Право име Јаше Томића било је Јаков, али данас је свима познат као Јаша. Био је српски књижевник и политичар, а оно чиме се највише бавио у својој списатељској каријери биле су историјске теме, па су најпознатија његова дела Рат на Косову и Старој Србији, Рат у Маћедонији и Старој Србији, Рат у Албанији и око Скадра.
Поред овога, писао је Јаша Томић и друге књижевне форме, међу којима су приповетке или пак романи, од којих су у издању Порталибриса реиздати Трулеж и Назарени. Ипак, није једино његово остварење у прозном облику, већ је писао и поезију. Његова песничка збирка под називом Песме Јаше Томића први пут је објављена 1896. године.
У овом издању сабране су различите песме, које су разноврсне и по својој дужини, али и по мотивима. Оно што можемо одмах на почетку рећи, а интересантно је за читаоце, јесте да свака од Јашиних песама у себи садржи, на неки начин, неку поенту или поруку. Обично се та порука налази у последњим стиховима песме. И песма којом почиње ова збирка, Познајмо их!, такође је има:
„Човек се само по делима суди.”
Исто тако, песма Прича о пацову својим упечатљивим стиховима на метафоричан начин износи опште начело којим треба да се водимо у нашој свакодневици:
„Кад су црева пуна, тада немај страве,
Тад се она правим својим послом баве,
Ал’ када су празна, те без посла трају,
Онда већ и она мудровати стају.
Кад снег вејат почне, увела је трава,
А кад црева мисле, пропала је глава.”
Највише има песама у збирци које говоре о жени: Жена, Жена и човек, па можемо рећи и песма Ђаволица. Песма Жена написана је у неједнаким строфама по дужини, али свака од њих има рефрен, који се налази на крају сваке строфе:
„Ти најбоље знадеш, Боже,
Шта све жена зна и може.”
У Највећој прози Јаша Томић открива како је постао песник. У свега шеснаест стихова Томић је успео да покрене питање зашто људи пишу песме и наводи разлоге: неко пише да му време брже прође, неко зато што се плаши да пише прозу, неко јер и други пишу, и тако даље. За разлику од других људи, Јаша каже да је песник постао управо док је био у затвору. Убивши Мишу Димитријевића јер је желео да му се освети због тога што је увредио у новинама Милицу Томић, Јашину жену, провео је у затвору шест година, након чега је помилован. У овој песми каже да је поезију почео да пише јер му је недостајало више хартије да пише прозу.
„А ја, што ћу крити много,
У затвору песник поста’
Што хартије немах доста
Да би’ прозом писат могô.”
После Ђаволице, најдужа песма у овој збирци јесте Пилатов леген. По Библији, Понтије Пилат је био један од учесника у осуђивању Исуса Христа. У песми се помиње и Клавдија, жена Пилатова, која покушава да одврати Пилата од онога што ће учинити. Једна строфа са дозом ироније говори о Пилату након осуде, и гласи:
„Осуђена Христа на Голготу вуку,
И опет га муче и пљују и туку,
Ал’ Пилату више није баш ни жао,
Руке су му чисте, трипут их је прао.”
Клавдија има добронамерну улогу, поштена је и представљена у правом светлу свесно се супротстављајући Пилату и осуђујући његова дела.
Многе од песама Јаше Томића имају риму, углавном парну или укрштену, а још су честе теме, поред поменутих, и теме о добру, о злу, људским вредностима и паралели између некадашњег живота и данашњице.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате многе збирке српске поезије: Јован Јовановић Змај (Ђулићи и Ђулићи увеоци), Јован Илић (Песме), Владислав Петковић Дис (Песме), Лаза Костић (Изабране песме), Бранко Радичевић (Ђачки растанак), Милан Ракић (Песме), Јелена Ј. Димитријевић (Јеленине песме) и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела овог аутора погледајте ОВДЕ.