Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Ne tako davno u dolini Tise, na padinama Šajkaškog brega, rođeno je dete, prvenac oca čizmara i majke domaćice, prvo od sedmoro dece koje će ova siromašna porodica imati. Prvo dete roditelja će kasnije u životu biti prvo svuda. I u školi, i u politici, i u poštenju, i u poštovanju, i u nerazumevanju, i u hapšenjima, ali najvažnije od svega biće prvi i u – idejama. Ostaće zabeleženo da će biti i ostati najbolji đak kog je Srpska pravoslavna crkva imala, biće najbolji i u osnovnoj školi. Biće i najmlađi gradonačelnik Novog Sada.
To dete je na rođenju dobilo ime Avram, ali mu je ime promenjeno u Svetozar Miletić. Odrašće u čoveka koga će narod slaviti za života. Ali taj čovek će posle smrti, iako za to neće biti ni razloga, ni ljudi i ideologija koje će na to uticati, i iako ima jedan od najlepših spomenika, na veoma posećenom mestu, naprosto postati, čini se, zaboravljen.
Čovek o kome su za života pevali:
„Slava, slava, slava Srbinu!
Oro klikće sa visine,
glas se čuje iz dubine,
ni brige te, sivi ’tiću,
mi smo s tobom, Svetozare Miletiću!
Kad izvesni šalaj kucne čas, zovi samo evo nas!”
„A zašto ne kažete ime tog naroda? Zahtevam da kažete ime moga naroda!”
Onaj koji za života dobije nadimak „čiča” ili „čika” dokazano u svesti srpskog naroda ostaje dugo, postaje „otac zaštitnik” naroda u srpskom vojvodstvu, stvara se mit oko njega. Ali ovaj mit nije nešto što je nužno sarkastično. Čiča Draža, kralj Čika Pera, Čika Jova Zmaj, samo su neki od Srba koji su još za života dobili nadimak „čika”, odnosno „čiča”.
Međutim, kada jedan političar dobije nadimak „čika”, onda to zavređuje posebnu pažnju.
Oko sebe je okupljao intelektualnu elitu; pisce, novinare, političare, pravnike. Rođen u nestabilno vreme, stvarao je stabilne političke platforme. Nije ni započeo borbu za Srbe u Vojvodini, nije dočekao ni da je završi, ali da nije bilo njega, ko zna šta bi bilo.
Danas gotovo nestvarno zvuči da jedan političar, zagovornik liberalnih ideja, može biti pokretač i zastupnik nacionalno-rodoljubivih ideja, čovek koji je unapređivao i podsticao emancipaciju žena, čovek koji je radio na kulturnoj svesti naroda.
Svetozar Miletić!
Za života je dočekao, kažu istoričari, da postane slavan; da ga u kafani dočekuju pesmom; da bude opevan u pesmama; da deci pevaju uspavanke s njegovim imenom. Za života je dočekao da bude slavan, poštovan, cenjen. Bio je političar kakav se u Srba javlja jednom u sto godina, po nekom nepisanom pravilu. Skup njegovih društveno-političkih ideja nije lako objasniti. Međutim, zasigurno je da je njegova ideja predstavljala skup ideja od kojih je svaka u sebi negovala demokratiju i utilitarizam u širem značenju.
Da teška vremena rađaju jake ljude, lako je dokazati njegovim primerom. Hapšen, osporavan, slavljen, cenjen, sklanjan, Miletić je ostavio neizbrisiv trag u srpskom narodu.
Koliko je za života bio cenjen i poznat toliko je decenijama kasnije zaboravljen u olujama ratova, političkim previranjima, ekonomskim nestabilnostima, društvenim krizama, čak i do danas, ali se ta tendencija možda i menja, imajući u vidu da su njegovi lik i delo počeli da se preispituju.
Zašto je njegovo ime toliko zanimljivo?
Zasigurno je da ozbiljnom poznavaocu političkih prilika, ideologija, istorije i društva u srpskom narodu ideje Svetozara Miletića predstavljaju nešto što ima „duboku, slobodoumnu filozofiju”.
Devetnaesti vek predstavljao je zlatno doba demokratije i istinskog rodoljublja među srpskim narodom.
Hajde da njegovu ideju pogledamo kroz prizmu sadašnjosti. Da, danas je teško shvatiti da je postojao političar koji je gajio ideje liberalizma, a bio „tvrdi nacionalista”. Teško je shvatiti da njegov liberalizam nije bio, kao što je po pravilu, usmeren protiv konzervativističih tradicija. On je dokaz da nacionalizam ne mora da bude kolektivistička ideologija. Spojio je liberalno s konzervativnim, inovativno s tradicionalnim, moderno sa arhaičnim. A možda je to najbolje shvatio i o tome govorio njegov sledbenik Giga Geršić: „Ko, dakle, hoće da ocrta i karakteriše život i rad toga čoveka, taj upravo ima zadatak da proprati i pređe celu političko-društvenu istoriju prekosavskog Srpstva, pa donekle i celoga Srpstva, kroz skoro punih četrdeset godina.”[1]
Možda baš kako ga je i spomenik u centru Novog Sada prikazao; s podignutom desnom rukom i iskorakom, i Srbi čekaju da se pojavi novi Svetozar Miletić, koji će sigurnim korakom i jasnim znakom pokazati Srbima kuda treba da idu. Srbima ne treba čvrsta ruka, kako se to govori decenijama. Dokaz za to je i Svetozar Miletić i ceo 19. vek; doba slobodoumnih političara, slobodoumnih, zvučaće čudno, liberalno-tradicionalističkih ideja, doba najvećeg stepena demokratije u politici i društvu.
Legenda o Svetozaru Miletiću počela je tamo gde se demokratija završila. Demokratija u Srba počeće tamo gde će se lik i delo Svetozara Miletića konciznije i s više entuzijazma izučavati.
Nepravedno skrajnut, možda zato što bi mogao mnogo toga da nas nauči.
„Retki nađu retke.”
Čuveni Jovan Jovanović Zmaj će 4. februara 1901. godine, na sahrani Svetozara Miletića, reći: „Nije to ukop, okanite se toga, ljudi ozbiljni, manite se detinjarije! Našto vam les, a našto grobnica? On je izgoreo. Od njeg’ nema plena truležu, od Miletića je ostao pepeo čist; izgoreo je na ognju velikom, na ognju što se s njime rodio. Vaše je ovaj oganj negovati, a pepeo man’te, nek se razveje, neka se grli, neka se združuje s pepelom Svetim Save Nemanje. Pa duhni, vetre naših uzdaha, dugo ćeš, dugo Srpstvom pirlati, sipaćeš ove svete čestice na našu daću, našu nedaću. Deca će biti jedrija, unuci naši biće svetliji, na koga padne zrno majušno da ga ozari – O Svetozari.”
Svetozar nije dočekao ujedinjenje. Onaj koji je najviše žrtvovao nije dočekao da vidi Srbe zajedno. Onaj bez čije borbe bi sve to bilo nemoguće. A jesu li čestice o kojima je Jovan Jovanović Zmaj govorio pale na nekoga? Trinaest godina posle smrti Svetozara Miletića počeće Prvi svetski rat. Slobodarska zaostavština Miletića uvek će ostajati u prikrajku kasnijih dešavanja.
„Mudrost započinje u čuđenju”, rekao je Sokrat. Hajde da se začudimo nad Miletićevim radom, možda postanemo politički mudraci.
Možda se nekada krilatica: „Dižite decu iz kolevki, neka zapamte njegov lik”, promeni u: „Pričajte deci u kolevkama, da znaju za njegov lik.”
Legenda o Svetozaru Miletiću još uvek čeka da bude ispričana.
[1] G. Geršić, „Svetozar Miletić. Uspomene i refleksije o njegovu životu i radu”, Beograd, 1902. godine.