Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Kristina Vesković
Ljubav na obalama Jonskog mora
U kući iz vremena Prvog svetskog rata koja je pripadala njegovom dedi, u sobi osvetljenoj petrolejkom, na kraju seoskog puta, jednog šumadijskog napuštenog sela, na tronošci pored furune u kojoj je pucketala tiha vatra što je grejala prostoriju, sedeo je Andrej, držeći u ruci drvenu kutiju, izrezbarenu divnim oblicima duboreza koje ranije nije viđao. Bila je delo nekog nepoznatog majstora, ali očigledno talentovanog.
U toj neobičnoj kutiji nalazilo se sve životno blago njegovog dede, koje mu je ostavio u amanet. Jedan zlatni džepni sat na kome su stajali inicijali KB i slika u crno-beloj boji na kojoj se nalazila prelepa žena koju nije poznavao. Uz to tajanstveno blago njegovog dede dolazila je i priča koju mu je deda ispričao na samrti, zamolivši ga da njegov pepeo, sliku i džepni sat baci u more. U morske vode koje su okruživale ostrvo Krf, tamo gde su umrli njegovi ratni drugovi, tamo gde je proveo godine pre nego što se vratio u otadžbinu.
Godine 1915. stanje vojske bilo je veoma teško, doneta je odluka o povlačenju vojske i civila preko Albanije. Austrougarska vojska bila je jaka i moćna, a u vojsci Kraljevine Srbije vladalo je rasulo. Povlačenje je bilo iscrpljujuće, dugo i pogubno za veliki broj vojnika i civila koji su svoje namučene i napaćene duše ostavili u snežnim planinama Albanije. Kada su stigli na obale Albanije, saveznička vojska je preživelu srpsku vojsku prebacila na obale Krfa. Među preživelima bio je i Andrejev deda Bogdan. Bogdan je bio visok, jak muškarac, krupne građe, ali kada je stigao na Krf, njegovo telo kao da nije bilo njegovo. Od njega su ostali samo kost i koža i bolni udisaji iznemoglih pluća koja su se iz dana u dan borila za život, za nov vazduh, za pobedu. Bogdan se izborio, ali mnogi njegovi saborci nisu uspeli. Njihova tela sahranjena su u morskim dubinama Jonskog mora, a njihove duše ostale su da lutaju ostrvom, tražeći utehu i mir, koji nikada nisu našle.
Na ostrvu su ih sačekali meštani dobrih duša, koji su im pomagali onoliko koliko su mogli, pojili ih čistom vodom i hranili hlebom ne bi li im udahnuli snagu za dalju borbu. Svaki dan bio je borba za sebe, svaki gutljaj i zalogaj bili su uspeh, svaki novi udah čistog morskog vazduha bili su nova pobeda.
I dok je poluživ ležao na zemlji, dok su mu oči utanjale u mučenički san, na licu je osetio meku belu kožu nečijih ruku koje ga podižu i nude mu gutljaj vode. Izmoren i iscrpljen, Bogdan je želeo samo da se napije vode i spava. Ali te nežne bele ruke su nekoliko puta dnevno dodirivale njegovu kožu izgorelu na planinskom suncu, suncu koje je grejalo planine Albanije, kojima su pešačili dugo i mučno, koja ga je i dalje pekla. Imao je rane na obrazima, a usne su mu bile ispucale i suve od dehidratacije. Nije mogao da govori, a želeo je da zahvali tom nežnom biću koje ga je pojilo i brinulo o njemu kao rod najrođeniji. Ali nije mogao ni reč da izusti. Kako su dani odmicali, njegovo stanje se popravljalo i počeo je da uzima po zalogaj hleba, mekog i ukusnog, da mu se činilo da nikada u životu nije okusio takav hleb. Tada je već opazio zelene oči koje su ga nežno posmatrale, nudeći mu još hleba. Shvatio je da onaj ko je brinuo o njemu je devojka nežne bele puti, crvene kose i zelenih očiju. Izgledala mu je poput vile. Kao dečak, tako je zamišljao vile o kojima su u selu često pričali. Njene ruke su ga milovale po obrazima, prale mu lice i nudile mu hranu. I zahvaljujući njoj se brže oporavljao, a ona je brinula o njemu svakoga dana, nežno i osećajno.
Dok se jednog jutra sunce pomaljalo iza oblaka, uspeo je da se uspravi i sedne, ali osećao je nemoć u nogama. A onda je ugledao nju. Prelepu mladu ženu od koje mu je zastajao dah.
I tada kada je prišla zahvalio joj je na pomoći koju mu je pružala. Razumela ga je jer je govorila srpski. Majka joj je bila poreklom iz Srbije, a otac joj je bio Grk. Rekao je da se zove Bogdan i pitao je da li je među živima njegov drug Pavle. Ali ona ništa nije znala o Pavlu. Pitao ju je za ime, upijajući njenu lepotu, koja ga je grejala i rastapala mu dušu okamenjenu strahotama koje je preživeo. Zvala se Katalina. Imala je divno ime koje mu se urezalo u misli, u snove, u srce.
Svakoga dana iščekivao je kada će doći da ga obiđe. Sve duže je razgovarao s njom. Pomagala mu je da ustane i šeta se, a on bi joj pričao o svojoj domovini, o putu koji je prešao, o dragim ljudima koje je izgubio. Kada bi im se ruke dodirnule, srce bi mu zaigralo. I znao je, zaljubio se u Katalinu. Voleo je ženu koja ga je podigla iz mrtvih, koja ga je vratila u život. A verovao je da i ona isto oseća, sve dok tokom jedne šetnje pokraj mora, dok su talasi pevali svoju pesmu, nije spustio nežan poljubac na njene usne. U tom trenutku je bio siguran da i ona njega voli. Drhtala je u njegovom zagrljaju, želeći još poljubaca.
Često su provodili vreme zajedno, ali u njegovim očima suze bi smenjivale osmehe jer nije imao ništa da joj ponudi, osim svoje ljubavi i svoje duše. Njegov dom bio je daleko, a znao je da kada vojska krene nazad, da i on mora s njima i da će tada njihovoj ljubavi doći kraj. Zbog toga od nje ništa nije tražio osim strasnih poljubaca u tami borove šume uz zvuke mora koji su bili njihovi saučesnici.
Vreme je proticalo, smenjivala su se godišnja doba, a njihova ljubav je bivala sve jača. Došlo je i vreme da vojska krene natrag. Da se bori za svoju otadžbinu. Došla je noć kada su morali da se oproste. U toj noći želela je da svoju dušu sjedini s njegovom, a on se nije opirao jer je želeo da sa sobom ponese njen miris, toplinu njenih bedara, poljupce na svojoj koži. Predali su se jedno drugom, voleli su se uz zvuke mora koje je skrivalo tajnu dok su im se tela spajala u jedno, stvarajući uspomenu večne ljubavi koju je samo more moglo da odnese. Niz njeno lice slivale su se suze, koje je njegova duša upijala, želeći da i njih ponese sa sobom. Te noći dala mu je džepni sat svog brata, koji je poginuo kao mladić, i svoju fotografiju. Na sat su nožem urezali inicijale KB, koji su ih spojili zauvek.
Kada je vojska krenula, ona nije bila tu. Katalina nije imala snage da posmatra kako Bogdan odlazi.
Kada se vratio iz vojske, oženili su ga na silu devojkom s kojom su mu ugovorili brak. Nije je mrzeo, ali je nije ni voleo sa strašću kojom je voleo Katalinu. Izrodio je potomke koji su ispunili deo njegovog srca, ali Katalini je pripadalo ono što nikome nikada nije dao. Njegova duša, koju je ona izlečila i oplemenila.
Nikada se više nisu videli na javi, ali u snovima su se sretali svake noći. Kada je Katalina umrla, Bogdan je to osetio u svom srcu. Znao je da je otišla dalje i od tada je brojao dane kada će i on otići kod nje.
Na samrtnoj postelji ispričao je sve svom unuku Andreju i zavetovao ga da džepni sat, sliku i njegov pepeo odnese i baci u more jer je znao da će tako ponovo sresti Katalinu i da će njihove duše naći mir, mir koji su godinama tražile, a nisu našle.
Katalina i Bogdan sreli su se u dubinama Jonskog mora, koje je zauvek spojilo njihove duše, noseći ih u večnost.