Вуличевићев спис Мoја мати (који тематски претходи есеју Сила у савјести) је искрено изношење сопствених емоција, односно исповедни есеј у коме он даје одушка својој жалости због умрле мајке, а та туга и потиштеност на неки начин су повод да испише своја размишљања о оној најдубљој теми – о смислу живота. Већ на почетку сусрећемо се са нихилистичким ставом Вуличевићевим:
„Што је живот? Мијењање. Мијења се све што живи, и сталности нема него у мијењању. Све су земне љепоте и разности извод инокупног мијењања; потиче мијењањем и онај небески свод који нас привлачи и силно своји. У овому окретању и мијењању нема мјеста да се утечеш и да им се отмеш, јер се и сам ти мијењаш; мисао ти се и чувство мијења. Оно што ти јуче бјеше истина данас ти се чини лаж, или ништа; оно што јуче ти љубљаше данас мрзиш. А што ћеш ти сутра љубити? У што ћеш сутра вјеровати?
Шта је живот? Тајна. Од колијевке до гроба тајна стере своје копрене; и у свјетлости је нама тајна. Шта је живот? Не знам. Гдје је истина? Од своје је младе доби почех тражити и још се трудим не бих ли је нашао. Шта ћу добити својијем трудом? Ни уму истине, ни срцу утјехе. Веома ми је жалостан живот. Памет ми се у сумњи забуњује и губи. Ја свагда, непрестано желим, а не знам што желим; љубим, а не знам кога љубим. Срце ми гине у жељи; чезнем у љубави. Живљењу нема сврхе.”
Вуличевић у спису Моја мати запажа оно што ће нешто касније Фројд научно дефинисати – да на дете највише утичу догађаји из детињства и вредности које она у њега уграђује. А да свет и живот све оно исправно од мајке научено квари:
„Сав свијет лежи у злу. Опће добро не може људима бити сврха, јер их себичност дијели; с ње се међу собом тлаче и противе истини и правди. Младић улази у свијет, носећи у грудима вјеру и љубав своје матере, али га свијет трује дахом своје трухлости и одаља га од материнијех стаза.”
Аутор есеја Моја Мати и Сила у савјести врло прецизно осликава и своје духовне потребе и уопште неку разлику између ученог човека гладног знања о истини и простих људи којима је сопствено, пре свега материјално добро приоритет. И, необично, његов се став о смислу личног постојања поклапа скоро потпуно са оним што о себи каже данас Јувал Ноа Харари, аутор Сапијенса и других модерних филозофских популарних књига: да је њему највећа наслада и смисао да открије истину о стварности, ма каква била. Ми смо оваквог мислиоца имали још на крају 19. века:
„Људи ме гледају и, видећи ме жалосна, мисле да гладујем хљебом, или да хлепим за њиховијем свјетовнијем частима. Овако они мисле, јер боље не виде и племенитије не осјећају. Људи, уопће, осим тјелеснијех потреба, не знају за друге потребе. Преко мјере су тупи сви тјелесни људи; не могу да разумију оно што није тјелесно. Не, нећу ја хљеба, њихове лакоме, тврде и лукаве дарежљивости; данас ти дају, да те сутра прекоре. Другијем добром ја гладним; душа је мени гладна, а не тијело. Код људи нема јела да ми насити неситост душе; истином и љубављу ја гладујем; у овијех људи нема ни једне ни друге.”
Вуличевић се у есеју Моја мати, а донекле и у другом спису, Сила у савјести, бави и теолошким и религиозним питањима, закључујући оно што је негде и у самој суштини вере, да сумња увек буде отклоњена вером јер је њена супротност:
„Је ли те? Кадгод, само за један тренутак, помислих: је ли те, није ли те; али се опет брзо пут живе вјере вратих теби, о драга сило, слатка и једина утјехо мојега срца. Је ли те?…
Питам овако, али не с невјере, него да ми још јаче у срцу ти речеш да те јест, и да си вавијек моја љубав. Своја ме мати није учила да утражујем је ли те, није ли те, него да те добријем дјелима славим, и да ти се смјерно и кротко молим.”
Његова филозофија изнесена у есејима Моја мати и Сила у савјести бави се и питањем које је Семјуел Бекет постављао у драми Чекајући Годоа о томе да ли човек вечно чека нешто:
„Ми вазда нешто чекамо; живот нам пролази у чекању; могао бих рећи да нам је живот чекање. Мислимо да ће доћи, да мора доћи неко вријеме, и да ће нам оно вријеме донијети добро које чекамо.”
Есеј Сила у савјести уметнички је мање упечатљив али као мисаоно дело има извесне вредности. Он заправо покушава да објасни који механизам омогућава да се људи понашају онако како се понашају. Проналази да је одговор у васпитању односно у савести, баш као што и наслов каже: Сила у савјести. Што опет има везе са породицом односно васпитањем у најранијем детињству и мајком. На овај начин мудри Вуличевић објашњава оно што ће данас бити научна истина у психологији и психијатрији. Да је рођен у друго време и под другачијим околностима, нема сумње да би аутор есеја Моја мати и Сила у савјести био међу најважнијим мислиоцима са прелаза из 19. у 20. век и да би светска мисао била богатија за закључке до којих је овај велики филозоф и књижевник дошао у свом скромном крају посматрајући себе, људе који су га окруживали и своје бистро цавтатско море.
Књигу Моја мати и Сила у савјести можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис издао је многа дела заборављених писаца међу којима су и: Божидар Савић, Јелена Димитријевић, Душан Радић и многи други.