Milan Đ. Milićević (1831–1908) pripadao je generaciji pisaca srpske književnosti tek nešto starijoj od one kojoj su pripadali značajniji srpski pripovedači Milovan Glišić, Laza Lazarević i Simo Matavulj. U duhu tog vremena i sam se oprobao kao pisac pripovedaka, ali one neće ostati upamćene kao njegova najznačajnija književna dela. U istoriografskim spisima i memoarskoj književnosti stvari pak stoje nešto drugačije.
U autobiografskim i memoarskim zabeleškama očitava se sva moć zapažanja Milana Đ. Milićevića. Kao jedan od glavnih organizatora nastave u Srbiji, pisac i prevodilac pedagoške literature, sakupljač anegdota o knezu Milošu i Karađorđu i autor Pomenika znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijeg doba, Milićević nastoji da pouzdano opiše srpski folklor, ali ne kao etnolog, već kao svedok koji hoće iskreno i verno da zabeleži naravi i običaje svoga naroda. U tom smislu njegovo najznačajnije delo je Iz mojih uspomena.
Memoarske beleške Iz mojih uspomena Milana Đ. Milićevića prvi put su objavljene kao četiri knjige u periodu 1894–1897. U ovim fragmentima Milićević će nas najpre upoznati s patrijarhalnom porodicom iz koje je potekao. Takav je opis čest u srpskoj književnosti. Otac je čestit, strog i pravedan, pun narodske mudrosti, a majka nežna i požrtvovana. Pre nego što će poći na svoju prvu službu u mačvansku varoš, Milićević pita oca kakvi su tamo ljudi, na šta mu on odgovara: „Moj sinko! Dobru čoveku svud su ljudi dobri! A zlu bravu zle je paše svuda dosta.”
Drugi tematski krug u knjizi Iz mojih uspomena čine kazivanja o tome kako je Milićević pošao na svoju prvu službu u mačvansku Lešnicu i dve godine proveo tamo kao seoski učitelj. On nam pri tome živopisno pripoveda o školovanju u drugoj polovini devetnaestog veka, programu po kojem su đaci učili i njihovom vaspitavanju.
U trećem odlomku knjige Iz mojih uspomena, nazvanom Moji lešnički poznanici, Milićević slika niz portreta sunarodnika koje upoznaje tokom učiteljske službe. Najpre daje kratak životopis, a onda i nekoliko anegdota u vezi s njima, s jasnom željom da oživi te likove. Ovi likovi nisu bez mana, ali se one boje blagim nijansama. Milićević mnogo više želi da istakne dobre osobine i vedar duh srpskog naroda. Njegove kratke biografske beleške su zato, može se reći, doterane i ulepšane. Tu su da istaknu ono najbolje kod ljudi. Jedino je mračnije naslikan lik županjese Katarine, koju, osim loših osobina, od okoline odvaja to što nije Srpkinja, ali i to što ne pripada ovom svetu koji se odlikuje idiličnim rustikalnim prizorima, već dolazi iz gradske sredine.
Svojim memoarima Iz mojih uspomena Milan Đ. Milićević predstavio se kao verni svedok epohe. Njegovo svedočanstvo je istovremeno i lična povest i rodoljubivo-patrijarhalna slika jednog vremena. U okviru Portalibrisove edicije Otrgnuto od zaborava možete pronaći i druga dela ovog autora s vrlo zanimljivim anegdotama. Preporučujemo Karađorđe u govoru i tvoru i Knez Miloš u pričama, kao i drugi manje poznati memoarski tekstovi: Prota Mateja Nenadović (Memoari), Pera Todorović (Dnevnik jednog dobrovoljca), Simo Matavulj (Bilješke jednog pisca), Kosta N. Hristić (Zapisi starog Beograđanina), Branislav Nušić (Devetsto petnaesta), Živojin Mišić (Moje uspomene), Dragutin Ilić (Zaječarska buna) i mnoge druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Sva dela Milana Đ. Milićevića možete pogledati OVDE.