Песник Јован Илић родио се у Београду 1824. године. По оцу је пореклом Нишевљанин, а по мајци Подгоричанин. Основну је школу свршио у Београду, гимназију у Крагујевцу, јер то бејаше једина гимназија у Србији; више је науке започео у Београду у Лицеју, а потом је послат ради усавршења у Пожун и Беч.
„Његов песнички дух”, казује нам његов син Драгутин, „већ се до тога времена показао у београдском Лицеју с неколико песмица, међу којима је онда највећу пажњу обратила његова песма „Слава”. Истакнувши се оваквим идеалима међу својим друговима у Београду, Илић је био већ као лицејац познат не само свој београдској и крагујевачкој омладини него и оној у Новом Саду, Пешти, Пожуну и Бечу. Под утицајем Вуковим у Бечу његов песнички и политички дух постао је још опредељенији и снажнији у оба правца, а разграната веза коју је подржавао са револуционарним националистичким омладинама, чешком, словачком и руском, дале су мало доцније израза и у његовим песничким умотворима. По свршетку својих философских наука врати се у Београд. Али како у то доба наста у Аустрији револуциона олуја, те се и војвођански Срби латише оружја, он пређе у Сремске Карловце, учествова у догађајима сабора, а отуда као српски добровољац ступи у прве чарке. Српска држава посла тада у помоћ Аустрији масу добровољаца, на челу којих стајаше војвода Стеван Книћанин, који узе Илића к себи. Између осталих бојева Илић је суделовао у борачким редовима и на Томашевцу, Панчеву, Алибунару и Вршцу. По свршетку рата вратио се у своју отаџбину, оженио се и као професор отпутовао у Неготин на место своје службе.” Из Неготина је доцније био премештен у Шабац, а одатле у Београд.
Приближиваху се дани знамените Светоандрејске скупштине 1858. У разним тежњама које се тада укрштаху Илић бејаше представник најодређеније и најчистије тежње омладинске. С тим мислима уђе он и у скупштину као први секретар њен. У одсудном тренутку његова одлучност спасе ствар од заплета и упути је правилном току и брзом решењу.
У новом стању Илић је понуђен одмах положајем министарским, али се он не хтеде тога примити, већ се задовољи звањем члана у Великом суду. За време Намесништва био је неко време министар правде, а после је прешао у Државни савет и остао у њему члан све до 1882, када је стављен у пензију.
Као активан политичар јавио се Илић последњи пут у Народној скупштини 1874, а потом се због страшног разуверења повукао у самоћу, коју је стоички сносио.
У тој повучености дочекао је и дан своје смрти, 12. марта 1901. године.
Као књижевник Илић је оставио песама, по којима је поглавито и познат, затим сатирично-новелистичке скице под именом „Београдско огледало”, а као професор написао је за ученике „Кратку историју Грка и Турака” и „Писменицу”, граматички оглед.
Најплоднији је као песник. У томе је најбољи и у томе је част српске књижевности.
Његове су песме четири пута штампане у посебним књижицама, а једном су сабране у свеску; али издања каква је Илић заслужио још немамо.
У поезији је Илић срећан лиричар. О њему као песнику одавно је изрекао суд српски читалачки свет који је сваку његову песму – кад би се јавила у ком листу – наизуст учио. Тај је суд усвојила и средила и књижевна критика, по којој саопштавамо ова обележја Илићеве поезије. „Оно што одликује Јована Илића од других песника наших, то је чисто национални карактер његова певања; и ако је истина да књижевност свакога народа треба да носи на себи печат његова духа, онда међу свима новијим песницима нашим нема ниједнога који би достојније носио име српскога песника но Јован Илић. У томе погледу он пристаје уз највеће песнике наше: уз Његоша, Бранка и Сарајлију. Јован Илић припада једном времену које је прошло; он припада ономе времену када је наша национална индивидуалност била одређенија, када су нам националне тежње биле јаче и живље и ми били више своји но што смо данас. Врло је велики део својих песама испевао Илић по народним песмама. Од њих је он врло често позајимао мотиве, размер, поједине слике и поређења, покадшто и читаве стихове, тако да му ове песме у свему изгледају као народне. Он од народних песама није узимао само спољну форму; он је умео ући у дух народне поезије, јер и сам у томе духу осећа. Но Илић, погађајући свакада мотиве народне поезије, не остаје само на томе да их позајмљује и копира; он изналази и нове у духу њеном.”
Највећа је Илићева песма „Пастири”, идилски спев особите лепоте. И он је постао на основи народнога певања. И сам је предмет узет из једнога прастарога предања народног које има далеко источанско порекло. Два момка воле једну девојку, која не зна изабрати заручника друкчије већ ће узети онога ко јој први уз Космај дотрчи. Обојица умиру у надметању, а девојка се од туге убија. Тај је малени догађај песник обрадио у десет одељака, у којима је низ бескрајно лепих слика идилскога живота и бајне природе.
Засебну и најпознатију врсту чине његове љубавне песме. И оне су по народним песмама, али те „народне песме по којима је Илић испевао ове своје љубавне песме, то су оне лепе, чаробне и заношљиве севдалијске песме, што их је испевао онај део нашега племена који је, с вером и обичајима, примио од Истока и његов начин осећања. И Илићеве љубавне песме су све праве севдалијске песме; било да у њима пева чари драге своје, било да у песми казује своје стрепње и надање, било да јада своје јаде љубавне, или да куне драгу са невере, њихов је тон свакада тон оних јединствених песама босанских; у њима је она иста топлина осећања, онај исти страсни тон и онај исти заносни дах Истока што веје кроз оне јединствене песме босанске и чини их најлепшим цветом наше народне лирике. То су најлепше српске љубавне песме што их је могао испевати српски књижевник песник.”
Такођер су добро познате и источанске песме Илићеве. „Источанске песме његове тако су срећно испеване у духу источном да се могу не само мерити са гласовитим песмама што их је Немац Боденштет испевао под именом песама Мирзе Шафија но да их и надмашују.”
Укупан пак суд о поезији његовој може се свести у неколико речи: „Илић је српски песник; српски по осећању и српски по духу својега певања. У овоме националноме карактеру његове поезије, која је обухватила све делове нашег још неуједињеног племена, и снага је и слава његова” (Љ. Недић, „Из новије лирике српске”).
Таквом песнику најбољи и најтрајнији – вечити – споменик подижу саме песме његове!
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Јована Илића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.