Владимир и Косара Лазара Лазаревића (1805–1846) једна је од првих историјских драма код нас, а бави се легендарном љубављу ћерке бугарског цара и његовог заточеника Владимира. Интересантно је да је ова легенда о Владимиру и Косари, односно, живот Јована Владимира, првог српског светитеља, инспирисала многе писце и пуно пута је обрађивана у нашој књижевности. Јован Стерија Поповић се бавио његовом трагичном судбином у својој историјској драми Владислав, Петар Прерадовић је написао оперу Владимир и Косара, а најновију итерацију ове легенде добили смо у опери коју је режирао Александар Николић 2022. године.
Јован Владимир био је зетски кнез који је живео на крају десетог и почетку једанаестог века. Историјски извор његовог животописа налазимо у Летопису Попа Дукљанина, који је истовремено и архитекст свих каснијих уметничких остварења. Наша знања о овом српском владару су ограничена, али оно што се поуздано може рећи је да јесте био у заточеништву бугарског цара Самуила и да се оженио царевом кћерком Косаром након што је ослобођен; у својој Историји Срба Владимир Ћоровић описује га као побожног, благог владара, усклађеног са хришћанским вредностима. Знамо и да је страдао тако што га је Јован Владислав намамио у замку и одсекао му главу пред преспанском црквом. Због свог богоугодног живота и страдалничке смрти проглашен је за свеца.
Владимир и Косара, те бугарски цар Самуило потврђене су историјске личности, због чега је овај позоришни комад у три чина окарактерисан као историјска драма, без обзира на своју легендарну потку. Драма Владимир и Косара отвара се сценама у којима су српски војници већ неко време под опсадом бугарске војске и полако умиру од глади; бугарски цар повео је своју војску на Србију због тога што је Владимир, краљ и вереник цареве кћери, оклеветан као издајник.
У овој ситуацији, иако су сви војници спремни да положе живот за свог владара, Владимир одлучује да се преда и тиме спаси своје људе. Својом узвишеном жртвом краљ допада заточеништва. Самуило, бугарски цар, потпуно је у власти свог злог саветника Асена, који је својеврсна сива еминенција и влада манипулишући, лажући и изолујући цара, потхрањујући његове страхове и сејући сплетке, а све у намери да се ожени царевом ћерком Косаром и сам постане цар.
Легендарна побожност и пожртвованост Владимира, лик који је створен у Летопису Попа Дукљанина задржава ове своје високе атрибуте у драми Владимир и Косара Лазара Лазаревића. Међутим, Владимир се заправо врло мало појављује на сцени у драми у којој је насловни јунак. Он није главни покретач радње и сем неколико монолога којима је заступљен, неће бити од пресудног утицаја на сам заплет. Уместо очекиваног Владимира, на сцену ступа Косара. Она ће се супротставити не само свом оцу већ и владару једне моћне земље, кршећи не само обичаје већ и законе да би одбранила своју љубав и будућност са Владимиром.
Она је намислила да Владимиру помогне да побегне из тамнице, након што су пропали сви покушаји да до свог оца допре и расветли прави извор зла и конспирације на двору. Лукави Асен осујетиће сваки покушај бекства. Оно што коначно разрешава читав заплет је то што се сам народ побуни против тираније, не устајући, наравно, против самог цара, већ против све чуднијих и окрутнијих одлука иза којих стоји зликовац Асен. Општа побуна довешће цара до увиђања својих заблуда — не само против самог Владимира већ и против других својих следбеника. Драма има срећан крај, а Владимир и Косара ће се венчати. Србија и Бугарска ће обновити свој завет пријатељства, а Асен ће платити главом своја непочинства.
Оно што је најзначајнији допринос дела Владимир и Косара у самом историјском развоју српске драме је иновативан, активан лик јунакиње Косаре. Косара је женски лик који није пасиван, не служи само зато да би се други ликови боље представили; карактерно је самостална, и она ће имати снаге да судбину узме у своје руке и донеће за заплет пресудне одлике. Све ове особине чине Косару главним јунаком ове драме.
Драма Владимир и Косара имала је богат позоришни живот. Објављена је у Будиму 1829. године, а први пут изведена у Новом Саду 1836. године. У архивама Српског народног позоришта забележено је да је изведена 14. пута.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате историјске драме, као што су: Чучук Стана Милорада Петровића Сељанчице, Лазар и Немања Милоша Цветића, Цар Лазар Матије Бана, Одметник Јована Грчића и многе друге.
Сва дела Лазара Лазаревића можете видети ОВДЕ, а књигу Владимир и Косара ОВДЕ.