Несумњиво талентовани, па ипак веома различито оцењивани приповедач и књижевник српски Јаша (Јаков) Игњатовић родио се 30. новембра 1824. године у Сентандрији од родитеља Јакова и Кате. Није ни године дана имао кад је изгубио мајку, а у шестој години изгуби и оца, те остаде сироче под туторством свога озбиљнога и строгога брата од стрица, Симе. Школовање је започео у месту свога рођења и продужио у Вацу, Пешти и на разним угарским академијама. Најзад је у Пештанском универзитету довршио правне науке.
У бурним догађајима 1848. Игњатовић је имао различитих догађаја који су учинили да је морао оставити своју постојбину и прећи у Београд. О томе преласку казује нам он сам, поред осталога, и ово: „Године 1849. први пут дошао сам у Београд. У средини Маџарске рођен, младом мом срцу Србија је била огледало мог идеала. Од Земуна даље идући гледао сам на узвишени Београд, и док сам гледао, срце ми је јаче куцало. Са страхопоштовањем ступио сам на земљу Србију и пољубио сам је. Ишао сам често на Калемегдан, у град и његову околину. Каткад ми се учини као да ми ветар чак од Дрине у уши доноси јаук злосрећног Бошњака, којега мори неутољиво нечовештво. Онда ми падне терет на душу, и као у сну сам себе питам: ’Јеси ли ти Србин и можеш ли имати спокојства душе, можеш ли бити срећан докле год ти тај јаук допире до душе?’ Онда сам себи одговарам: ’Србин сам, па ми то тешко пада, нити могу бити срећан док јаук мога брата чујем, па ма сам за себе и могао што докучити; растење мога личног благостања тек би ми увеличало бољу према пониженом брату мом; док је овај несрећан, не могу, нећу ни ја да сам срећан!’”
Из Београда се крене у свет. Био је – по неутврђеном још казивању – с француском војском у Алгиру, где је у неком војном походу изгубио десно око; походио је Париз и Цариград, а путовао је и по Истоку.
Доцније се вратио у своју постојбину. Живео је у Пешти као уредник Матичинога „Летописа”, у Карловцима као српсконародни секретар, у Даљу на свом малом имању, и у Новом Саду као велики бележник, потом посланик на Државном сабору, новинар и књижевник. Са људима који су руководили политику српску у Угарској Игњатовић се, према приликама, и слагао и разилазио; најзад се толико разишао да је имао горких тренутака у своме потоњем животу. Он је тежио измирењу и споразумном раду са Маџарима, па је у том уверењу и преминуо 23. јуна 1889. у Новом Саду, имајући задовољство да годину дана пре тога прослави полувековни јубилеј свога књижевнога рада, који му и јесте главна одлика.
Књижевни је рад Игњатовићев тројак: новинарско-политички, научно-књижевни и приповедачки. Али се прве две групе скупа губе према замашнијој вредности његова рада треће врсте.
У приповедачком раду његову истиче се реалистички правац, коме је он управо творац у српској књижевности. „Али као што Игњатовић није отпочео српску уметничку приповедачку књижевност, исто тако није ни он сам одмах наишао на стазу реалистичнога правца, нити је, већ кад је једном на њу стао, по њој само грео, никад не залазећи и на старије. Напротив, и први и доцнији његови приповедачки радови, текући упоредо са хумористичко-реалистичким, још се налазе на идеалистичко-романтичкој основи.”
У једну групу долазе романи и приповетке: „Ђурађ Бранковић”, „Манзор и Џемила”, „Крв за род”, „Краљевска снаха”, „Дели Бакић”. „Ови романи и приповетке по садржини, јунацима и догађајима историјски су, али обрада њихна, иако је савршенија и оригиналнија од Видаковићевих романа, опет за то има обележја свих слабих страна претходних старијих праваца. И Игњатовићевим „историјским” романима недостаје довољна студија српскога друштвенога живота прошлих времена, иако у томе са својега много већег научноисторијског знања стоји више од Видаковића” (М. Иванић, предговор 60–61. књ. Српске књижевне задруге).
Знаменитији је његов рад друге групе: „Оно што је Игњатовићу оскудевало за српски историјски није за друштвени роман из савременог, грађанског живота угарских Срба. Тај је живот он познавао из својих доживљаја и из нарочитих опажања. А да комађе тога живота запази и отме из бујне реке садашњости, те да га у својим приповедачким пословима преда на уживање савременим и будућим поколењима, за то је имао и богоданог уметничког дара и широког свестраног умног образовања.” У радове ове врсте долазе романи и приповетке: „Милан Наранџић” (у два дела и под два имена), „Једна женидба”, „Чудан свет”, „Васа Решпект”, „Вечити младожења”, „Увео листак”, „Трпен-спасен”, „Стари и нови мајстори”, „Патница”, и др.
Јаша Игњатовић, који је у свом политичком раду и дневном животу могао и грешити и бивати на праву путу, у књижевности је српској знаменита појава, те му име остаје записано у историји њеној за сва времена.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Јаше Игњатовића која је објавио Порталибрис погелдајте ОВДЕ.