Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Dušan Dobrosavljević
Kongres
Taj maj 1878. godine bio je nepredviđeno topao. Sve je ključalo na podnevnoj žezi.
Veroslav Lakić sedeo je u dvorištu porodične kuće u jednom banatskom gradiću. Njegov brat Jovan bio je na putu u Turskoj.
Jovan je često putovao, ali pred taj put je bilo drugačije. Knez Milan imao je apsolutno poverenje u Jovana. Samo Veroslav nije znao na šta se to poverenje odnosilo. Jovan ga je uvek držao podalje od tih dogovora.
Sedeo je Veroslav u dvorištu, kad začu tri ravnomerna udarca po kapiji. Odgovorio je nešto na mađarskom ne mičući se s mesta. Kapija se otvorila i u dvorište je ušlo dobro poznato lice namesnika Ugarske.
Veroslavljeva porodica je u južnu Ugarsku prešla i sa Čarnojevićem, a i kasnije sa Šakabentom. Njegova i Jovanova majka bila je u koloni koju je predvodio Šakabenta, dok je njihov otac došao sa Čarnojevićem.
Majka im je pričala da je, kada se Veroslav rodio, izbio takav skandal, koji se dugo nije dao smiriti. A sve to jer je Radivoje, tako im se zvao otac, zaveo nekakvu curicu, koja mora da je niskog morala čim je dopustila da je zavede čovek koji je toliko stariji od nje.
Dakle, s obzirom na to da se u Ugarskoj rodio, Veroslav je odlično poznavao i mađarski i nemački. A sada je sa namesnikom govorio na mađarskom.
– Gospodine Meknebek – oslovi ga. Ali gospodin namesnik ostade nem na te reči.
Bez reči se uputio ka klupi na kojoj je sedeo Veroslav, pritom izvlačeći nož. Stao je na nekoliko koraka od Veroslava i, pokazavši mu oružje, prvi put progovori:
– Gde je Jovan, nevero?
– Ne znam – odgovori Veroslav.
– Lažeš me, nevero!
– Bog mi je svedok da ne lažem – govoreći ovo, Veroslav poče da izvlači svoje oružje.
– Ne kuni se Bogom dok lažeš, nevero! – namesnikov nož baci jak blesak na njegovo lice. Veroslav primeti blagi osmeh na krajevima usana. – Hoćeš da Ugarska na kongresu podrži Srbiju, a tvoj brat se ne pridržava dogovora.
Lajoš Hefner, jer to je bilo namesnikovo ime, kada je govorio o teritorijama severno od Save i Dunava, uvek je pominjao samo Ugarsku. O Austriji nije bilo ni pomena.
– I Ugarska će to i učiniti, ali kada se to desi, i ti i tvoj brat bićete proterani.
Hefner je sevao očima, ne ispuštajući nož iz ruku. Veroslav je sedeo mirno, baš kao da se ništa ne dešava. Hefner je pred takvim prizorima ludeo.
– Mi ćemo, gospodine, Ugarsku napustiti, tek po završetku kongresa u Berlinu, i samo ako Srbija postane nezavisna. Preci nam se već četiri veka po grobovima prevrću, jer smo na sveto srpsko tlo pustili antihriste. Jovan i ja ćemo Ugarsku napustiti tek onda kada se Bože pravde bude pevala bez straha i sa ponosom – sve vreme dok je govorio, Veroslav je pogledom nišanio Hefnera. Posmatrao je promenu boja na njegovom licu i pri svakoj rečenici pravio nepotrebno duge pauze, samo da bi se naslađivao Hefnerovim mukama. I za sve to vreme glas mu nijednom nije zadrhtao.
Za razliku od njega, Hefner je iznutra ključao, a to mu se videlo i na licu.
– Jesi li ti, nevero, svestan do koje mere ne mariš za zakone? – upita on i sedajući izvadi lulu. – Ne pravi se hajdukom. Hajdučija nikome dobra nije donela.
Posle ovoga Hefner je razglabao kako on zbog njih zapada u nemilost kod cara, kako već dugo ne pune državnu kasu, i još nešto što Veroslav nije čuo, jer je od dosade zadremao.
Nakon tog događaja Hefner je retko dolazio. Tek tu i tamo da pokupi porez.
Veroslav je sačekao Jovanov povratak iz Turske, a onda su početkom juna zajedno otišli za Berlin, kako bi kao deo srpske delegacije pratili kongres.
A u Berlinu je tih dana bilo mnogo sveta. Bile su tu i delegacije Hrvatske, Dalmacije, Slavonije, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Naravno da je delegaciju Nemačke suvišno i pominjati.
Veroslav i Jovan upoznali su mnoge zanimljive ljude. Sedeli su odmah do Jovana Ristića, te im je na taj način bilo omogućeno da iz prve ruke budu upućeni u ono što se dešava.
Kongres je otpočeo naizgled dosadno. Beskrajni nizovi papirologije, koja ničemu nije služila. Na scenu je prvi stupio Bizmark kao domaćin kongresa.
Kao jedan od onih koji su vodili novu Nemačku, bio je pravi čovek da kaže koju reč o važnosti samostalnih nezavisnih država. Jovan je zapisivao svaku njegovu reč, dok je Veroslav mirno i spokojno gledao ono što se zbiva. A evo šta je Bizmark rekao:
– Braćo i sestre – Jovan na te reči ispusti zvuk nalik hroptaju. – Okupili smo se ovde – nastavi Bizmark – da bismo rešili postojeće sukobe u Evropi i kako bismo sprečili izbijanje rata.
– Bar zasad – reče Jovan sam za sebe na srpskom.
– Upravo izlazimo iz jednog teškog perioda – nastavi Bizmark – i pošto su se neki delovi Turske pobunili, Njegovo veličanstvo car Vilhelm me je zamolio da sazovem ovaj kongres.
Usledili su aplauzi, koji su probudili Veroslava iz dremeža.
– Da li će ti delovi Turske dobiti nezavisnost, kao što znate, ne zavisi samo od Nemačke. Srbija je dobila autonomiju još 1815, njihovi kneževi dobili su nasledno pravo, ali oni hoće nezavisnost. Pa dobro! Raspravljajmo o tome! Ali ako ste mislili, braćo, da je tu kraj problema, varate se! Varate se, braćo, jer nezavisnost zahteva i Crna Gora. Nezavisnost hoće i Bosna! Nezavisnost, braćo, zahteva i Hrvatska! Južni Sloveni, braćo, hoće da promene političku kartu Evrope! Južni Sloveni, braćo, hoće jednu državu! Preko pleća već postojećih! Ne dajmo im, braćo, ne dajmo im!
Izgovorivši ovo, Bizmark besno siđe sa scene, usput pokupivši i pokoju psovku.
Nakon njegovog govora nastade duga i mučna pauza, nakon koje se na scenu popeo predstavnik Hrvata Želimir Slavenović.
On pogledom premeri celu dvoranu, a onda se nakašlja i poče svoj govor.
– Meni je, braćo, iznimno drago što najzad znamo što Njemačka i cijela Europa misle o Slavenima – ove reči izazvaše buru u dvorani. Kada se publika umirila, Želimir nastavi: – A da se Europa slaže sa riječima kancelara Bizmarka, vidjeli smo, jer nitko nije reagirao na sramno unižavanje Slavena. Slaveni pred očima svijeta izgledaju kao varvari! – na ove reči izbi još veća bura nego prethodna, samo što je ova dolazila iz slovenskih tabora. Na tom talasu Slavenović je nastavljao. – Zašto da Južni Slaveni nemaju jednu državu? Mi smo jedan narod! Zašto Nijemci i Talijani da imaju svoju državu, a mi da je nemamo? Nezavisnost naših država je samo prijelaz ka Jugoslaviji.
Na pomen Jugoslavije cela dvorana upade u delirijum. Jedni su potvrđivali, drugi opovrgavali, uglavnom, nasta opšte rasulo.
Jašući na talasu odobravanja, Slavenović je nastavljao:
– Austrijanci i Ugari žive pod istim carem! A imaju zajedničkog koliko i Slaveni i Anglosaksonci!
To je bila kap koja je prelila čašu. Bizmark skoči sa svoje stolice i izvuče pištolj. Videvši oružje, Želimir se stušti ka svom mestu. Sednica bi prekinuta i nastavljena sutradan, ali je Slavenoviću ulazak u dvoranu bio strogo zabranjen, uz obrazloženje da je ometao sednicu.
Usledili su govori predstavnika Nemačke, Italije, Francuske, pa na kraju i Srbije i Crne Gore. Nemačka je sporila Slavenovićeve reči, Italija je povlađivala, Francuska je isticala važnost samostalnih i nezavisnih država, a Srbija i bratska joj Crna Gora su bez odlaganja zahtevale proglašenje i priznanje nezavisnosti.
Kada se Ristić popeo na scenu, izazvao je burne reakcije. Njegov govor bio je manje eksplozivan od Slavenovićevog, ali je i on rekao dosta zapaljivih stvari.
– Ja sam, braćo, neko ko sve dogovoreno smatra gotovim poslom. Turska već neko vreme na Balkanu čini brojna nečoveštva i strašne zulume, što je celoj Evropi dobro poznato.
On tu napravi kratku pauzu, kako bi ostavio veći utisak, a potom nastavi.
– Srbija je na ovaj kongres došla po nezavisnost i odavde nećemo otići dok je ne dobijemo. Mi tu nezavisnost tražimo sa punim pravom. Naša srednjevekovna država bila je mnogo veća nego što je Turska sada. A kao što svi dobro znate, braćo, svoj vrhunac je doživela kao carevina.
Prvi put je u dvorani bio potpuni muk.
– A i braća Hrvati i Bosanci su imali svoje države. Preko kojih se sad turske i austrijske kandže samo šire!
Na tom mestu Ristić prvi put bi prekinut. I njega su udaljili sa scene kao i Slavenovića, ali njemu ulaz na nastavak sednice sutradan nije bio zabranjen.
Đuro Milunović popeo se na scenu uz oštro negodovanje, ali kada su videli izraz njegovog lica, svi se utišaše.
– Sve junak do junaka. Viđeli namrčenog Crnogorca, pa svi umučaše. Meni osta ovaj potežak zadatak da opet Srbiju, a bome i Hrvatsku, vadim iz govana. Dobro pa ne govoriše Slavonci i Dalmatinci. Što bi tek oni rekli? Ne smijem ni da pomislim.
On se tad okrenu Ristiću.
– A ti, brate Jovane. Što juče ne pomenu i Crnogorce, nego samo Srbe Hrvate i Bosance? Je l’ mi to ne zaslužujemo nezavisnu državu? Ili je nemađasmo u srednjem vijeku?
On posle tih reči siđe sa scene i nestade u masi. I Jovan Ristić i Jovan Lakić ostadoše zabezeknuti, a sednica još jednom bi prekinuta.
Nakon pomenutih govora prešlo se na raspravu. Svako je ponovo držao svoju stranu, samo što se Bizmark sada retko oglašavao. Pošto je Slavenović bio jedini predstavnik Hrvata, dozvoljen mu je povratak u dvoranu.
Sama rasprava je tekla nedelju dana, a potom se prešlo na iznošenje zaključaka i završnih reči. Francuska i Austrija su bile među državama koje su podržale i Srbiju i Crnu Goru u traženju nezavisnosti. Bizmark je ponovo negodovao, a predstavnici Italije su mu povlađivali.
– To je greška! – vikao je Bizmark. – Srbiji je dovoljna autonomija unutar Turske! Nije dobro menjati političku kartu Evrope! – kod poslednje reči on lupi šakom po stolu.
Ristić ga pogleda ispod oka i nasmeja se podrugljivo.
– A izvolite nam reći zašto je greška? – upita on. – Ako smem da primetim, vi ste predstavnik Nemačke, a ne Pruske. Kada su se pre sedam godina vodili pregovori oko ujedinjenja Nemačke, promena političke karte Evrope vam nije smetala. Čak ste sa klicanjem pozdravili novo nemačko carstvo.
U dvorani nastupi muk. Sve što je Ristić rekao bilo je istina, ali tako izgovorena bila je ponižavajuća. Bizmark je ćutao, a niko drugi se nije usuđivao da prekine tišinu.
Jovan Lakić ustade i zatraži reč. Bizmark mu je nevoljno dade.
– Gospodine Bizmark – Bizmark ga prostreli pogledom. – I vi i ja dobro znamo da će i Srbija i Crna Gora u narednih nekoliko sati dobiti traženu nezavisnost – dovrši Jovan, ne obazrevši se na Bizmarkov ubitačni pogled.
– Zašto ste toliko sigurni u to? – upita Bizmark sa neprijateljstvom u glasu.
Jovan ga pogleda pravo u oči.
– Zato što, ako nezavisnost ne dobijem od vas, zatražiću je od cara Vilhelma lično – ove reči Jovan je izgovorio šapatom, ali čuli su ih svi u dvorani.
Na pomen carevog imena Bizmark se sledio.
– N… ne biste valjda?
– O da. Bih. Dovoljno sam lud da to učinim.
Svi su znali da jeste. Njegova reputacija bila je obišla svet i pre nego što je on sam imao mogućnost da je potvrdi ili opovrgne.
On nastavi, uživajući u Bizmarkovom prestrašenom pogledu.
– Tražiću i nezavisnost Srbije i nezavisnost Crne Gore. U to možete biti sigurni – on se sada okrete i ka ostalima u dvorani. – A to ću učiniti i ako se i jedna druga zemlja usprotivi.
Premijer Italije se pogrbi na svojoj stolici. Jovan nije verovao da mu je laž tek tako prošla. Ali imao je prednost i morao je da je iskoristi.
Neprimetno je namignuo Veroslavu, a onda podmuklo izgovori:
– Kad smo poslednji put proveravali carski trezor?
– Juče – odgovori Veroslav.
Bizmark se ukoči.
– Vi znate sadržaj trezora?
Braća se zlobno pogledaše.
– Do najsitnijeg detalja – reče Veroslav. Lično sam radio popis.
– Onda je, gospodo, ova rasprava svakako suvišna.
On sumorno spusti pogled, a onda glasom iz groba objavi:
– Srbija i Crna Gora su od danas ponovo samostalne i nezavisne države. Pošaljite izaslanike i u Beograd i na Cetinje da jave srećne vesti.
Delegat Turske se pobuni.
– Ali, gospodine Bizmark!
Bizmark ga pogleda umornim pogledom. Odjednom je izgledao stariji za dvadeset godina.
– A glasanje!? – upita Mehmed Šeferolu. Bizmark slegnu ramenima.
– Nije neophodno.
– A Bosna i Hercegovina? – bio je uporan Šeferolu.
– O tome ćemo glasati – reče Bizmark umorno.
Šeferolu spusti pogled.
– Ni sultan ni Porta neće biti srećni kad čuju vesti.
– Možda – reče Bizmark. – Ali barem je Bosna još uvek pod vašom upravom.
Ali ono što ni Bizmark ni Šeferolu nisu tada znali bilo je da će samo par sati kasnije i Bosna i Hercegovina biti dodeljene na upravu Austriji.
Epilog
Berlinski kongres održan je 1878. godine, a trajao je mesec dana. Od trinaestog juna do trinaestog jula. Od pomenutih likova istorijske ličnosti su samo Oto fon Bizmark i Jovan Ristić. (Odnosi se na likove koji su neposredni učesnici u radnji.)
Odluke kongresa su, između ostalih, bile da Srbija i Crna Gora dobijaju nezavisnost, kao i da se Bosna i Hercegovina dodeljuju na upravu Austriji. Godine 1908. oduzete su Turskoj i zvanično, a Austrija je izvršila aneksiju.
Četiri godine posle kongresa, 1882, dotadašnji knez Milan Obrenović proglašava Srbiju kraljevinom i time postaje prvi novovekovni kralj. Iste godine i Bože pravde postaje himna Srbije.
Njegov naslednik bio je Aleksandar Obrenović, koji je ubijen u Majskom prevratu, 1903, čime se gasi loza Obrenovića. Pored Srbije i Crne Gore, nezavisnost je stekla i Rumunija.