Јован Суботић (Добринци у Срему 1817–1886, Земун)
На размеђи класицизма и романтизма у српској књижевности, у време када Србији недостаје више радника на пољу културе и науке, својим радом допринеће један од будућих најплоднијих књижевника романтичарске традиције у српској књижевности – Јован Суботић.
Јован Суботић, српски књижевник, правник, историчар и политичар, био је једна од најутицајнијих личности у Србији у другој половини 19. века. Након завршене гимназије у Сремским Карловцима и студија на Филозофском факултету у Сегедину, Суботић је кренуо пут Пеште, где ће касније стећи велики углед у научној заједници. Суботић је тамо докторирао на филозофији, а потом и на правима. Радио је као адвокат, а убрзо је започео и свој књижевни рад – уређивао је и писао за Летопис Матице српске, који је тада излазио у Пешти. У Пешти је имао велики углед, што потврђује то што је 1847. године на Правном факултету заступао професора римског права током зимског семестра. Наредне године Суботић се интензивније укључује у политички живот Срба, те је био иницијатор и предводник великог митинга на ком су се у петицији износиле жеље и захтеви српског народа у Угарској пред угарским представницима власти.
Од тада Суботићево име постаје део историје српског народа у Угарској и ниједан важнији сабор није протекао без Суботића, кога су ценили као тактичног, оштроумног и образованог човека. Учествовао је и на скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, када је установљена Карловачка патријаршија и именован српски патријарх.
Потом, од 1853. године Суботић ради у Новом Саду као адвокат, где је био цењен бранилац. Суботић је био близак југословенским гледиштима и настојао да што више повеже српске и хрватске културне центре као што су Нови Сад, Београд, Загреб, Осијек, Вуковар, где је такође радио као адвокат током извесног периода. За време боравка у Загребу био је управник загребачког Народног земаљског казалишта, где је сарађивао са позоришним реформатором, писцем и глумцем Јосипом Фројденрахом. О тој занимљивој и успешној сарадњи писао је у аутобиографији Живот др Јована Суботића.
Након повратка у Нови Сад постаје председник Матице српске, начелник Друштва за Српско народно позориште и уредник у то време значајног народног листа Народ. По политичким ставовима био је близак Светозару Милетићу, с којим је и сарађивао. У већини решења подржавао је реформу Вука Стефановића Караџића, те је Суботић био и један од утицајних личности који су допринели „измирењу” Вукове реформе и Матице српске.
Како је Суботић разумео своју улогу у обнови српске културе и науке, као и улогу у политичком животу Србије, најбоље илуструје изјава у којој одбија понуду из 1867. године да ступи у руску државну службу: Силни руски народ може се обићи и без мојих малених сила, али не и народ коме ја припадам и домовина у којој сам, јер овде нема довољно стваралачких снага, па смо сви дужни да радимо и помажемо, колико можемо.
У духу тих речи, поред политичког залагања, и Суботићево књижевно стваралаштво је разноврсно и обимно – писао је лирске песме, драме, књижевне критике, антологије, уџбенике, путописне и историјске текстове, био уредник, новинар и цензор српских и румунских књига.
Нека од најпознатијих дела Јована Суботића су:
Лира Јована Суботића (песме, 1837), затим Потопљена Пешта (1838) – чији су приходи од продаје дати пострадалим српским црквама на Чепељској ади; Босиље (лирске песме и баладе, 1843), Наука о српском стихотворенију (1843), Краљ Дечански (1846. и друго издање из 1860), у то време изузетно популаран еп; Песме лирске (1857), Песме епске (1859), Херцег Владислав (1862), Немања (драма, 1863), Милош Обилић (трагедија, 1869), Приповетке (1873), Калуђер (роман, 1881). Међу историјским радовима издваја се расправа о пореклу Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка у српској народној традицији). Написао је и аутобиографију Живот др Јована Суботића, која је важан извор за српску историју друге половине 19. века. Осим тога, од Матице српске 1864. године добија награду за Српску граматику. О Суботићу је Јован Скерлић изнео оштру критику у Историји нове српске књижевности, што може бити један од разлога што се у књижевној историји дело Јована Суботића није довољно ценило. Такође, његова песничка слава је опала после појаве песама Бранка Радичевића, а драме су потиснуте после дела Јована Стерије Поповића и Лазе Костића. Јован Деретић, српски историчар књижевности, убраја Суботића у „први, подражавалачки, предбранковски стадијум српске романтике, када су српски песници предано опонашали народне песме”.
Ипак, неоспоран је допринос Јована Суботића у српској култури и науци. Суботић је одликован руским орденом Св. Ане II степена за свој дугогодишњи рад на књижевном и културном пољу, а Матица српска је организовала прославу поводом 50 година рада Јована Суботића, која је испраћена телеграфским честиткама целог српског народа.
Оно што шира публика ређе зна јесте и да је Суботић један од ретких писаца који је у то време спевао епске песме и обновио њихову традицију. По узору на српску народну поезију, Суботић вешто користи десетерац и народни језик, а његове песме верно тематски, стилски и метрички одговарају духу епских песмама у народној српској књижевности.
Порталибрис вам представља и ново издање Епских песама Јована Суботића.