Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Jovana Grković
Kašičica boje srebra
Nekada davno, negde baš daleko, u jednom malom mestu na samom obodu reke nalazila se trošna kuća stara stotinama godina. U njoj je živela sama ona o kojoj je celo selo pričalo. Dva crna mračna oka imala su spoznaju duša van ovog sveta. Imala je dodir koji leči, znanje svega onog u šta ljudi odbijaju da veruju. To su isti oni ljudi koji su dolazili kod nje baš onda kada se iscrpe sve druge opcije onog logičnog. Živela je usamljen život i to joj nije smetalo. Želela je da pomaže onako kako ume, a to njeno umeće dovelo ju je u isti taj samački život bez ikakve šanse za nešto drugo. Svako jutro izašla bi ispred svoje kuće sa šoljicom nekog čudnog čaja i sela u svoju fotelju da uživa u miru koji je pružala reka. Ali ovo jutro bilo je drugačije, osećao se nemir u vazduhu. Osećala je novi život u blizini, a sa njim i veliku nevolju. Među krošnjama, u daljini, čuju se glasovi. Neko dolazi…
Dok se probija do kuće na kraju sela, ne može a da ne pomisli kako je ovo suluda ideja: „Bračara! Idem kod seoske vračare. Bože, oprosti mi. Drugi izbor nemam. Možda pomogne, ona mora da pomogne!” Baca pogled na ženu pored sebe pokušavajući na njenom licu da dokuči o čemu razmišlja. Da li i ona misli da je ovo ludo? Diže pogled ka kući i shvata da ih ona već čeka. Kako li je samo znala?
Otvorila im je vrata od svoje kuće i bez reči im pokazala gde da se smeste. Prošlo je par minuta u potpunoj tišini. Pogledala ih je nežno i samo izgovorila: „Kako mogu da vam pomognem?” Čovek je oklevao nekoliko trenutaka, i dalje zbunjen svojom odlukom da je poseti. Svestan da nema izbora, započeo je svoju priču. Ipak, život njegove ćerke je u pitanju. Pre nekoliko godina dobili su devojčicu divne zlatne kose. U prvi mah delovalo je da je sve u redu, a onda je započeo njihov lični pakao. Kada god bi devojčica zaplakala, počela bi da se davi, kao da je vazduh zaboravio da joj prođe kroz pluća. Lekari nisu mogli da ustanove problem, više puta su je vraćali u život bez ikakve nade za rešenje. Porodica je očajavala, pokušali su sve, ali ona jednostavno nije bila bolje. Plašili su se onog najgoreg. Dok je čovek pričao njihovu priču, seoska vračara je ustala počevši po ormarima da traga za nečim. Sa jedne visoke police izvukla je nešto malo srebrno i ponovo se udobno smestila u svoju fotelju. Strpljivo je sačekala da završe, nežno uzela ruku čoveka u svoju, pa započela: „Tvoje dete kaja grehe drugih. Ti među najbližima imaš neprijatelja. Dok vi sanjate snove, vašoj porodici neko nanosi zlo.” Uzela je malu srebrnu kašiku i stavila mu je u ruke: „Do odgovora moraš doći sam. Urok ti je na dušu bačen. Ali samo ti znaš ko ga je bacio. Uzmi ovu kašičicu boje srebra i samo njom hrani Sunčicu, gušenje će prestati. Samo… Moraćeš da obratiš pažnju na nju, nekako će uvek naći način da se zagubi nakon što je Sunčica dotakne. I zapamti, ovo nije trajno rešenje, moraš naći uzrok. Kada shvatiš ko ti seje loše seme, vrati se da skinemo urok. A sada idi.” Izašli su iz kuće zbunjeni i potreseni. Celim putem nazad oboje su ćutali. Na sebi je nosio zabrinut izraz lica. Nakon par koraka okrenuo se ka svojoj ženi, imao je samo jednu misao za nju: „Milena, kako je ona znala kako nam se zove ćerka?”
U nekoliko narednih meseci dešavale su se čudne stvari. Sunčicu su hranili samo srebrnom kašikom. Gušenje je prestalo i nikome u kući nije bilo jasno šta se zapravo dešava. Ali na svakih nekoliko dana kašičica bi nestala. Pretražili bi celu kuću, prevrnuvši je naopako. Pa čak i kada su tačno znali gde je ostavljena, ona bi nestala sama od sebe kao od vazduha da je napravljena. Kada god bi se to ponovilo, čovek bi ponovo otišao kod vračare po novu kašičicu, ista ga je uvek čekala na tremu ispred kuće. Nije mogao a da se ne zapita: „Da li je ovo ista kašika?” Suluda misao, zar ne?
Tokom njegovih poseta ona nije izlazila. Znala je da neće moći ovako još dugo, ali morao je da shvati sve sam. Zapitala se da li bi bilo pametno da ga možda samo malo pogura na pravi put? I tako, dok je prolazilo vreme, on nije bio bliži odgovorima, a zaista se trudio. Jednog jutra, previše meseci kasnije, kašike ponovo nije bilo, Sunčica je završila u bolnici u kritičnom stanju. Sati je dele od smrti. Ona ga je dočekala ispred kuće: „Nemoj da tražiš, nećeš je pronaći. Nije pronašla put do kuće. Vreme je da se prisetiš svega. Sahranio si oca pre rođenja ćerke. Donesi mi zemlju sa njegovog groba. Požuri samo, nemamo mnogo vremena.” Uplašen za Sunčicin život, otišao je na očev grob. Duvao je jak vetar na groblju. Osećao je neku težinu u vazduhu. U glavi je prevrtao dan kada mu je otac sahranjen. I tog dana imao je ovaj čudan osećaj. Nešto se dešavalo, samo on nije mogao da shvati šta. Uzeo je malo zemlje i krenuo nazad ka njoj. Na okruglom stolu stajala je činija sa dva svežnja nekih osušenih biljaka: „Sipaj zemlju u činiju.” Uradio je kako mu je rečeno, pa seo. Ponavljala je tiho neke reči koje nije razumeo, izgledalo je kao da priča na nekom jeziku koji je samo ona znala. Mada, na trenutak mu se učinilo kao da ih je već jednom čuo. To nije moguće, zar ne? Pogledala ga je pravo u oči, kao da čuje misli u njegovoj glavi: „Nisi lud. Štaviše, normalan si baš kao i ja. Čuo si ove reči, to je kletva koja ti je bačena.” Ova rečenica mu nije ulila poverenje. Možda zaista jeste pomalo lud. Nasmejala se, kao da mu je ponovo pročitala misao, pa nastavila: „Na dan sahrane čuo si muški glas. Probaj da se prisetiš. Ovo je neko kome teče tvoja krv u venama. Neko ko ti dolazi u kuću. Neko ko ti je pružao utehu u trenutku tvoje najveće tuge, njegove tuge. Zatvori oči sad i vrati se u taj dan. Pogledaj oko sebe. Dok sahrana traje, ko stoji na grobu pored groba tvog oca i ponavlja ove reči?” Zatvorio je oči i udahnuo duboko. Oko njega čuje se vetar i plač. Sada je tamo, vidi sve jasno kao dan. Njegova sestra pada na kolena uz najtužniji plač koji je čuo u životu. Pomaže joj da ustane i ona se oslanja na njega. Oseća težinu. Ponovo oseća sve. U jednom trenutku nešto mu odvraća pažnju, dok mu spuštaju oca u zemlju. Ponovo kroz šapat čuje reči koje ne razume. Okreće se okolo da vidi odakle reči dolaze. Malo dalje od njih neko stoji na grobu pored. Ne vidi dobro ko je, pa se pomiče nekoliko koraka unazad. Jeza mu prolazi kroz telo i tada konačno shvata. Ovo nije moguće, nije video dobro. Ne… Ovo se ne dešava! Naglo otvara oči i ustaje od stola: „Moj stric. Moj rođeni stric?! Ti si znala, zar ne? Brat mog oca želi smrt mom detetu. Znam da si znala. Zašto si me pustila da prođem ponovo kroz ovo?” Prećutno je mešala zemlju sa biljkama. Čekala je da se čovek smiri. Uzela je vrećicu iz ormara i prebacila zemlju u nju. Pružila mu je vrećicu u ruke: „Morao si da shvatiš sam. Da bih mogla da ti pomognem, morao si da se osvestiš. Tvoj stric je pun mržnje i srama, sve će mu se vratiti. Brat će mu vratiti. Uzmi ovo. Prospi je po očevom grobu. Kada vratiš zemlju njemu, on će ti vratiti život u normalu. Sada idi, više nemaš šta da tražiš ovde.” Dok je odlazio, okrenuo se još jednom ka ovoj čudnoj ženi. Pogledali su se prećutno i sve je bilo jasno. Zatvorila je vrata svoje kuće i više je nije video. Ili možda ipak jeste, ko će znati? Urok su skinuli, a stric… On je ipak neka druga priča za sebe, koju je samo ona znala da ispriča.
Nekoliko godina kasnije u sam centar sela stigao je godišnji vašar. Čuo se samo smeh i muzika. Po prvi put u životu odlučila je da zađe među ljude. Nešto joj je govorilo da treba da bude tamo. Dok je šetala, zadivljena šarenilom i energijom oko sebe, osetila je na obrazu topao povetarac. U susret joj je išla devojčica divne duge zlatne kose. Kao da je sunce spustilo malo svog sjaja na svet. Protrčala je pored vračare, nasmejana i puna života. Žena se okrenula da je pogleda još jednom. Susreli su im se pogledi i tada je shvatila. Nose iste oči koje su imale spoznaju duša van ovog sveta. Devojčica se ljubazno nasmejala i klimnula glavom. Kao da joj zahvaljuje za nešto. Čudno, nikada se nisu upoznale. Duga plava kosa lepršala joj je na vetru dok je odlazila. U rukama nosila je poklon, koji nikada nije znala od koga je dobila. Nigde nije išla bez nje, kao da joj život zavisi od toga. Kao vetar lagana, čvrsto je držala u ruci plašeći se da ne odleti. Ponekad zaturena, ali više nikada izgubljena, njena mala, posvetom bogova ispisana… Kašičica boje srebra.