Богдан Поповић је био српски књижевни критичар и есејиста. Рођен је 20. децембра 1863. године у Београду, где је и умро 7. новембра 1944. године. Сматра се творцем књижевне критике у српској књижевности и сврстава се у ред најзначајнијих српских и југословенских књижевних критичара. Од огромног значаја је утицај Богдана Поповића на млађе књижевне нараштаје, као и на правац савремене српске књижевности. Његова „Антологија новије српске лирике” се убраја у најбоље радове те врсте у целокупној српској књижевности.
Богдан Поповић је својим радом остваривао изванредне резултате и као писац, први уредник првог књижевног часописа уређеног по мерилима тадашње европске књижевности – „Српског књижевног гласника”, али и као универзитетски професор и оснивач бројних друштава. Такође, био је редован члан Српске академије наука и уметности. Српску књижевност обогатио је француским духом и модерним књижевним и уметничким схватањима, те је на тај начин створио модерну српску књижевну критику и утицао на развој неколико најзначајнијих српских писаца.
Писање је почео у разним политичким часописима, а у „Отаџбини” је радио од 1887. године. Покретач је најзначајнијег књижевног часописа прве половине 20. века – „Српског књижевног гласника”. Први бројеви појавили су се, готово симболично, на самом почетком века, тачније 1901. године, и својом појавом представљају отварање врата и улазак модерне у српску књижевност, а часопис је и код обичних читаоца пробудио интересовање за књижевност. У њему је Богдан Поповић објавио 1914. године прву књигу својих „Огледа из књижевности и уметности”.
Значајне су његове студије о начелу хармоније, васпитању укуса, алегорији и сатири, естетичкој анализи, књижевним листовима, песничкој дикцији, југословенској уметности и многе друге. У приступу поједином делу уопштавао је критику, бавио се теоријским излагањима и на тај начин давао исцрпне естетичке студије.
Сва критичка и естетичка начела Богдана Поповића слила су се у јединствено дело српске књижевности прве половине 20. века – чувену „Антологију новије српске лирике”. Као што њен „састављачˮ истиче, песме су изабране по строгим критеријумима и тако да после једне лепе песме не морамо прочитати неколико мање лепих, већ су све лепе, „целе лепеˮ, као и да је песма цела лепа у смислу од почетка до краја формално и естетички снажно скројена и заокружена.
У науци о књижевности подједнако је важно и име његовог брата, Павла Поповића, који је, такође, био познати српски књижевни критичар и теоретичар, као и универзитетски професор. Дела Богдана и Павла Поповића можете пронаћи на сајту Порталибриса у оквиру едиције Отргнуто од заборава.