Malo kog pesnika sa početka naše umetničke pesničke tradicije je tako nepravedno zaboravljen kao Jovan Ilić. Drugovao je sa Brankom Radičevićem, koji se doživljava kao prvi umetnički pesnik kod nas, i koji stvara taj lagani prelaz sa narodne usmene na pisanu poeziju. Bio je blizak i sa Simom Milutinovićem Sarajlijom koji, opet, nema nevažno mesto u našoj književnosti. A Jovan ilić ,reći će neko, poznat je kao otac Vojislava Ilića. Iako, pretpotavljamo, ne bi imao ništa protiv da bude upamćen po talentovanom sinu, mada ih je imao dvojicu(Dragutin je pisao poeziju, prozu, drame i kao otac je takođe zaboravljen), ipak je tužno što se njegova poezija skoro i ne čita, ne proučava, njegovo ime se ne vezuje za fantastične, često filozofske stihove, ili one „na narodnu” po kojima bi mogao biti prepoznatljiv i jedinstven.
Jovan Ilić je jedan od onih naših vrednih đaka na stranim univerzitetima koje je pohađao četrdesetih godina devetnaestog veka, i već tada se istakao kao pripadnik misleće srpske omladine – one koja se bori za slobodu, zanima za filozofiju, poštuje slovensku tradiciju i proučava je.
Bio je pisar Državnog saveta, korektor Srpskih novina, profesor u Negotinu i Šapcu, član Velikog suda, ministar pravde i državni savetnik.
Neobično je da Ilić spada među one srpske pesnike koji su u početku stvarali pod uticajem svetskih poetičkih tendencija, i njegova prva zbirka i predstavlja skupinu pseudoklasičnih pesama koje, uistinu, i ne pokazuju neku stvaralačku originalnost, ali sa prihvatanjem Vukovih ideja sve se menja. Ilić počinje da koristi svoj talenat kako bi stvarao pesme sasvim nalik na narodne.Neke od njih čak su ušle u narod i danas ih je teško razlikovati od usmenih. Posebno se dobro snalazio u stvaranju umetničkih sevdalinki oponašajući narodne bosanske pesme te vrste, te je tako i nastala zbirka vrlo snažnih umetničkih pesama – Dahire. Kroz njih Ilić ostavlja i jedno svedočanstvo o duhu tog prostora, turskoj kulturnoj zaostavštini na tlu Bosne, doživljaju ljubavi i života kod ljudi toga kraja.
Zanimljiva je i informacija da su Ilićeve pesme toliko pevljive da su bile inspiracija kompozitorima da komponuju muziku za njih.To su činili Stevan Mokranjac (Pembe Ajša, Prva rukovet), Stanislav Binički(kad ja videh oči tvoje) Davorin Jenko(Dvori Davorovi), Vladimir Đorđević (Dilber Ana).
Kada pogledamo Ilićeve fotogafije jasno je da spada među one ljude koji su živeli svoja uverenja i celim bićem se posvetili svojoj misiji. U njegovom slučaju to je podržavaje i veličanje narodnog. Čitav je život nosio fes, pisao južnim narečjem, obožavao narodnu poeziju. Od svoga doma, zajedno sa sinovima, napravio je svojevrsni književni centar gde su se okupljali najistaknutiji predstavnici književnog i pozorišnog sveta, među kojima su bili i Stevan Sremac, Jano Veselinović, Antun Gustav Matoš.
U Portalibrisovoj ediciji Otrgnuto od zaborava reizdata je zbirka pesama Jovana Ilića kao i dela njegovih sinova Vojislava(u pripremi) i posebno Dragutina koja nisu štampana više od pedeset godina, a među njima je i prva drama fantastike iz pera tog talentovanog člana književne porodice Ilić.
Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J.Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle Milijon godina), kao i domaćih klasika kao što su Stevan Sremac(Limunacija u Selu, Zona Zanfirova), Đura Jakšić(Pesme i proza, Drame), Laza Kostić(Pesme i rame) čija su dela već decenijama školska lektira. Svi reizdati naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.