Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Ma, samo protivrečne vesti o rosijskim namerama! – snažno se prolomi kroz uzavreli avgustovski vazduh omatorelo istočnodonjsaksonsko narečje. – Čas želi da vlada balkanskim zemljama, a čas da ih deli s evropskim silama – reče poliglota. Čeh, koji je i dalje sedeo držeći novine, pogledom prostreli ovog dobrog poznavaoca prilika u Evropi i Dalmaciji.
– Čiča – ustade Čeh. – Među Serbima se pronosi glas da u ovim pregovorima Rusa i Otomana postoji pogađanje o predaji Servije i Bosne habzburškom imperatoru. Za otplatu otomanskog državnog duga od 80 miliona pjastera – nasmeši se Čeh starcu koji odmahnu rukom.
– Narod izmišlja – zakašlja se starac. – Bez toga bi pobenavio od gole stvarnosti. Bez ’iroja[1] zanemeo bi od sramote. Ljudi nisu kadri priznati izuzetnom bratu izuzetnost, osim ako ga sebe radi moraju izmisliti moćnog i silnog, da imaju na koga osloniti nemoć svoju. Vi me posebno razumete, gospodine Morbaš, ipak pripadate najnaprednijem narodu među slovenskim porodicama u intelektualnom razvoju. Slovenski nacionalni pokret se, uostalom, ispoljava u dva aspekta – kod vas u književnom. Ovde u političkom, slažete li se? – Slušao je Čeh pomno reči sedokosog filosofa koji se ponosno smešio umornim očima. Znao je Čeh da su istoričari velikih sila iskopali podatke o davno ugašenoj srpskoj srednjovekovnoj državi i plemstvu, o zaboravljenom hrišćanskom narodu, ne mogavši da objasne odakle su se pojavili ti obnovitelji Servije. Znao je ovaj češki pustolov i da Austrija i Rusija prve imaju najviše informacija od svojih agenata. Ali ti putopisi nisu javni.
– Mi pevamo o kuraži – Čeh presavi novine. – U biti, Serbi su, kao najdevičanskija i najenergičnija slovenska porodica, kroz stoleća robovanja u svojim pesmama i tradicijama očuvali živu uspomenu na nezavisnost, dedovsko junaštvo i staru veličinu. No, cenjeni Dositije, rat je stalno u senci velikih vojnih okršaja. Prava istorija se tamo kuje, pokazavši u smeru zapada palcem, a ova balkanska obračunavanja su samo politički dodatak. Uostalom, Rusi izdaleka vide da francuski emisari među Serbima nešto mute, pa s povećanim marom nastoje da ne dozvole da im tako dragoceni sabrat poput Serba okrene leđa. Nastoje da Crnog Gjorgja trajno vežu za sebe jer povici o servskoj nezavisnosti i slobodi za njih predstavljaju opasnost da se umeša Francija. I tako bi njenom imperatoru, više nego ruskom, pristajalo da čuva slobodu mladih naroda. A zahtev da Serbi sami sebi biraju vladara u skladu je s pobunom iz koje se rađa ova država. Glavni uticaj Francuske revolucije u evropskim zemljama oseća se u pokretima za prosvećenu monarhiju. Tom krugu ideja, ako se ne varam, pripadate i vi? – merkao je Čeh ispod oka velikog Dositeja, koji dobi miran, ozbiljan izraz lica. – Ovo je zemlja pokolja i užasa. Sa četiri strane sveta aspiranti podmeću, izazivaju, napadaju, otimaju… Ovo je zemlja suza – proživljavao je Dositej Obradović svaku izgovorenu reč. Čeh je to razumeo, saosećajući s mirnim licima ovog sveta, shvatao da se razgovor vodi sporo i da se o prošlosti priča s ponosom, a o budućnosti s nadom… Uprkos kratkom poznanstvu, mnogoletni Dositej je verovao ovom Čehu. U krupnim, živahnim očima bilo je toliko sunca i čistog neba da se u njih nije moglo sumnjati, a školovan šarm i vešta reč zaobljavali su utisak o lepom i dragom biću kakav je bio ovaj neobični Čeh. Međutim, u oslobođenoj vodenoj varoši na Savi uvek ima dovoljno očiju koje gledaju… – Ivan Morbaš! – zacvrkuta odjednom Dositej gledajući Čeha. – Dobro ste upućeni u serbske i rosijske, a i u francijske okolnosti. A recite mi, čto veli svet u Dalmatiji – upita Dositej na nemačkom.
– Dalmatini slikovito pričaju da Avstrijanci deset godina raspravljaju o planovima, a da je general Marmon uzjahao konja da ih ostvari. Kada je sjahao, ceste su već bile dovršene. Narod voli kad nečija dela ostvaruju njihova maštanja – odgovori Čeh, misli usmerenih prema generalu Marmonu, koji je u Dalmaciji dobio naređenje da izradi planove osvajanja evropskog dela Osmanskog carstva, asocirajući ga na tu toplu julsku noć… Imao je zadatak da prati francijski kvartir[2] na raskršću puta Knin–Zadar, da bi kasnije izazvao pobunu protiv Napoleona u Dalmaciji. Imao je usputni zadatak da dobavlja i informacije inženjera na putu od Skradina preko Šibenika do Splita. Ali te noći, pre samo mesec dana kod Ostrovice blizu Splita, uhvatio je kurira s vešću koja bi mogla uzdrmati mnoga pitanja intervencije u Osmanskom carstvu.
S obzirom na to da je prvi ukaz koji je donet u oslobođenom Beogradu bio privođenje svih prazno’odajućih lica koja nisu mogla da dokažu da žive u varoši i kojim se poslom bave, vitki Čeh, došavši preko Zemuna u Beograd, skrenuo je pažnju na sebe kod Čamdžijske kafane. Dozvolivši da bude uhapšen, doveden je pred ruskog izaslanika Rodofinikina i predsednika Sovjeta, Mladena Milovanovića. Predstavivši se kao Jakov Breska, oficir austrijske vojske i izaslanik Pruske, okretni Čeh je ispričao sve što je trebalo o tajnoj francijskoj operaciji i kuriru poslatom iz Vidina za Split. Dogovor lažnog Morbaša s francuskim konzulom Davidom, generalom Marmonom i bosanskim vezirom Hozrev-pašom u Travniku bio je da se odrede francuski oficiri koji će, uz Napoleonov pristanak, primiti grupe istaknutih srpskih starešina, predati im osmanski novac za uslugu napuštanja ustanka i priznati im francuske činove. Nakon toga bi im se našao bezbedan smeštaj, jednima u Francuskoj, a drugima u Bavarskoj ili Virtembergu. Cilj je zaustaviti ustanak… Kupiti vođe koje bi napustile vožda… Ubiti Crnog Gjorgja… Vezira će, kad pređe Drinu, kod Jagodne[3] dočekati krdžalije…
Sada, nekoliko dana kasnije, čekajući Rodofinikina, koji je poslom bio van svojih odaja, u Janovoj glavi odjekivalo je pismo koje je dobio tajnim kanalima od generala Marmona tog jutra. „Zajednički dogovor je i dalje na snazi. Moraš da odmetnutim serbskim vojevodama obećaš sve što zahtevaju. Potkupi ih obećanjima. Izvesni Zaharije Dimitrijević je zadužen da organizuje izvršenje planiranog atentata. Vožd ima da nestane, što pre…”, preslišavao se Breska napamet naučenog sadržaja izuzetno nečitko napisanog pisma generala Marmona, koji je neoprezno odao ime ubice. „Na nekoj sedeljci, opijeni vinom i opijumom, koji ubija brže od belog praška u vašem prstenu, veliki veziru, vođ ustanka i predsedavajući Sovjeta i upravitelj Belgrada, Milovanović. Od toga nema spasa…”, prepletao je u glavi konce ovog projekta koje nije bilo lako povezati. „Iako se ne znaju imena zaverenih starešina, treba pomisliti da je posredi ova grupa oko Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca. Tu se ne bi smelo ići dalje od uverljive pretpostavke… Ova konspiracija nije bez političke pozadine, iako nije jasno da li se cilja na francijski protektorat nad Servijom ili na priznanje autonomije u sultanovoj državi bez toga. Istina je da Francuzi žele slom ustanka, ali ko zna da li Napoleon barem nekoliko sekundi godišnje razmišlja o Grekima i Serbima kao mogućoj desnoj ruci zarad ostvarenja svog istočnog sna? Ovo rešenje zavisi od živih Napoleonovih planova u pogledu vojnog osvajanja Otomanske imperije… Osnova sa koje bi se udaralo na otomanske posede bila bi Dalmatija…”
Dositej je još razgovarao s poljskim plemićem iz Galicije, Stanislavom Đedušickim, pulkovnikom srpske vojske, o vestima poljske zemlje i rasutog naroda koji je lutao po svim evropskim frontovima, ne zaboravivši svoju domovinu. Ipak, Breska se odvojio od njih kad mu je pukovnik rekao da Rodofinikin nije tu. Zazirao je od Poljaka jer su se, od Napoleonovog pretvaranja pruskog dela Poljske u Varšavsku kneževinu tokom Tilzitskog mira, listom okrenuli njemu. Ima ih mnogo u Napoleonovoj vojsci. Poljaci su prelazili u Serviju, da pomognu u ustanku, iz Italije, kao pripadnici Legije generala Dabrovskog, ili iz… Vlaške! Misli počeše munjevito nadirati. Oko 20. februara, pošto su Rusi upali u Vlašku i Moldavsku, Napoleonov poverenik, adjutant-commandant Merijaž poslat je u Vidin iz francuskog poslanstva u Vijeni, gde je imao žbirove koji mu šalju tajne vesti o razvoju serbskog ustanka… Prvo je zatvorio Englezima pristaništa u Rijeci i Trstu, a potom se usko povezao s Marmonom! Da! Jer preko Vidina prolazi slobodni put iz Istanbula u zapadnu Evropu. Hoće da održi slobodan saobraćaj s Otomanima… i da ih skloni. Varoš je bila i sedište paše Pazvanoglua! Uz pomoć Mula-age sprečava sjedinjenje Rusa i Serba… Najposle, Merijaž je zapravo posrednik između francijske vojske u Poljskoj, Otomana na Dunaju i Francuza u Dalmatiji!
Trznuo se iz razmišljanja. Zazvecka vrećica sa 2.655 pjastera koje je dobio kao Morbaš za pokrića malih troškova oko urote protiv Vožda. Dositej i Đedušicki su živo razgovarali, ne obraćajući pažnju. Koloplet misli se smenjivao u slikama o otadžbini, imperatoru Franji Drugom, o službi… Nagledao se tuđe krvi i nalizao svoje toliko da njegov odlazak u Vidin nije izazivao pređašnja tinjanja žive misli i prohlad moždine od nekakve nepojamne zebnje. Ipak, nakon nekog vremena ispunjenog zveketom oružja i mirisom baruta sve postaje blatnjava svakodnevica.
Pismo je čekalo Rodofinikina na njegovom radnom stolu. Ubica je umakao u Vijenu, grad u kom je i potekla zamisao o atentatu i o francuskom nedosanjanom istočnom snu. A sećanje na iščezlo Janovo lice, pre ili kasnije, pretvorilo se u vojnu stravičnu neman koja davi ostrva, gradove i svetilišta…
Vožd nikada nije saznao za ovu aferu.
[1] ’Iroj – heroj, junak.
[2] Quartier – komanda.
[3] Jagodna – stari naziv za Jagodinu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.