Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Кристина Весковић
Љубав на обалама Јонског мора
У кући из времена Првог светског рата која је припадала његовом деди, у соби осветљеној петролејком, на крају сеоског пута, једног шумадијског напуштеног села, на троношци поред фуруне у којој је пуцкетала тиха ватра што је грејала просторију, седео је Андреј, држећи у руци дрвену кутију, изрeзбaрену дивним облицима дубореза које раније није виђао. Била је дело неког непознатог мајстора, али очигледно талентованог.
У тој необичној кутији налазило се све животно благо његовог деде, које му је оставио у аманет. Један златни џепни сат на коме су стајали иницијали КБ и слика у црно-белој боји на којој се налазила прелепа жена коју није познавао. Уз то тајанствено благо његовог деде долазила је и прича коју му је деда испричао на самрти, замоливши га да његов пепео, слику и џепни сат баци у море. У морске воде које су окруживале острво Крф, тамо где су умрли његови ратни другови, тамо где је провео године пре него што се вратио у отаџбину.
Године 1915. стање војске било је веома тешко, донета је одлука о повлачењу војске и цивила преко Албаније. Аустроугарска војска била је јака и моћна, а у војсци Краљевине Србије владало је расуло. Повлачење је било исцрпљујуће, дуго и погубно за велики број војника и цивила који су своје намучене и напаћене душе оставили у снежним планинама Албаније. Када су стигли на обале Албаније, савезничка војска је преживелу српску војску пребацила на обале Крфа. Међу преживелима био је и Андрејев деда Богдан. Богдан је био висок, јак мушкарац, крупне грађе, али када је стигао на Крф, његово тело као да није било његово. Од њега су остали само кост и кожа и болни удисаји изнемоглих плућа која су се из дана у дан борила за живот, за нов ваздух, за победу. Богдан се изборио, али многи његови саборци нису успели. Њихова тела сахрањена су у морским дубинама Јонског мора, а њихове душе остале су да лутају острвом, тражећи утеху и мир, који никада нису нашле.
На острву су их сачекали мештани добрих душа, који су им помагали онолико колико су могли, појили их чистом водом и хранили хлебом не би ли им удахнули снагу за даљу борбу. Сваки дан био је борба за себе, сваки гутљај и залогај били су успех, сваки нови удах чистог морског ваздуха били су нова победа.
И док је полужив лежао на земљи, док су му очи утањале у мученички сан, на лицу је осетио меку белу кожу нечијих руку које га подижу и нуде му гутљај воде. Изморен и исцрпљен, Богдан је желео само да се напије воде и спава. Али те нежне беле руке су неколико пута дневно додиривале његову кожу изгорелу на планинском сунцу, сунцу које је грејало планине Албаније, којима су пешачили дуго и мучно, која га је и даље пекла. Имао је ране на образима, а усне су му биле испуцале и суве од дехидратације. Није могао да говори, а желео је да захвали том нежном бићу које га је појило и бринуло о њему као род најрођенији. Али није могао ни реч да изусти. Како су дани одмицали, његово стање се поправљало и почео је да узима по залогај хлеба, меког и укусног, да му се чинило да никада у животу није окусио такав хлеб. Тада је већ опазио зелене очи које су га нежно посматрале, нудећи му још хлеба. Схватио је да онај ко је бринуо о њему је девојка нежне беле пути, црвене косе и зелених очију. Изгледала му је попут виле. Као дечак, тако је замишљао виле о којима су у селу често причали. Њене руке су га миловале по образима, прале му лице и нудиле му храну. И захваљујући њој се брже опорављао, а она је бринула о њему свакога дана, нежно и осећајно.
Док се једног јутра сунце помаљало иза облака, успео је да се усправи и седне, али осећао је немоћ у ногама. А онда је угледао њу. Прелепу младу жену од које му је застајао дах.
И тада када је пришла захвалио јој је на помоћи коју му је пружала. Разумела га је јер је говорила српски. Мајка јој је била пореклом из Србије, а отац јој је био Грк. Рекао је да се зове Богдан и питао је да ли је међу живима његов друг Павле. Али она ништа није знала о Павлу. Питао ју је за име, упијајући њену лепоту, која га је грејала и растапала му душу окамењену страхотама које је преживео. Звала се Каталина. Имала је дивно име које му се урезало у мисли, у снове, у срце.
Свакога дана ишчекивао је када ће доћи да га обиђе. Све дуже је разговарао с њом. Помагала му је да устане и шета се, а он би јој причао о својој домовини, о путу који је прешао, о драгим људима које је изгубио. Када би им се руке додирнуле, срце би му заиграло. И знао је, заљубио се у Каталину. Волео је жену која га је подигла из мртвих, која га је вратила у живот. А веровао је да и она исто осећа, све док током једне шетње покрај мора, док су таласи певали своју песму, није спустио нежан пољубац на њене усне. У том тренутку је био сигуран да и она њега воли. Дрхтала је у његовом загрљају, желећи још пољубаца.
Често су проводили време заједно, али у његовим очима сузе би смењивале осмехе јер није имао ништа да јој понуди, осим своје љубави и своје душе. Његов дом био је далеко, а знао је да када војска крене назад, да и он мора с њима и да ће тада њиховој љубави доћи крај. Због тога од ње ништа није тражио осим страсних пољубаца у тами борове шуме уз звуке мора који су били њихови саучесници.
Време је протицало, смењивала су се годишња доба, а њихова љубав је бивала све јача. Дошло је и време да војска крене натраг. Да се бори за своју отаџбину. Дошла је ноћ када су морали да се опросте. У тој ноћи желела је да своју душу сједини с његовом, а он се није опирао јер је желео да са собом понесе њен мирис, топлину њених бедара, пољупце на својој кожи. Предали су се једно другом, волели су се уз звуке мора које је скривало тајну док су им се тела спајала у једно, стварајући успомену вечне љубави коју је само море могло да однесе. Низ њено лице сливале су се сузе, које је његова душа упијала, желећи да и њих понесе са собом. Те ноћи дала му је џепни сат свог брата, који је погинуо као младић, и своју фотографију. На сат су ножем урезали иницијале КБ, који су их спојили заувек.
Када је војска кренула, она није била ту. Каталина није имала снаге да посматра како Богдан одлази.
Када се вратио из војске, оженили су га на силу девојком с којом су му уговорили брак. Није је мрзео, али је није ни волео са страшћу којом је волео Каталину. Изродио је потомке који су испунили део његовог срца, али Каталини је припадало оно што никоме никада није дао. Његова душа, коју је она излечила и оплеменила.
Никада се више нису видели на јави, али у сновима су се сретали сваке ноћи. Када је Каталина умрла, Богдан је то осетио у свом срцу. Знао је да је отишла даље и од тада је бројао дане када ће и он отићи код ње.
На самртној постељи испричао је све свом унуку Андреју и заветовао га да џепни сат, слику и његов пепео однесе и баци у море јер је знао да ће тако поново срести Каталину и да ће њихове душе наћи мир, мир који су годинама тражиле, а нису нашле.
Каталина и Богдан срели су се у дубинама Јонског мора, које је заувек спојило њихове душе, носећи их у вечност.