Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Miša Mitranović
Koci
Rekli su mi da ovde mogu pisati po volji i nahođenju, bez posledica, bez ljutnje i batina. Isprva nisam htela da se eksponiram – zna se ko piše samo zato da bi drugi čitali – ali čovek se predomisli i za manje, pa tako i ja. Uzimam ih za reč, pa ćemo već videti… Ništa više ne znam.
Ovde sam od svoje trideset i četvrte, sedim, ćutim, trpim i žderem se. Ponekad podignem glas – vrištim, kažu, ali onda dobijem batine, pa se ponovo ućutim. Dok ne zaboravim, pa onda sve ponovo. Kad se sedi i ćuti, može i da se razmišlja, što ne volim, ali je korisno, jer uz manje batina ide i više spavanja i snova, ali i mora što snove prate.
Noćas sam sanjala staru kuću u selu, babinu i dedinu, mrakom obavijenu, borovima okruženu, i kao i u svim drugim snovima – da li je bila bezbojna ili crno-bela, ili nekako neutralnih boja, sigurna nisam. Ni u šta više sigurna nisam osim u teskobu, mrak i tupi muk svojih snova. A osim mraka i teskobe, tu su i ti borići naokolo, možda da od mraka i muka štite, možda da se samo u visinu uzdižu i vrište nemo, u panici, kao i ja.
Jesam li rekla da batine dobijam i kad vrištim nemo? E pa – dobijam. Dovoljno je da zinem, da ih užasnuto pogledam, pa da mi vrisak preduprede i osete ga – nije teško, reklo bi se, i onda, zna se. Imaju one teleskopske palice, što ih cimneš, a one se izvuku, pa udri. Jednom sam te palice videla na nekom vašaru, delovale su lepo i posve korisno, ali ja sam se polakomila na šurikene, isti ih je prodavac prodavao po ceni mnogo nižoj nego u prefekturi Hjogo u Japanu. „Ma taman posla, nemojte tamo”, tako je rekao. Čiča, ne budali, kakav crni Hjogo, pa to je proizvedeno u Češkom Selu u Banatu, a možda čak ni tamo; neki šaljivdžija je stavio etiketu i eto belaja, Češko Selo preplavljeno turistima, i svi hoće šurikene. Neki mangup se dosetio, pa naručio, babe ih molale u boje najpre japanske, a onda i srpske zastave, no kasno – dotada se histerija za šurikenima osetno stišala i utišala.
Sad svi samo teleskopske palice hoće.
Jedanput nedeljno me šalju kod Zdravka. Zdravko je čovek na svom mestu, prava dobričina, mislim da mu je dizertacija nešto u vezi sa nama mučenicima, pa se stvarno trudi. Mekica od čoveka. Ima u njegovom karakteru puno regresije, vidi se to, pa Mekica deluje kao da će svakoga trenutka da se naduje i eksplodira. Silne potisnute želje ne mogu a da se ne ispolje u svakodnevnoj konverzaciji sa nama, što često ispadne uvrnuto, ali ja mu ništa ne zameram. Nije mu lako, to se vidi, pa rekoh da pomognemo koliko možemo. Ljudi smo, na kraju krajeva, a možda krenu i manje da biju, u quid pro quo maniru, nikad se ne zna. Mekica, odnosno Zdravko, odnosno kako li se već zove, jer „Zdravko” je samo interna pošalica nas ukućana – kao da nije svestan metoda koje njegovi ljudi sprovode. „To što nije svestan, ne čini ga manje odgovornim”, kaže gospođa Pufna iz dvajesčetvorke. „To samo znači da ćemo njega zadnjeg da rasporimo i pogledamo mu slezinu.” Pufno, ženo božja, smiri se. Nema potrebe da izigravaš haruspika (čitača leševa, izguglala sam), dobićemo tačno ono što svakom od nas sleduje.
– Drago mi je što ste odlučili da, ipak, malo popričamo – kaže on.
– Ništa, ništa, tu smo da se ispomognemo koliko možemo – kažem ja, sanjivo.
– Često spominjete tu kuću iz detinjstva. I kočeve sa glavama, koji pričaju.
Ko je ovoga učio psihoterapiji? S neba pa u rebra. To treba laganije da se uvodi u razgovor, takoreći neobavezno, a ne ovako, iznebuha.
– Vama je dizertacija nešto u vezi s tom kućom i kočevima?
– Disertacija, mislite. Ne, ne, ja samo hoću da malo neobavezno proćaskamo.
– Tu je ona još uvek. Rođaci dolaze, pokose malo, mnogo lepše izgleda kad je pokošeno, kočevi se lepše ističu, manje se trave uvija oko njih.
– Hajde da putujemo malo u prošlost! – kaže on entuzijastično. Osećaj srama zapljuskuje me u talasima, mada se vidi da mu je želja da pomogne iskrena. Uporno ignoriše naše natuknice kako je zbog njegovog načina izražavanja svima nelagodno. – Koja je najsnažnija impresija u vezi s vašim boravkom u kući?
– Ne znam… Teško mi je da izaberem samo jednu. Bilo je tu ono kad je Milica iz komšiluka došla da se igra sa nama i prosula grisine po dvorištu, pa je ganjali ovi iz kulta što im daje hranu tek tako, bez plesa i ceremonije primopredaje.
– Kome daje hranu?
– Pa mravima. A nije to bio pravi kult, gledali smo tada neki film, pa se igrali. A bilo je i ono kad je Perica pao i rascopao glavu. Sve je bilo puno krvi.
– Sigurno je bilo traumatično za vas decu… Pa još i ti silni kolčevi… kočevi po dvorištu – Zdravko je gledao kroz prozor. Kad misli da se gubim u fantazijama, gubi interesovanje, a govor mu postaje automatizovan, uz reči koje iz njega izlaze na ler, samo koliko da se vrte.
– Kakvu crnu decu? Tada sam imala trideset i dve godine. Pericu sam ja saplela, igrali smo se i htela sam da ispadnem duhovita, a on stalno trčkarao naokolo, pa nije bilo teško da mu podmetnem nogu. Baš se mnogo razbio. Baba mu je stavila vrućega pepela na čelo, da zaceli kako valja. Nije zacelilo. Ostao mu ožiljak za celi život.
Zdravko je, skinuvši naočare, snuždeno trljao slepoočnice. Izvadio je telefon i počeo nešto da macka. Pretpostavljam da traži ikonicu neke igrice.
– Kako su se kočevi pojavili u dvorištu?
Ponovo mi postavlja ista pitanja, a meni ne preostaje ništa drugo nego da vrtim jedne te iste odgovore.
– Baba ih je postavila, imala je ona gomilu alata u garaži, bila je tu i jedna velika macola. Kad smo videli šta hoće, ponudili smo se da pomognemo, ali nije htela ni da čuje. Sama je zakucala koce u zemlju, na njih nabila glave, i oni su samo sa njom razgovarali.
– Razgovarali? Daj, babo, glavu, i slično, kao u bajci?
– Isto kao u bajci. Ponekad bi tražili i druge stvari. Šešire i tako to.
– Imate puno braće i sestara. Dolazili su da pokose dvorište, tako ste rekli. Jesu li i oni čuli kočeve da govore?
– Nisu koci mnogo pričljivi. Ako su ih ovi moji i čuli, nisu bili blesavi da priznaju, pa da završe u društvu svoje sestre.
– Glave nikad niko nije video. U dvorištu su ostali samo kočevi. U izjavi vaša baba je rekla da su to pritke za paradajz. Rečeno joj je da ostane istrazi na raspolaganju, a onda joj se gubi svaki trag. DNK-analiza krvi na… „pritkama”, jeste pokazala da se radi o ljudskoj krvi, ali vaša baba u to vreme već nije bila dostupna za komentar.
– Ko zna gde je ona sada… Uplašili su mi babu… Oterali je. Sedi sada sama, negde u šumi… Kuva čajeve… Ko zna šta radi – Sada je bio red na mene da se snuždim, i sanjivo upravim pogled ka prozoru. Napola sam očekivala da čujem babin glas da me doziva, kaže kako sam izgubila previše vremena na ove gluposti, i krenem za njom u šumu, da zajedno beremo travke za čajeve.
Sedimo ovde, igramo se iscelitelja i isleditelja, a vreme prolazi. Dvorište oko kuće je ispratilo ko zna koliko znatiželjnika. Vidim ih kako njuškaju zidove, grickaju sveže posečene vlati trave, pa onda liznu kolac ili dva. Možda čak i babu uspeju da nađu, ako prošire potragu. A ako se usude da krenu put borova iznad kuće, oslušnu vetar i mukli mrak, začkilje nesviklim očima ka granama punih ćukova sakrivenih teškim senkama, možda pronađu i nešto više od glava sa kočeva što vole da šapuću u mraku.
Zdravko se sad potpuno izgubio u svojoj igrici. Uz uzdah ustajem sa stolice, skidam mantil i na se navlačim teški zimski kaput. Snishodljivim pogledom punim saosećanja pogledam Zdravka. Krećem ka izlazu; iz novčanika vadim identifikacionu karticu, koja zukne jedno stidljivo i tužno „bip” kada je provučem kroz čitač na vratima.
Do kuće je dobrih sat vremena vožnje. Farovi sada osvetljavaju tešku, tučanu, dvokrilnu kapiju. Gasim auto i izlazim da otključam dok se sivi suton širi po dvorištu. Negde u borovima iznad kuće čuju se prvi ćukovi.
– Pst.
Polako se okrećem, preturajući po džepovima u potrazi za paklicom cigareta.
– Daj, babo, glavu – kaže kolac.
– Nisam ti ja baba – brecam se, paleći cigaru.
– Imaš pljugu? – molećivo pita kolac.
– Gde bi je pa stavio – odgovaram zamišljeno, i nastavljam ka kući, senkama prekrivenoj, borovima ušuškanoj, ćukovima uspavanoj.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.