Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Дамир Прашникар
Кућа на периферији
Београд, 14. мај
Драги брате Никола,
Ево, раскомотих се у овом Београду, те ти одмах пишем. Али, да пођем испочетка.
На пристаништу ме је сачекао официр који се представио као Драгић; не верујем да му је то истинско име, али да је официр, види се по држању. Без сувишних речи утоварили су ме у кочију и повезли узбрдо.
Кроз прозор осмотрих улице; немој жалити што ниси дошао амо, јер мало тога има да се види. Неколико палата достојних Пеште, Арада, мало неравне калдрме, па чак и електрични трамвај, али међу њима уџерице, гарави оџаци, доста сиротиње. Тек смо крочили у двадесети век, те верујем да ће ова млада престоница ипак титанским кораком грабити напред и имати шта да покаже путнику „из прека”.
Кочија завије низбрдо, подно брега са гробљем, преко потока, и обресмо се у неком новом делу града. Улице шпартане под правим углом, куће с баштама једнаке као шпалири лозе, а над свиме византијска куполица цркве на ономе гробљу.
Уведоше ме у кућу, где један војник у опанцима скочи на ноге кад угледа Драгића.
– Милане, ово је господин сликар. – Официр се тад окрене мени: – Милан ће вам бити попут посилног. Ваше је да радите свој посао, што брже и боље, а он ће се потрудити да вам буде удобно, топло, и да сте сити.
Драгић пође без поздрава, али се сместа врати као да је нешто заборавио; прегледао је даске којима су били заковани прозори који су гледали на улицу, провери чавле, те забрунда нешто себи у брке, што схватих као признање добро обављеном послу. Затим изађе и залупи вратима тако снажно да кључ испаде са звекетом.
– Баш је сила овај Драгић – намигнух војнику Милану, али он стајаше као дирек, гледајући негде изнад моје главе. Видим већ да се Милан и ја нећемо испричати.
Убрзо сам ручао ваљан пасуљ са ребарцима, Милану на част.
Пођем тад да видим собе. Она за спавање спартанска, кревет, ормар, лавор и бокал. Прозор мали, гледа на кајсију у башти. Онда рекох да прегледам атеље – е, то је већ нешто. Велики баштенски прозор, пуно дањег светла, штафелај нов и чврст, још на тесара мирише. На штафелају платно велико сачувај ме боже, као да ћу сликати каквог слона у природној величини. Али још ми не рекоше наруџбу, тако да сам данас ваљда још слободан.
Седнем на кревет и пребројим новце које сам добио. Пребројим тако трипут, па ми и то досади. Зато извадим хартију, перо, па да ти се јавим.
Остај ми здраво до наредног писма,
Твој брат Стева.
Београд, 15. мај
Драга моја Стефанија,
По стоти пут захваљујем Богу на привилегији што Вам могу писати. Моје тело јесте у Београду, али је мој ум с Вама у Модошу.
Када бисте само знали како се у моје мисли урезала свака сцена „оног” нашег састанка! Ево, ту пред мојим очима се отелотворује напуштена башта школског надзорника Б-а. Ено лучних врата бојених у плаво, ено витице руже увијене над тим луком: је ли то био мирис цвета који ме још опија, или Вашег витког врата? Ено и обијеног угла куће, где се цигле виде, дрвеног бунара; а поред онај багрем, разгранат и раскриљен као да би да обухвати двоје младих, који се у месечевој сенци греју на ватри узајамне љубави.
Будућност, драга моја Стефанија, гледајмо у будућност! Ја је јасно видим, магле су развејане: Ви и ја, наша кућа, деца. Још неколико недеља ћу бити окован послом овде у Београду, али онда… онда, драга Стефанија.
До гроба Ваш,
Стеван.
Београд, 16. мај
Драги брате,
Јутрос су у кућу дошла двојица официра, Драгић и један брка. „У атеље”, заповедили су, док је посилни Милан увлачио у кућу некакав сандук.
Брка извади из џепа низ фотографија и поче да их ређа по столу. Примакнем се да видим – био је то неки богаташки салон, снимљен из три угла: у среди је био сто са столицама, над њим лустер са куглама; зид је украшавало велико огледало у интарзији, уметничке слике и баршунасти тапет. Унаоколо су резбарене столице, сточић, разни комади намештаја. На другим фотографијама био је сваки комад намештаја засебно. Погледах официре збуњено.
– Овај салон ћете насликати – рече Драгић, па дебелим кажипрстом неколико пута лупне фотографију. – До детаља.
– Нека богаташка кућа? – упитам. – Треба ли оставити места за портрете?
– Чија је кућа – вас се не тиче. И нема портрета. Климнем главом, као да ми је јасно.
– Користићете овај прибор – Драгић лупне кратким корбачем по сандуку.
Ја отворим сандук и искрено се обрадујем. Четкице су биле дивне, очигледно скупоцене. Личиле су на самуровину, али су изгледа биле још боље, необично су се пресијавале. Боје су биле спаковане у два низа стаклених бочица, свака са украшеном етикетом „Zlatá ulička” – врхунски квалитет.
– Почните! – Обојица су стајали са прекрштеним рукама, гледајући у мене као у светско чудо. – Радите!
Ја извучем своју стару скорену палету. Узмем једну од дивних четкица и кренем да размекшавам зелену боју; замислио сам салон у зеленим нијансама.
– Шта то радите?!
Драгић је тако дрекнуо да ми је четкица испала из руке. Поцрвенео је као парадајз, прискочио до мене и замахнуо корбачем; срећом, није ударио у мене него у палету. Моја јадна палета је испустила душу на лицу места.
– Користићете само нове боје и нове четкице.
– Мислио сам да уштедим… – почнем ја, али ми он набије под нос једну од бочица, помислих да ће ме натерати да је попијем. – Нове. – Глас му беше леден и језив.
Морам сад да завршим писмо, па да дам Милану да шаље. Моли се за мене, брате, овде нису чиста посла.
Стева.
Београд, 22. мај
Око поноћи,
Официри су бесни; мислили су да ће слика бити брже готова. Онај са брковима још шапне Драгићу: – Па боје нису добре. Завеса је црвена; столице вуку на златно.
Ја одговорим: – А како сам то могао да знам из црно-белих слика?
Драгић процеди: – Решићемо то, одмах. – Онда одмери мене и свог официра: – Сличне сте грађе. Скидајте се. – Ја се збуним, а он се маши за револвер; никад се нисам тако брзо скинуо. Натера ме да обучем униформу оног брке.
Кочијом се одвезосмо до једне спратне куће – запрепастих се, па то је Стари конак, двор краља!
– Исправи се; официр се не грби као веверица! – сикће он у ходу, чак ми више и не персира. Стража на улазу нам салутира.
Он ме води по заспалом двору, дворане, степенице, и најзад у пусту одају коју сам досада знао само са слика.
– Ево су ти праве боје намештаја. Гледај, памти, пиши, шта год. Буди брз. Вратисмо се након сата, и бацих се на кревет. Је ли ово беше сан, кошмар, халуцинација?
С.
Београд, 26. мај
Најдража!
Мрачне ме силе држе овде. Молим Вас – мислите на мене, молите се за мене! Не могу Вам сад рећи шта се догађа, можда ми отварају писма. О, само да знате шта ме држи присебним: смејаћете ми се – али онај багрем, и она витица руже и онај бунар у дворишту Б. Само то ме држи – да ћу их поново видети, а тиме и – Вас!
Обећајте ми да ћете се заузети код свог оца, када будем просио Вашу руку. Дозволите ми овај испад, јер у часовима када ме лоше слутње походе, ви сте ми као светионик који лађи кроз таму сија. Морам да замишљам будућност, јер је садашњост све мрачнија. Да ми је да смо сада под оним багремом…
С.
Београд, 27. мај
Драги брате,
Закључан сам, заковали су ми чак и прозоре ка башти! Милан ћути са пушком преко колена. Срећом па још шаље моја писма, још ме само то држи у здравом разуму.
Слика је готова, суши се, све је верно оригиналу – намештај, боје, све.
Око поднева
Имао сам посетиоце: двојицу официра и погуреног старца у одори исписаној симболима; мене нису ни погледали, већ по инструкцијама старца они почеше да ређају по атељеу нека чудновата, древна огледала и лампе исцртане језивим симболима. Стари их је усмеравао: лево, десно, ка слици, мерио, проверавао… Мрмљао је: – Венецијанско, руско, византијско, арапско… – Кад завршише, старац дигне чворновати прст: – Сутра, сутра је ваш датум!
Ово је нека ђавоља игра, Господе, у шта сам се упетљао? Хоће ли ме бити после сутра?
Запис, 28. мај
О, Боже, ниједно моје писмо није послато, ево их нагураних иза фуруне. Целе
ноћи чујем кроз кошмарни дремеж: „Сутра је датум!” А то сутра је – данас! Доћи ће старац у својој сотонској одори, усмериће огледала, упалиће светиљке. А каква нас ђаволија тада очекује, ко ће знати? Боже и Богородице, дајте ми снаге!
Наставак
Ово морам записати и увезати међу моја писма; ако ме заувек нестане, нека остане макар траг о мени.
Поноћ звони. Упадају наоружани официри и војници, десетак њих: стиснути зуби, очи исколачене, пиштољи и сабље. Базде на ракију. Старац је с њима – он упали кадионице и лампе, соба се задими, праменови се увијају као змије која једна другу прождиру…
Он огледалима усмери светлост лампи ка слици дворског салона. Побогу! Слика оживе! Листови насликаних биљака затрепере, сликана завеса се помери!
– Сад, сад! Немате ни минут!
А они зарежаше: – Краља амо! Блудницу вавилонску амо!
И прођу кроз слику, као кроз површину воде! Ту, пред мојим очима! Видех их у слици, у салону, и тад оду некуда даље…
Прискочих и пипнем слику: само боја која се суши. Старац се закикоће мени у лице и оде.
Сад знам: они неће оставити сведока ове враџбине; посмртна маска ми је већ изливена! Прискочим вратима, али ме Милан одгурне пушком: – Одбиј!
Вратим се у атеље. Прозори су заковани, све је безнадежно.
Осим ако… Овај ормар није тежак, могу га одгурати преко врата. Зид је велики и бео, то ми треба. Боје, боје, четкице! Брзо!
Извештај завереникâ
Сликар С. А. је синоћ необјашњиво нестао из куће у Хаџипоповцу. Редов М. М.,
који га је чувао, тврди да С. А. није уопште изашао. М. М. ће бити најстроже испитан.
Унутра: сви прозори су и даље заковани, орман померен преко врата. У атељеу су гореле лампе, на столу се димила кадионица.
Преко целог зида је насликана слика у коју су уперена огледала. Насликано је неко сеоско двориште; багрем, обијена цигла, бунар и пласт сена, витица руже над плавом капијом… Ништа значајно.
Предлажемо обуставу потере за С. А.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.