Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Bila je zaljubljena u njega, kako se kaže, do ušiju. Bez obzira na sve. U stvari, to nije bila zaljubljenost, to je bila ljubav koja se događa jednom u životu.
I nikada više.
Dolazio je u kuću njenog oca vrlo često, bili su prijatelji i kumovi. Prvo ga je posmatrala krišom, iz prikrajka. Upijala je njegove reči koje je u salonu dvorca Dunđerski razmenjivao s njenim ocem. Bili su to razgovori o svakodnevnim društvenim i političkim temama, ponekad teški, ponekad laki kao pero. Uživala je u boji njegovog glasa, dopadalo joj se sve što je čula. Kasnije je shvatila da joj se veoma dopada i to što vidi.
Nije se oblačio kao sva gospoda. Uvek je na njemu bio neki detalj koji ga je razlikovao, poput kravate u drečavim purpurnim i svetložutim tonovima. Taj nehajni odnos prema svemu što je profano i posvećenje svemu duhovnom ogledao se i u izboru onoga što bi ujutru oblačio. Smejala se kad je jednom primetila, gledajući iz hodnika, da je obuo čarape različitih boja.
Sve je to bio njen Laza, jedinstven, neponovljiv.
Nije prošlo mnogo od prvog susreta s njim kada je shvatila da se zaljubila u tog neobičnog čoveka, obrazovanog, duhom nemirnog, razbarušene kose, spontanog i melanholičnog, očevog vršnjaka. Njen Laza je bio skoro tri decenije stariji od nje, a ona tu razliku nije primećivala. Neko se rodi da uvek bude stariji od svog uzrasta.
To je bila ona.
Nisu je ni u detinjstvu interesovale igre s vršnjacima. Učila je jezike, nemački, francuski, mađarski. Opčinjavala ju je umetnost, znala je da pusti suzu čitajući poeziju. Njen Laza je pisao pesme. I to kakve pesme, od kojih ti se učini da si među javom i međ snom.
Trudila se iz sve snage da sakrije tu duboku, nemoguću ljubav. Kasnije je shvatila da se siromaštvo i ljubav ne mogu sakriti. Lazine i njene duge šetnje po raskošnom parku koji je okruživao dvorac Dunđerski počele su da privlače pažnju. Prvo posluge, zatim njenih roditelja. Niko nije odobravao zbližavanje dva slična uma.
Čak ni Laza.
Ponekad joj se činilo da je ljubav uzajamna, otvarao se, pričao da radi na prevođenju Šekspira, ponekad bi došao u kuću, a da nije poželeo da je vidi. To su bili dani kada je, zgrčena na krevetu, gorko plakala.
Odlazio je od nje i vraćao se. Borio se protiv te ljubavi najčešće samovanjem u Krušedolu. Upijao je tišinu manastirskih zidova. Delovala je blagotvorno na njegovo srce. U tim danima, kada ga nije bilo, bila je slomljena, ali ne i poražena. Živela je za dan kada će ga opet videti.
Na vratima roditeljske kuće.
Povlačila se u sobu, bez potrebe za jelom i pićem, posvećena čitanju. Mislila je, ako čita više, biće još bliža Lazi. Možda baš u trenucima te nepodnošljive odvojenosti čitaju istu knjigu?! Posle će pričati o svemu što su pročitali… nije to izgubljeno vreme.
Laza je bio u Pešti, nju su poslali u Beč. Znala je da je razlog tog iznenadnog putovanja njena rastuća melanholija i neostvarena ljubav. Njeni roditelji ne znaju da ona i Laza komuniciraju na višem nivou. To što su udaljeni kilometrima ne znači da ne razmenjuju misli i nežne reči.
Svakodnevno.
Pisali su joj da je u Pešti njen Laza upoznao Nikolu Teslu, naučnika srpskog porekla koji živi u Americi. Kažu, „on će ući u istoriju čovečanstva”. Govore i da njen Laza pokušava da ugovori brak između nje, Lenke, i tog naučnika. Zna da je to njegov pokušaj da se odbrani od ljubavi.
Uzalud.
Od ovakve ljubavi se još niko odbranio nije.
U Beču je. Sama. Rasplet je blizu… oseća.
Posvećeno Lenki Dunđerski i Lazi Kostiću
