jovu, koji neje običan gazda, nego od oni’ poveći’. Svi ga znaju ko je! Iz njegovu radnju se iznose najpomoderne cipele, što gi nose i ovija gore iz Beograd. Čuven gazda, pazi Mane! Cel mesec si se na to herojstvo sa golem stra’ pripremao: da l’ smeš da uopšte probaš da sedneš ujutru na njegov basamak ili ne?
– Ti već nazad? Kad pre, ja još šešir na čiviluk ne obesi?!
– Ja gazda to znaem, da skočim, ću poletim…
I da je to rekao i da nije, moj deda Jovan imaše oko za takve stvari. I ostalim kalfama je bez praktično ijednog pogrešnog pokušaja dodeljivao poslove koje su oni najbolje znali da odrade. Mnoge je uspešno i do kraj doveo i do majstorsko pismo.
– A bi li ti skočio i do mog kuma Uzunovića da mu odneseš ovuj kutiju sas nove cipele?
I tako je počeo da dobija nove zadatke, pa nove dreške: da je mogao da nosi pakete s naručenim cipelama i po viđenijim kućama. Još u ono vreme je moj deda Jovan osnovao nekakvu brzu poštu za dostavljanje svojih proizvoda. Slali su i drugi svoje šegrte da kao amalini odnose ponekad boljim mušterijama na kuću, ali da bi dobio naručenu robu tako odma’, to je bilo nešto sasvim novo, neviđeno. Ponekad je bilo i smešno. Gazdarica ušla u dućan i upakovali joj cipele, dogovorila se da gi ona ne seca, neka gi odnesu do njenu kuću. A onda usput malo zastala, da baci oko u neki izlog. A Mane je, daleko ispred nje, već doleteo i čekao pred njenu kapiju. Sada je, s osmehom na licu, jer je od čaršije dobio novo ime – Mane Furija – veselo govorio, skoro pevušeći: – Njene cipele, pred njojnju kuću gu pretekle, stigle još pred nju!
Jednog dana moj deda mu dade u ruku neki okrugli pleh, bajagi ne znaje štoj će s toj raboti, nalik na neku paru, a neje para, nema brojke, samo šare. Blene Mane u toj, sairi se, ko u belu tačku nasred crna vrata.
– Eve ti ovaj krošnja i da ideš na veliki pijac, kod tvrđavu i da mi gu za ovoj doneseš punu sas neke voćke. Kojo dobiješ da dobiješ, s’m da krošnja bude puna, prepuna!
Oblile su graške sas led’n znoj jadno čelo Manetovo: sag sem dibiduz gotov! Sigurno ’oće gazda da me otera, pa s’g samo izmišlja za štoj. I, ete, pravi si budalu od mene. Di mož’ bez prave pare da se golema krošnja sas voćke napuni? Lele, mene, lele, Mane! Naravno, seljaci na pijaci su mu se samo rugali i smejali kad je pokazivo onoj šta ima u šaku. Onako poparen je svratio u povratku i kod bakalina što drži voćke ispred radnje, da isproba sreću i tamo. To mu je bila poslednja šansa, a odleteo je ko iz praćku, umalo nisu i pandura za njim vikali.
– Gazda, ja propao… Nisam uspeo, nikoj za toj ne dava ni cr’ljivu šljivu.
– Dobro, dobro, moj Mane. Daj tuj krošnju meni, a ti sas toj skoči do kude Đorđe sajdžiju. Znaš li ’de je?
– U centar, kude spomenik, što mu pun izlog sa stari satovi. Svija izlozi si jaz znaem! Jedanput li sam trčao pored svi’ nji’!
– Jes’, i samo ga pituj kol’ko bi on za ovoj dal, a ti ne smeš da mu ga davaš ni za živu glavu! Kol’ko god da ti on nutka! El’ si me razumea? Izgubiš li toj, beri kožu na šiljak!
Leteo je Mane nagore, sav sretan da nije izeo ćutek što rabotu još nije uradeo, a još brže nazad. I stiskao je onu paru, gazda reče: toj ne puštaj iz ruku, i ne ga puščam, taman da me… I tako je sa svu snagu stiskao da mu se to useklo u dlan, a na koži se posle poznavao plavičast krug sve do večere.
– Gazda Jovo! Gazda Jovo, eve ti ovoj da se razdužim. Ne mož’ da veruješ. Gazda Đorđe sajdžija poludeja. Da l’ ’teo da me probuje, šta li? Dava mi najprvo petnaes’, pa dvaes’, pa dvaes’ i pet one goleme pare! One, srebrne, nove, sve se cakle! Al’ mu ne dado’, ko što ti reče! Lele!
– E s’g sedni malko, moj Mane, smiri se, po prvi put u svoj život koči bre malko! Da na tebe gazda Jova nešto kaže. Vide li kako ništo nesi dobija za tuj paru kad si nudija na razni tamo – neki seljaci. Pa di se seljaci pituju za pare? Mamlazu nijedan! A šta ti reče pravi majstor? Kol’ko vredi?
– Pa sa onol’ke pare cela kola bi ti napunija, i to sa šarunke jabuke one poskupe, mirišljave!
– E takoj je i sas tebe! Ti si tako, da se ne lažemo, ko otkačeno sekirče. Odletiš, pobrgo utekneš nego zajko. Da ne misliš da te gazda nešto mrzi. Da ti davam da sečeš đonovi, prsti će si prorediš, za šivenje nisi nikakav, a samo jedanput na dan da ti vrneš kusur po tvoj račun ima svi moji dućani da propadnu barabar s mene i sas tebe. Nego sutra nasobajle, čim skočiš po fruštuk i odneseš somun na gazdaricu, da odletiš u Čair i da tražiš Stojču Sokolca. Ja sam sve već govorio sas njega. I sve do ručak da si tam i sam’ njega da ga slušaš! I da begaš pobrže od svoju senku, nemoj da oreziliš i mene i sebe.
Tako je Mane oteran na prvu vežbu kod Sokolci i tako svakog dana do skorašnje prve, pa druge, pa treće pobede u beganju na ti sokolski sletovi. U sećanju čujem kako mi to pripoveda moja baba Dana:
– Dogurao posle do svecki slet… Kako se tad čaršija dičila sas svoj Mane! S’g si dol’, utre gor’, takoj je sas čaršiju. Mogo je i tvoj deda da ga samo čuka u glavu, a on ga falija za toj što e bilo za faljenje! U svakog se najde nešto. I na pravi put ga isteraja. Mogo e zevzek za cel život da ostane da ga neje tvoj deda…
A ja sve kimam glavom, a na kvarnjaka proveravam toj njeno zboruvanje na internetu i ne mogu da poverujem svojim očima. Pa to je bilo na nivou svetskog šampionata u to vreme. I nikad, nijedared nije ispustio onu ručku što si dodavaju kad begaju. Po toj je bil poznat! Toj si je jedino i znal, toj brgo beganje, ama u toj pa beše naj, naj! Sve to što govori moja baba je tačno i jasno mi je sve, samo jedno nije: odakle u mog dedu Jovana još u onoj vreme taj nauka i toj znanje vredno cel milion – da je bolje faljenje nego karanje?
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.