Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Миша Митрановић
Коци
Рекли су ми да овде могу писати по вољи и нахођењу, без последица, без љутње и батина. Испрва нисам хтела да се експонирам – зна се ко пише само зато да би други читали – али човек се предомисли и за мање, па тако и ја. Узимам их за реч, па ћемо већ видети… Ништа више не знам.
Овде сам од своје тридесет и четврте, седим, ћутим, трпим и ждерем се. Понекад подигнем глас – вриштим, кажу, али онда добијем батине, па се поново ућутим. Док не заборавим, па онда све поново. Кад се седи и ћути, може и да се размишља, што не волим, али је корисно, јер уз мање батина иде и више спавања и снова, али и мора што снове прате.
Ноћас сам сањала стару кућу у селу, бабину и дедину, мраком обавијену, боровима окружену, и као и у свим другим сновима – да ли је била безбојна или црно-бела, или некако неутралних боја, сигурна нисам. Ни у шта више сигурна нисам осим у тескобу, мрак и тупи мук својих снова. А осим мрака и тескобе, ту су и ти борићи наоколо, можда да од мрака и мука штите, можда да се само у висину уздижу и вриште немо, у паници, као и ја.
Јесам ли рекла да батине добијам и кад вриштим немо? Е па – добијам. Довољно је да зинем, да их ужаснуто погледам, па да ми врисак предупреде и осете га – није тешко, рекло би се, и онда, зна се. Имају оне телескопске палице, што их цимнеш, а оне се извуку, па удри. Једном сам те палице видела на неком вашару, деловале су лепо и посве корисно, али ја сам се полакомила на шурикене, исти их је продавац продавао по цени много нижој него у префектури Хјого у Јапану. „Ма таман посла, немојте тамо”, тако је рекао. Чича, не будали, какав црни Хјого, па то је произведено у Чешком Селу у Банату, а можда чак ни тамо; неки шаљивџија је ставио етикету и ето белаја, Чешко Село преплављено туристима, и сви хоће шурикене. Неки мангуп се досетио, па наручио, бабе их молале у боје најпре јапанске, а онда и српске заставе, но касно – дотада се хистерија за шурикенима осетно стишала и утишала.
Сад сви само телескопске палице хоће.
Једанпут недељно ме шаљу код Здравка. Здравко је човек на свом месту, права добричина, мислим да му је дизертација нешто у вези са нама мученицима, па се стварно труди. Мекица од човека. Има у његовом карактеру пуно регресије, види се то, па Мекица делује као да ће свакога тренутка да се надује и експлодира. Силне потиснуте жеље не могу а да се не испоље у свакодневној конверзацији са нама, што често испадне уврнуто, али ја му ништа не замерам. Није му лако, то се види, па рекох да помогнемо колико можемо. Људи смо, на крају крајева, а можда крену и мање да бију, у quid pro quo маниру, никад се не зна. Мекица, односно Здравко, односно како ли се већ зове, јер „Здравко” је само интерна пошалица нас укућана – као да није свестан метода које његови људи спроводе. „То што није свестан, не чини га мање одговорним”, каже госпођа Пуфна из двајесчетворке. „То само значи да ћемо њега задњег да распоримо и погледамо му слезину.” Пуфно, жено божја, смири се. Нема потребе да изиграваш харуспика (читача лешева, изгуглала сам), добићемо тачно оно што сваком од нас следује.
– Драго ми је што сте одлучили да, ипак, мало попричамо – каже он.
– Ништа, ништа, ту смо да се испомогнемо колико можемо – кажем ја, сањиво.
– Често спомињете ту кућу из детињства. И кочеве са главама, који причају.
Ко је овога учио психотерапији? С неба па у ребра. То треба лаганије да се уводи у разговор, такорећи необавезно, а не овако, изнебуха.
– Вама је дизертација нешто у вези с том кућом и кочевима?
– Дисертација, мислите. Не, не, ја само хоћу да мало необавезно проћаскамо.
– Ту је она још увек. Рођаци долазе, покосе мало, много лепше изгледа кад је покошено, кочеви се лепше истичу, мање се траве увија око њих.
– Хајде да путујемо мало у прошлост! – каже он ентузијастично. Осећај срама запљускује ме у таласима, мада се види да му је жеља да помогне искрена. Упорно игнорише наше натукнице како је због његовог начина изражавања свима нелагодно. – Која је најснажнија импресија у вези с вашим боравком у кући?
– Не знам… Тешко ми је да изаберем само једну. Било је ту оно кад је Милица из комшилука дошла да се игра са нама и просула грисине по дворишту, па је гањали ови из култа што им даје храну тек тако, без плеса и церемоније примопредаје.
– Коме даје храну?
– Па мравима. А није то био прави култ, гледали смо тада неки филм, па се играли. А било је и оно кад је Перица пао и расцопао главу. Све је било пуно крви.
– Сигурно је било трауматично за вас децу… Па још и ти силни колчеви… кочеви по дворишту – Здравко је гледао кроз прозор. Кад мисли да се губим у фантазијама, губи интересовање, а говор му постаје аутоматизован, уз речи које из њега излазе на лер, само колико да се врте.
– Какву црну децу? Тада сам имала тридесет и две године. Перицу сам ја саплела, играли смо се и хтела сам да испаднем духовита, а он стално трчкарао наоколо, па није било тешко да му подметнем ногу. Баш се много разбио. Баба му је ставила врућега пепела на чело, да зацели како ваља. Није зацелило. Остао му ожиљак за цели живот.
Здравко је, скинувши наочаре, снуждено трљао слепоочнице. Извадио је телефон и почео нешто да мацка. Претпостављам да тражи иконицу неке игрице.
– Како су се кочеви појавили у дворишту?
Поново ми поставља иста питања, а мени не преостаје ништа друго него да вртим једне те исте одговоре.
– Баба их је поставила, имала је она гомилу алата у гаражи, била је ту и једна велика мацола. Кад смо видели шта хоће, понудили смо се да помогнемо, али није хтела ни да чује. Сама је закуцала коце у земљу, на њих набила главе, и они су само са њом разговарали.
– Разговарали? Дај, бабо, главу, и слично, као у бајци?
– Исто као у бајци. Понекад би тражили и друге ствари. Шешире и тако то.
– Имате пуно браће и сестара. Долазили су да покосе двориште, тако сте рекли. Јесу ли и они чули кочеве да говоре?
– Нису коци много причљиви. Ако су их ови моји и чули, нису били блесави да признају, па да заврше у друштву своје сестре.
– Главе никад нико није видео. У дворишту су остали само кочеви. У изјави ваша баба је рекла да су то притке за парадајз. Речено јој је да остане истрази на располагању, а онда јој се губи сваки траг. ДНК-анализа крви на… „приткама”, јесте показала да се ради о људској крви, али ваша баба у то време већ није била доступна за коментар.
– Ко зна где је она сада… Уплашили су ми бабу… Отерали је. Седи сада сама, негде у шуми… Кува чајеве… Ко зна шта ради – Сада је био ред на мене да се снуждим, и сањиво управим поглед ка прозору. Напола сам очекивала да чујем бабин глас да ме дозива, каже како сам изгубила превише времена на ове глупости, и кренем за њом у шуму, да заједно беремо травке за чајеве.
Седимо овде, играмо се исцелитеља и иследитеља, а време пролази. Двориште око куће је испратило ко зна колико знатижељника. Видим их како њушкају зидове, грицкају свеже посечене влати траве, па онда лизну колац или два. Можда чак и бабу успеју да нађу, ако прошире потрагу. А ако се усуде да крену пут борова изнад куће, ослушну ветар и мукли мрак, зачкиље несвиклим очима ка гранама пуних ћукова сакривених тешким сенкама, можда пронађу и нешто више од глава са кочева што воле да шапућу у мраку.
Здравко се сад потпуно изгубио у својој игрици. Уз уздах устајем са столице, скидам мантил и на се навлачим тешки зимски капут. Снисходљивим погледом пуним саосећања погледам Здравка. Крећем ка излазу; из новчаника вадим идентификациону картицу, која зукне једно стидљиво и тужно „бип” када је провучем кроз читач на вратима.
До куће је добрих сат времена вожње. Фарови сада осветљавају тешку, тучану, двокрилну капију. Гасим ауто и излазим да откључам док се сиви сутон шири по дворишту. Негде у боровима изнад куће чују се први ћукови.
– Пст.
Полако се окрећем, претурајући по џеповима у потрази за паклицом цигарета.
– Дај, бабо, главу – каже колац.
– Нисам ти ја баба – брецам се, палећи цигару.
– Имаш пљугу? – молећиво пита колац.
– Где би је па ставио – одговарам замишљено, и настављам ка кући, сенкама прекривеној, боровима ушушканој, ћуковима успаваној.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.