Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јована Грковић
Кашичица боје сребра
Некада давно, негде баш далеко, у једном малом месту на самом ободу реке налазила се трошна кућа стара стотинама година. У њој је живела сама она о којој је цело село причало. Два црна мрачна ока имала су спознају душа ван овог света. Имала је додир који лечи, знање свега оног у шта људи одбијају да верују. То су исти они људи који су долазили код ње баш онда када се исцрпе све друге опције оног логичног. Живела је усамљен живот и то јој није сметало. Желела је да помаже онако како уме, а то њено умеће довело ју је у исти тај самачки живот без икакве шансе за нешто друго. Свако јутро изашла би испред своје куће са шољицом неког чудног чаја и села у своју фотељу да ужива у миру који је пружала река. Али ово јутро било је другачије, осећао се немир у ваздуху. Осећала је нови живот у близини, а са њим и велику невољу. Међу крошњама, у даљини, чују се гласови. Неко долази…
Док се пробија до куће на крају села, не може а да не помисли како је ово сулуда идеја: „Bрачара! Идем код сеоске врачаре. Боже, опрости ми. Други избор немам. Можда помогне, она мора да помогне!” Баца поглед на жену поред себе покушавајући на њеном лицу да докучи о чему размишља. Да ли и она мисли да је ово лудо? Диже поглед ка кући и схвата да их она већ чека. Како ли је само знала?
Отворила им је врата од своје куће и без речи им показала где да се сместе. Прошло је пар минута у потпуној тишини. Погледала их је нежно и само изговорила: „Како могу да вам помогнем?” Човек је оклевао неколико тренутака, и даље збуњен својом одлуком да је посети. Свестан да нема избора, започео је своју причу. Ипак, живот његове ћерке је у питању. Пре неколико година добили су девојчицу дивне златне косе. У први мах деловало је да је све у реду, а онда је започео њихов лични пакао. Када год би девојчица заплакала, почела би да се дави, као да је ваздух заборавио да јој прође кроз плућа. Лекари нису могли да установе проблем, више пута су је враћали у живот без икакве наде за решење. Породица је очајавала, покушали су све, али она једноставно није била боље. Плашили су се оног најгорег. Док је човек причао њихову причу, сеоска врачара је устала почевши по ормарима да трага за нечим. Са једне високе полице извукла је нешто мало сребрно и поново се удобно сместила у своју фотељу. Стрпљиво је сачекала да заврше, нежно узела руку човека у своју, па започела: „Твоје дете каја грехе других. Ти међу најближима имаш непријатеља. Док ви сањате снове, вашој породици неко наноси зло.” Узела је малу сребрну кашику и ставила му је у руке: „До одговора мораш доћи сам. Урок ти је на душу бачен. Али само ти знаш ко га је бацио. Узми ову кашичицу боје сребра и само њом храни Сунчицу, гушење ће престати. Само… Мораћеш да обратиш пажњу на њу, некако ће увек наћи начин да се загуби након што је Сунчица дотакне. И запамти, ово није трајно решење, мораш наћи узрок. Када схватиш ко ти сеје лоше семе, врати се да скинемо урок. А сада иди.” Изашли су из куће збуњени и потресени. Целим путем назад обоје су ћутали. На себи је носио забринут израз лица. Након пар корака окренуо се ка својој жени, имао је само једну мисао за њу: „Милена, како је она знала како нам се зове ћерка?”
У неколико наредних месеци дешавале су се чудне ствари. Сунчицу су хранили само сребрном кашиком. Гушење је престало и никоме у кући није било јасно шта се заправо дешава. Али на сваких неколико дана кашичица би нестала. Претражили би целу кућу, преврнувши је наопако. Па чак и када су тачно знали где је остављена, она би нестала сама од себе као од ваздуха да је направљена. Када год би се то поновило, човек би поново отишао код врачаре по нову кашичицу, иста га је увек чекала на трему испред куће. Није могао а да се не запита: „Да ли је ово иста кашика?” Сулуда мисао, зар не?
Током његових посета она није излазила. Знала је да неће моћи овако још дуго, али морао је да схвати све сам. Запитала се да ли би било паметно да га можда само мало погура на прави пут? И тако, док је пролазило време, он није био ближи одговорима, а заиста се трудио. Једног јутра, превише месеци касније, кашике поново није било, Сунчица је завршила у болници у критичном стању. Сати је деле од смрти. Она га је дочекала испред куће: „Немој да тражиш, нећеш је пронаћи. Није пронашла пут до куће. Време је да се присетиш свега. Сахранио си оца пре рођења ћерке. Донеси ми земљу са његовог гроба. Пожури само, немамо много времена.” Уплашен за Сунчицин живот, отишао је на очев гроб. Дувао је јак ветар на гробљу. Осећао је неку тежину у ваздуху. У глави је превртао дан када му је отац сахрањен. И тог дана имао је овај чудан осећај. Нешто се дешавало, само он није могао да схвати шта. Узео је мало земље и кренуо назад ка њој. На округлом столу стајала је чинија са два свежња неких осушених биљака: „Сипај земљу у чинију.” Урадио је како му је речено, па сео. Понављала је тихо неке речи које није разумео, изгледало је као да прича на неком језику који је само она знала. Мада, на тренутак му се учинило као да их је већ једном чуо. То није могуће, зар не? Погледала га је право у очи, као да чује мисли у његовој глави: „Ниси луд. Штавише, нормалан си баш као и ја. Чуо си ове речи, то је клетва која ти је бачена.” Ова реченица му није улила поверење. Можда заиста јесте помало луд. Насмејала се, као да му је поново прочитала мисао, па наставила: „На дан сахране чуо си мушки глас. Пробај да се присетиш. Ово је неко коме тече твоја крв у венама. Неко ко ти долази у кућу. Неко ко ти је пружао утеху у тренутку твоје највеће туге, његове туге. Затвори очи сад и врати се у тај дан. Погледај око себе. Док сахрана траје, ко стоји на гробу поред гроба твог оца и понавља ове речи?” Затворио је очи и удахнуо дубоко. Око њега чује се ветар и плач. Сада је тамо, види све јасно као дан. Његова сестра пада на колена уз најтужнији плач који је чуо у животу. Помаже јој да устане и она се ослања на њега. Осећа тежину. Поново осећа све. У једном тренутку нешто му одвраћа пажњу, док му спуштају оца у земљу. Поново кроз шапат чује речи које не разуме. Окреће се около да види одакле речи долазе. Мало даље од њих неко стоји на гробу поред. Не види добро ко је, па се помиче неколико корака уназад. Језа му пролази кроз тело и тада коначно схвата. Ово није могуће, није видео добро. Не… Ово се не дешава! Нагло отвара очи и устаје од стола: „Мој стриц. Мој рођени стриц?! Ти си знала, зар не? Брат мог оца жели смрт мом детету. Знам да си знала. Зашто си ме пустила да прођем поново кроз ово?” Прећутно је мешала земљу са биљкама. Чекала је да се човек смири. Узела је врећицу из ормара и пребацила земљу у њу. Пружила му је врећицу у руке: „Морао си да схватиш сам. Да бих могла да ти помогнем, морао си да се освестиш. Твој стриц је пун мржње и срама, све ће му се вратити. Брат ће му вратити. Узми ово. Проспи је по очевом гробу. Када вратиш земљу њему, он ће ти вратити живот у нормалу. Сада иди, више немаш шта да тражиш овде.” Док је одлазио, окренуо се још једном ка овој чудној жени. Погледали су се прећутно и све је било јасно. Затворила је врата своје куће и више је није видео. Или можда ипак јесте, ко ће знати? Урок су скинули, а стриц… Он је ипак нека друга прича за себе, коју је само она знала да исприча.
Неколико година касније у сам центар села стигао је годишњи вашар. Чуо се само смех и музика. По први пут у животу одлучила је да зађе међу људе. Нешто јој је говорило да треба да буде тамо. Док је шетала, задивљена шаренилом и енергијом око себе, осетила је на образу топао поветарац. У сусрет јој је ишла девојчица дивне дуге златне косе. Као да је сунце спустило мало свог сјаја на свет. Протрчала је поред врачаре, насмејана и пуна живота. Жена се окренула да је погледа још једном. Сусрели су им се погледи и тада је схватила. Носе исте очи које су имале спознају душа ван овог света. Девојчица се љубазно насмејала и климнула главом. Као да јој захваљује за нешто. Чудно, никада се нису упознале. Дуга плава коса лепршала јој је на ветру док је одлазила. У рукама носила је поклон, који никада није знала од кога је добила. Нигде није ишла без ње, као да јој живот зависи од тога. Као ветар лагана, чврсто је држала у руци плашећи се да не одлети. Понекад затурена, али више никада изгубљена, њена мала, посветом богова исписана… Кашичица боје сребра.