Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Damir Prašnikar
Kuća na periferiji
Beograd, 14. maj
Dragi brate Nikola,
Evo, raskomotih se u ovom Beogradu, te ti odmah pišem. Ali, da pođem ispočetka.
Na pristaništu me je sačekao oficir koji se predstavio kao Dragić; ne verujem da mu je to istinsko ime, ali da je oficir, vidi se po držanju. Bez suvišnih reči utovarili su me u kočiju i povezli uzbrdo.
Kroz prozor osmotrih ulice; nemoj žaliti što nisi došao amo, jer malo toga ima da se vidi. Nekoliko palata dostojnih Pešte, Arada, malo neravne kaldrme, pa čak i električni tramvaj, ali među njima udžerice, garavi odžaci, dosta sirotinje. Tek smo kročili u dvadeseti vek, te verujem da će ova mlada prestonica ipak titanskim korakom grabiti napred i imati šta da pokaže putniku „iz preka”.
Kočija zavije nizbrdo, podno brega sa grobljem, preko potoka, i obresmo se u nekom novom delu grada. Ulice špartane pod pravim uglom, kuće s baštama jednake kao špaliri loze, a nad svime vizantijska kupolica crkve na onome groblju.
Uvedoše me u kuću, gde jedan vojnik u opancima skoči na noge kad ugleda Dragića.
– Milane, ovo je gospodin slikar. – Oficir se tad okrene meni: – Milan će vam biti poput posilnog. Vaše je da radite svoj posao, što brže i bolje, a on će se potruditi da vam bude udobno, toplo, i da ste siti.
Dragić pođe bez pozdrava, ali se smesta vrati kao da je nešto zaboravio; pregledao je daske kojima su bili zakovani prozori koji su gledali na ulicu, proveri čavle, te zabrunda nešto sebi u brke, što shvatih kao priznanje dobro obavljenom poslu. Zatim izađe i zalupi vratima tako snažno da ključ ispade sa zveketom.
– Baš je sila ovaj Dragić – namignuh vojniku Milanu, ali on stajaše kao direk, gledajući negde iznad moje glave. Vidim već da se Milan i ja nećemo ispričati.
Ubrzo sam ručao valjan pasulj sa rebarcima, Milanu na čast.
Pođem tad da vidim sobe. Ona za spavanje spartanska, krevet, ormar, lavor i bokal. Prozor mali, gleda na kajsiju u bašti. Onda rekoh da pregledam atelje – e, to je već nešto. Veliki baštenski prozor, puno danjeg svetla, štafelaj nov i čvrst, još na tesara miriše. Na štafelaju platno veliko sačuvaj me bože, kao da ću slikati kakvog slona u prirodnoj veličini. Ali još mi ne rekoše narudžbu, tako da sam danas valjda još slobodan.
Sednem na krevet i prebrojim novce koje sam dobio. Prebrojim tako triput, pa mi i to dosadi. Zato izvadim hartiju, pero, pa da ti se javim.
Ostaj mi zdravo do narednog pisma,
Tvoj brat Steva.
Beograd, 15. maj
Draga moja Stefanija,
Po stoti put zahvaljujem Bogu na privilegiji što Vam mogu pisati. Moje telo jeste u Beogradu, ali je moj um s Vama u Modošu.
Kada biste samo znali kako se u moje misli urezala svaka scena „onog” našeg sastanka! Evo, tu pred mojim očima se otelotvoruje napuštena bašta školskog nadzornika B-a. Eno lučnih vrata bojenih u plavo, eno vitice ruže uvijene nad tim lukom: je li to bio miris cveta koji me još opija, ili Vašeg vitkog vrata? Eno i obijenog ugla kuće, gde se cigle vide, drvenog bunara; a pored onaj bagrem, razgranat i raskriljen kao da bi da obuhvati dvoje mladih, koji se u mesečevoj senci greju na vatri uzajamne ljubavi.
Budućnost, draga moja Stefanija, gledajmo u budućnost! Ja je jasno vidim, magle su razvejane: Vi i ja, naša kuća, deca. Još nekoliko nedelja ću biti okovan poslom ovde u Beogradu, ali onda… onda, draga Stefanija.
Do groba Vaš,
Stevan.
Beograd, 16. maj
Dragi brate,
Jutros su u kuću došla dvojica oficira, Dragić i jedan brka. „U atelje”, zapovedili su, dok je posilni Milan uvlačio u kuću nekakav sanduk.
Brka izvadi iz džepa niz fotografija i poče da ih ređa po stolu. Primaknem se da vidim – bio je to neki bogataški salon, snimljen iz tri ugla: u sredi je bio sto sa stolicama, nad njim luster sa kuglama; zid je ukrašavalo veliko ogledalo u intarziji, umetničke slike i baršunasti tapet. Unaokolo su rezbarene stolice, stočić, razni komadi nameštaja. Na drugim fotografijama bio je svaki komad nameštaja zasebno. Pogledah oficire zbunjeno.
– Ovaj salon ćete naslikati – reče Dragić, pa debelim kažiprstom nekoliko puta lupne fotografiju. – Do detalja.
– Neka bogataška kuća? – upitam. – Treba li ostaviti mesta za portrete?
– Čija je kuća – vas se ne tiče. I nema portreta. Klimnem glavom, kao da mi je jasno.
– Koristićete ovaj pribor – Dragić lupne kratkim korbačem po sanduku.
Ja otvorim sanduk i iskreno se obradujem. Četkice su bile divne, očigledno skupocene. Ličile su na samurovinu, ali su izgleda bile još bolje, neobično su se presijavale. Boje su bile spakovane u dva niza staklenih bočica, svaka sa ukrašenom etiketom „Zlatá ulička” – vrhunski kvalitet.
– Počnite! – Obojica su stajali sa prekrštenim rukama, gledajući u mene kao u svetsko čudo. – Radite!
Ja izvučem svoju staru skorenu paletu. Uzmem jednu od divnih četkica i krenem da razmekšavam zelenu boju; zamislio sam salon u zelenim nijansama.
– Šta to radite?!
Dragić je tako dreknuo da mi je četkica ispala iz ruke. Pocrveneo je kao paradajz, priskočio do mene i zamahnuo korbačem; srećom, nije udario u mene nego u paletu. Moja jadna paleta je ispustila dušu na licu mesta.
– Koristićete samo nove boje i nove četkice.
– Mislio sam da uštedim… – počnem ja, ali mi on nabije pod nos jednu od bočica, pomislih da će me naterati da je popijem. – Nove. – Glas mu beše leden i jeziv.
Moram sad da završim pismo, pa da dam Milanu da šalje. Moli se za mene, brate, ovde nisu čista posla.
Steva.
Beograd, 22. maj
Oko ponoći,
Oficiri su besni; mislili su da će slika biti brže gotova. Onaj sa brkovima još šapne Dragiću: – Pa boje nisu dobre. Zavesa je crvena; stolice vuku na zlatno.
Ja odgovorim: – A kako sam to mogao da znam iz crno-belih slika?
Dragić procedi: – Rešićemo to, odmah. – Onda odmeri mene i svog oficira: – Slične ste građe. Skidajte se. – Ja se zbunim, a on se maši za revolver; nikad se nisam tako brzo skinuo. Natera me da obučem uniformu onog brke.
Kočijom se odvezosmo do jedne spratne kuće – zaprepastih se, pa to je Stari konak, dvor kralja!
– Ispravi se; oficir se ne grbi kao veverica! – sikće on u hodu, čak mi više i ne persira. Straža na ulazu nam salutira.
On me vodi po zaspalom dvoru, dvorane, stepenice, i najzad u pustu odaju koju sam dosada znao samo sa slika.
– Evo su ti prave boje nameštaja. Gledaj, pamti, piši, šta god. Budi brz. Vratismo se nakon sata, i bacih se na krevet. Je li ovo beše san, košmar, halucinacija?
S.
Beograd, 26. maj
Najdraža!
Mračne me sile drže ovde. Molim Vas – mislite na mene, molite se za mene! Ne mogu Vam sad reći šta se događa, možda mi otvaraju pisma. O, samo da znate šta me drži prisebnim: smejaćete mi se – ali onaj bagrem, i ona vitica ruže i onaj bunar u dvorištu B. Samo to me drži – da ću ih ponovo videti, a time i – Vas!
Obećajte mi da ćete se zauzeti kod svog oca, kada budem prosio Vašu ruku. Dozvolite mi ovaj ispad, jer u časovima kada me loše slutnje pohode, vi ste mi kao svetionik koji lađi kroz tamu sija. Moram da zamišljam budućnost, jer je sadašnjost sve mračnija. Da mi je da smo sada pod onim bagremom…
S.
Beograd, 27. maj
Dragi brate,
Zaključan sam, zakovali su mi čak i prozore ka bašti! Milan ćuti sa puškom preko kolena. Srećom pa još šalje moja pisma, još me samo to drži u zdravom razumu.
Slika je gotova, suši se, sve je verno originalu – nameštaj, boje, sve.
Oko podneva
Imao sam posetioce: dvojicu oficira i pogurenog starca u odori ispisanoj simbolima; mene nisu ni pogledali, već po instrukcijama starca oni počeše da ređaju po ateljeu neka čudnovata, drevna ogledala i lampe iscrtane jezivim simbolima. Stari ih je usmeravao: levo, desno, ka slici, merio, proveravao… Mrmljao je: – Venecijansko, rusko, vizantijsko, arapsko… – Kad završiše, starac digne čvornovati prst: – Sutra, sutra je vaš datum!
Ovo je neka đavolja igra, Gospode, u šta sam se upetljao? Hoće li me biti posle sutra?
Zapis, 28. maj
O, Bože, nijedno moje pismo nije poslato, evo ih naguranih iza furune. Cele
noći čujem kroz košmarni dremež: „Sutra je datum!” A to sutra je – danas! Doći će starac u svojoj sotonskoj odori, usmeriće ogledala, upaliće svetiljke. A kakva nas đavolija tada očekuje, ko će znati? Bože i Bogorodice, dajte mi snage!
Nastavak
Ovo moram zapisati i uvezati među moja pisma; ako me zauvek nestane, neka ostane makar trag o meni.
Ponoć zvoni. Upadaju naoružani oficiri i vojnici, desetak njih: stisnuti zubi, oči iskolačene, pištolji i sablje. Bazde na rakiju. Starac je s njima – on upali kadionice i lampe, soba se zadimi, pramenovi se uvijaju kao zmije koja jedna drugu proždiru…
On ogledalima usmeri svetlost lampi ka slici dvorskog salona. Pobogu! Slika ožive! Listovi naslikanih biljaka zatrepere, slikana zavesa se pomeri!
– Sad, sad! Nemate ni minut!
A oni zarežaše: – Kralja amo! Bludnicu vavilonsku amo!
I prođu kroz sliku, kao kroz površinu vode! Tu, pred mojim očima! Videh ih u slici, u salonu, i tad odu nekuda dalje…
Priskočih i pipnem sliku: samo boja koja se suši. Starac se zakikoće meni u lice i ode.
Sad znam: oni neće ostaviti svedoka ove vradžbine; posmrtna maska mi je već izlivena! Priskočim vratima, ali me Milan odgurne puškom: – Odbij!
Vratim se u atelje. Prozori su zakovani, sve je beznadežno.
Osim ako… Ovaj ormar nije težak, mogu ga odgurati preko vrata. Zid je veliki i beo, to mi treba. Boje, boje, četkice! Brzo!
Izveštaj zaverenikâ
Slikar S. A. je sinoć neobjašnjivo nestao iz kuće u Hadžipopovcu. Redov M. M.,
koji ga je čuvao, tvrdi da S. A. nije uopšte izašao. M. M. će biti najstrože ispitan.
Unutra: svi prozori su i dalje zakovani, orman pomeren preko vrata. U ateljeu su gorele lampe, na stolu se dimila kadionica.
Preko celog zida je naslikana slika u koju su uperena ogledala. Naslikano je neko seosko dvorište; bagrem, obijena cigla, bunar i plast sena, vitica ruže nad plavom kapijom… Ništa značajno.
Predlažemo obustavu potere za S. A.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.