Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Elena Aleksandra Dimovski
Kako seješ, tako ćeš i žnjeti
Nije Mitar običavao da dockan leže. Al’ u njega umora bilo nije. Ni sna na oči od brige za posao koji mu stoji. Celog veka grbaču na njivi je savijao. Dlanovi, izbrazdani, skupljali su trunje motanog duvana. Po kiši, vetru, blatu prevrtao je rodnu grudu svaki put sa nadom da će ga se ona setiti i blagosiljati. Eno je, zemlja čeka. Osipna i plodna. Ali, Mitar na nju ne može. Golim rukama lanac zemlje neće preorati.
– Razbolećeš se. Niti spavaš, niti poštenog zalogaja uzmeš – kunjala je na lakat naherena domaćica.
– Nemoj mi na muku stajati. Šta ti misliš, da ja ne bih već tamo bio? Već i prevrnuo i usitnio. Dosad bi mi zrno zakriveno bilo. Nemoj, Smiljka, ranu da mi kopaš. Znaš da od tog posla ništa nema.
Žena mu zagrnu gunj na leđa, stisnu sebi jače heklanu maramu preko grudi, pa se tiho povuče u kut.
Ima već dana za ceo mesec kako njivi prišao nije. I kako selo već priča da je u njega ušao kakav zloduh kad na svoj stomak ne misli i čeljad ugrožava. Očevina mu propada.
– Kome ja, dobri moj Bože, dušu da olakšam? Da olakšam, a da i sam ne mislim da sam s pameti skrenuo? – prošapta, pa nasu još jednu.
Izjutra otpravi kosti, oslušnu prvog petla kao da je molitva crkvena, pa prekrsti:
– Smiljo, dodaj šešir za nedelju i nove opanke. Imam si posla svršiti.
Htede Smilja da priupita štogod o nošenju novih kondura na njivu, al’ oćuta, pa i ona ukrsti preko grudi, sve krišom zagledajući sveca sa prastare ikone. Napukle i naherene kako god bi je zakačili. Bez krsta nad njom, čiji samo od loženja odraz osta. Od davnina.
Voleo je Mitar rodno selo. I lug i gaj. I polja što boje menjanju. Jutrom, kad sve sni, udisao je svežinu. Pogled koji seže. Pognute glave, gazio je nogu pred nogu žurno terajući se da pogled ne skrene. U strahu da ga srce ne izda, pa poklekne. Da ga ne povuče žal za onim što ga je živim činilo.
Seoski učitelj je tek bio pristavio čajnik kad Mitar zalupa na doksat.
– Otkud, dobri moj Mitre? Ti poranio kao da ćeš u školu.
– Kasno je meni za škole, učo. Mene otkad je njiva zagrlila, sva su mi se slova razbežala.
– Pa kojim dobrom?
– E da je dobro. Ne ostavlja seljak zemlju kad joj najviše treba ako ga muka nije stisla. Nemoj me zagovarati, jer ni ono za šta sam došô nisam siguran da sam dobrodošô.
Učitelj smaknu čajnik, naspe sebi u limeno čanče, pa izvadi prepek. Mitru neće trave u vodi biti od koristi tako pokislom.
– Pričaj. Znaš da te ja neću osuditi. Ako bih ti mogao pomoći, rado ću.
– Osuđen sam ja odavno. De, reci ti meni, učo, kakvih sve zverinja ima na ovome svetu?
– Ih bre, Mitre, mogao bih ti godinama pričati koliko ih ima.
– Ama, učo, videle su moje oči i smuka i žabu vrtaču. Ne pitam za to. Ima li… ima li… kakvih… a da nisu baš u te tvoje učene knjige ušli?
Učitelj odiže obrvu, odsrknu čaj.
– Ako misliš na zverinje koje dolazi sa nekog drugog sveta, možda, Mitre, popa da priupitaš. Njemu je to ipak bliže.
– Koga da pitam? Onaj jedva čeka da ga neko nešto pita, pa da razveze. Pa ja za života ne bi’ odslušao to. A meni, učo, treba odma’.
– Dobro… pričaj. Možda se nečeg dosetim.
Znao je učitelj da je Mitar retko trezven čovek. Razuman. Sigurno je kakvu stvarnu životinju, umoran od rada, u glavi zamenio za strah od neviđenog, mislio se.
– Ima više od meseca kako u njivu zagazio nisam. Lanac mi stoji. Selo misli da sam lud. Smiljka da sam u kakvu tugu utonuo. A meni gore šake da zemlju zaorem. Al’ ne mogu. Nije do mene. Zadnji puta kad sam volove u njivu poterao… kad sam… – pa isu u grlo – …neće, učo, neće, eto ti, pa kaži, šta mi je misliti? Nisu htela goveda ni da maknu. Ukopali se, pa ržu i frkću, sve unazad idu. Nisu hteli zemlju zagaziti.
– Da ih nije šta prepalo?
– Sve sam probô. I da odmore. I da dođem opet. I mamio i vabio. Tikvama častio. I jabukom. Rže grlo, strah mu u očima. Ukopava u zemlju. Zna seljak svoja grla. Šta sam mogao, sem da ih okrenem. Još mi samo fali da mi stoka precrkne. Ni šarov nije hteo. Dovodio sam i ovcu i pile, niko.
– Zna životinja kad je opasnost. Možda bi trebao gazdinstvo zvati da pregleda lanac.
– Ko da gleda? Pre će moj vo videti no ćate državne. Probô sam sa više strana da uđem, al’ stoka se ne da. Neće. Sad i da hoću, slabije da ću igde i da ih vodim.
– Zašto?
– E moj učo. Meni su jedno za drugim volovi precrkli. Otkad sam ih sa njive zadnji puta vratio, niti jedu niti piju. Sobališe jedan za drugim. Kažu doktori, zdravo im meso bilo. Ništa im nije.
Učitelj usu sebi prepek u ostatak čaja.
– Ja sam, Mitre, odavno raskrstio sa narodnim strahom. Ali, teško mi pada da mi se sekiraš. De, idi ti kući, svojoj Smilji. Naspavaj se, razbolećeš se. A ja ću da smislim nešto.
Nesretnik ustade, iskapi, pruži ruku, pa namače šešir.
To veče je Mitar kunjao nad astalom ukraj peći. Na obodu lanca, u šumarku stajao je seoski učitelj sa vernim psom i puškom o ramenu. Rešen da istera na čistac Mitrovu muku. Pas je tiho jecao, ukopan u mestu. Usred njive izdignu se senka na sve četiri oslonjena i učitelj podiže cev. Ali kroz oroz ugleda dete i pretrnu. Spusti pušku, protrlja oči, pa odignu ponovo. I opet, dete. Ruse, crne kose prepune lišća. I širokog rascepa na mestu usta prepunog oštrih, čeličnih zuba. Pas zacvile.
Smilja pretrnu iz sna kad se začu lupanje sa dovratka.
– Znaš šta, Mitre? – nali u sebe zatečenu rakiju. – Biće da sam i ja pameti skrenuo kad ću ti ovo predložiti. Biće da je dobro da ti popa pozoveš da tu tvoju njivu osvešta. Evo, neka sam i ja lud.
Mitar osta da gleda za učiteljem, koji je izjurio iz kuće. Bez objašnjenja. Ni tad ni ikada više.
Pevao je pop nad njivom. Pričalo je selo potajom, pa sve glasnije. Odlazili su znatiželjni, lovci, za opkladu mladež na Mitrov lanac. A Mitru je vo za volom, u nadi izveden svaki put, umirao. Što njegovi, što oni koje je u najam doveo. I uskoro mu kuća ostade zaobilažena. Bez pozdrava i otpozdrava. A da niko ne svrati, koju progovori.
Godina odmače. Ambari se isprazniše. Ono malo što se prikupilo za novu štalu, utrošilo se na parče hleba.
– Gospode, ako me čuješ… što me raskući, Gospode, kad sam ti prvo zrno molitvom celivao? Što mi čeljad ostavi krpljenu kad sam najlepšim platnom kolač ti povijao? Što me kužnog od naroda otuđi? – jadikovao je.
Ne izbi cela godina kad mu se Smilja razboli. Ode. Za njom počeše da crkava živina, i rod i ono malo voća što je imao iza kuće mu se osuši. Nedugo zatim mu tovarna kola ubiše jedinca na raskršću. Kočijaš se kleo da ni sam ne zna zašto je skrenuo na seoski put. Pusto osta Mitru sve sem teške duše.
Otuđi se i od ono malo naroda što mu je htelo šnitu slanine doturiti. Propi se. Izopšti. Al’ živi. Moleći Boga svakog dana da ga uzme. A ovaj, ma koliko da je puta to mogao, blagosiljao ga je na dug vek.
Na godišnjicu Smiljkine smrti Mitar smognu snage da još jednom ode na zapustelu njivu, koju je pratio zao glas, pa je ni prodati nije mogao. Na ivici zastade i zaplaka.
– Zašto? Zašto me kažnjavaš? Što mi kuću u crno zavi? Ceo vek sam pošteno radio u svom znoju. Nikad oteo, prokleo, ukratio, krv pustio. Zašto?
Iz prerasle strnjike izroni kudrava glava. Odmeri Mitra, koji je klečao lica u šake zaronjenog. Odbljesnu oštrim zubima, pa pohita ka njemu četvoronoške.
Seljak podiže glavu, izbezumljen od straha. U grudima mu se prolomi bol. Biće poput omalenog deteta ga odmeri, pa poče da sikće. Te ga u čelo poljubi.
Mitar je osećao kako ga život napušta.
Našli su ga krutog i hladnog sledećeg jutra. Izbezumljenog od straha. Bez rana.
Ugasi mu se ime. Propade oranica. Uruši kuća. Kao i sve, narod i njegov pakao zaboravi. Mnogo godina kasnije, kakav uspešan čovek iz varoši otkupi od sreza Mitrovo imanje. Za kakav seoski kompleks. Teške mašine su kopale duboke rovove za nosače zgrada kad udariše o metalni vojnički sanduk. Psujući što mu posao stoji, neimar je gledao kako izvlače kutiju opasanu lancima i katancima. Vlast posla nekog po nju.
Kažu da za svoga veka nisu videli ono što videše tog dana kad su je otvorili. U kutiji među džakovima od kostreti ležali su ostaci deteta. Smrskane glave. Bez obeležja i imena. Plehani krst među kostima.
Selo zamuknu ponovo. Strah zanoći na šoru.
– Nije to tako… neće nejač na tuđeg do na svoga – promrlja Draginja da je zlo ne čuje, pa poče da prevrće poklopac od tegle.
– Šta pričaš, bog s tobom? To ništa nisu kazali. Pričao mi Drakče gore u opštinu da ne znaju čije je dete – brecnu komšinica, pa protera još jedared varjaču kroz džem na ložari.
– Oni ne znaju. Ali znam ja. Tu samo jedna pravda može da bude. Rod su. Otac im je isti. Mora biti. Davno je to bilo. Sve i da kažem sad, za mene je kasno da mi ko sudi. Moji su znali. Sećali se. Da, imao je on njih dvojicu izgleda. Jednog svog venčanog pred Bogom. Drugog nesretnog, tuđeg. Malo pošto mu sin prohodao, devojka mu iz kuće ode na kakav put majci. Dobri gazda podmiri put vrednom čeljadu. Al’ kad se vratila, ne prođe koja godina, te ona polude. Šetala je u ritama po selu, razvlačili je kô pašče ko je hteo. Viđali je ljudi kako igra na putu po kiši. Kako plače, nariče. Sina doziva. Tihovale su babe da nije uradila šta joj je naložio. Da se ploda rešila nije. I tako i nestade. Nikad je našli nisu. Ko zna u kom kanalu je vek skončala.
– Ma kako znaš?
– Znam. Što više o tom mislim, to više znam. Pričalo se da je kleo danima kad mu je iz kuće izletela. Rekla mu je: „Malo tvoj, pa će onda moj.”
– Pa zar za živim detetom da poludi?
– Nije tako bilo. Razum joj uze gazda saznavši za njenu tajnu. Uze joj ga kad joj i sina uze zarad svoje bruke da je prikrije. Ne verujući nikom, verovatno ga je ovde dovukao i pokopao. I sad pravda mora da bude.
– Kakva pravda? Mitar je bio pošten čovek. Nikad nije priča bila da je bio propast kakva.
– Džaba njemu. Otac ga je obeležio svojim grehom. Jedan nad zemljom, drugi pod njom. Jedan diše, drugi ne. Jedan sa imenom, drugi bez njega. Mitar je držao njivu odozgo kao svoju. Ovaj ga je prinosom hranio odozdo. Došlo vreme da se zamene. Za sve što mu je uzeto. Da sad on hodi zemljom, pustom, na kojoj mu drugi nije dao da išta stekne i izrodi. A da živi zemlju poseju odozdo.