Историјски роман Карађорђе (1930), заједно са Хајдук Вељком (1931) и Вујицом Вулићевићем (1932), чини велику трилогију Стојана Живадиновића, која се бави кључним моментом српске прошлости – Првим српским устанком. Важне податке о идејама које стоје иза настанка овог дела даје сам Живадиновић у својеврсном поговору Карађорђу: „Први устанак је Библија наше слободе.” Аутор жели да историјски садржај, који се налази у основи жанра, учини приступачним и привлачним широј публици, истовремено остајући веран документованим научним чињеницама. Колективно памћење поставља се као императив, јер је, према мишљењу самог аутора, оно једини гарант освајања и очувања слободе.
Један од кључних проблема историјског романа као жанра представља усклађивање веродостојног, као сагласности догађаја и чињеница, и вероватног, односно уметнички уверљивог (Тања Поповић, Речник књижевних термина, 2007). Због тога је најчешћи поступак који писци користе преплитање наративних токова, односно историјског плана приповедања са приватним животима јунака, било фиктивних или не. Измишљени и историјски ликови заједно стварају књижевни свет који је утемељен у историјским чињеницама, тако реконструишући стварност прошлости. На тај се начин у већ свима добро познат сиже Првог српског устанка уноси за добар роман неопходна неизвесност, динамичност и драмска напетост.
Већ из самих наслова ове историјске трилогије, Карађорђе, Хајдук Вељко и Вујица Вулићевић јасно је да се у средишту интересовања Стојана Живадиновића налазе јунаци као носиоци кључних историјских одлука, а не сами догађаји. Стога су сви описани догађаји у функцији расветљавања и психолошке карактеризације протагониста. Тако, већ од самог почетка представља се сукоб између хајдука Младена и Карађорђа у средствима борбе против Турака. Док Младен сматра да само изузетни појединци могу донети слободу народу, Карађорђе види као неопходно ангажовање целокупне раје. Управо у овој сцени видимо и основни Живадиновићев књижевни поступак – мешање легендарне представе епског јунака Карађорђа са уметничком психолошком обрадом историјске личности. Карађорђе није само архетипски лик свађалице и прзнице већ су његови поступци последица његове далековидости и визије, коју други испрва не могу да опојме.
Са друге стране, управо у овој сцени видимо и основни идејни план дела Стојана Живадиновића – свеобухватну апологију личности Карађорђа. За овај идејни план налазимо и директну потврду у речима аутора: „За писца, као и за многе друге, Карађорђе је генеза свега. Он је жртвовао себе своме делу. Његово чудо и снага се налазе у скромности и умерености његовој, у чудесној равнотежи силе и несебичности. […] Први учитељ родољубља у нас, Карађорђе је подстрек, храна духовна, нова и незнана душа народна из онога доба. Прво причешће слободом долази од њега. Нико боље од њега не води изворима отпора нашег народа. Оспоравати га или му умањивати заслуге, то је бацати мртву тежину на већ претеглу страну теразија. Он је завршио своје време, свој пролаз кроз историју, и оставио тестаменат који никаква познија истраживања по библиотекама не могу никада оборити.”
Саме разлоге за настанак трилогије Карађорђе, Хајдук Вељко и Вујица Вулићевић можда можемо потражити и у тадашњим историјским околностима. У сложеном политичком тренутку за младу југословенску државу краљ Александар Карађорђевић је принуђен да укине парламентаризам и тиме фактички заведе диктатуру (Шестојануарска диктатура, 1929). Овакав политички чин је добро послужио противницима Карађорђевића, у првом реду Хрватима и Словенцима, и њиховој тежњи за федерализацијом државе. У том светлу трилогија која настаје управо тих година представља одбрану Вожда Карађорђа као полазне тачке ослобођења Срба, али и осталих јужнословенских народа на Балкану, и њиховог уједињења. Стојан Живадиновић сам врло чврсто стоји на основама унитарне, јединствене Краљевине Југославије, на чијем челу треба да се налазе Карађорђеви потомци.
Због својих комплексних идејних али и књижевних особина, ово дело не представља само историјски роман о Првом српском устанку, већ и својеврсно сведочанство о много ближем историјском тренутку, те представља занимљиво штиво не само љубитељима романескне књижевности већ и свима онима који су заинтересовани за новију српску историју.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и романи других заборављених српских писаца као што су: Атанасије Стојковић (Аристид и Наталија), Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Богобој Атанацковић (Два идола), Јанко Веселиновић (Јунак наших дана), Симо Матавуљ (Ускок),Тодор Љ. Поповић (Гила), Љубица Радоичић (Једноспратне куће), Вељко Милићевић (Опсене, Беспуће), Растко Петровић (Људи говоре, Дан шести) и многи други.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.