У својој збирци приповедака Испод Озрена (1923) Стојан Живадиновић описује животе и судбине људи југоисточне Србије, сокобањског краја оивиченог планинама Озреном и Ртњем, и рекама Моравицом и Градашницом. Кроз све приповетке се, дакле, изграђује очуђен предео планинских венаца, бујних шума и дивље природе, свежег ваздуха и прозирних ноћи, којим се ствара атмосфера тајанства и мистерије, као и посебан гранични простор за сусрет паланачке заједнице са изузетним, изопштеним појединцима. Међутим, уместо очекиваних фантастичних бића овог бајковитог простора, попут вила, баука, вукодлака или змајева, читалац се у збирци приповедака Испод Озрена сусреће са другачијом врстом „чудовишта”: падавичарима, просјацима, грбавцима, повратницима из рата. Бирајући за своје јунаке људе са маргине, сулуде, сумануте и болесне, све оне несрећнике које је друштво одбацило и према којима нема сажаљења, писац ствара јединствену збирку страве, језовитости и тајанства.
Избор оваквих јунака није нов у традицији српске књижевности. Са њима се срећемо већ у Станковићевој збирци Божји људи почетком XX века, али и у Живадиновићевој збирци Испод Озрена свакако сигнализирају модеран приступ према питањима друштвених односа. Такође, интересантно је пратити развој „божјака” у времену пре и после Првог светског рата. Драмска напетост збирке Испод Озрена произлази из сукоба друштва „нормалних” и ових посебних појединаца, што отвара могућности за психолошку анализу и карактеризацију ликова, чију дубину Стојан Живадиновић додатно наглашава описима несвакидашњих, полусвесних, фантазмагоричних стања изазваних интензивним осећањима страха и панике. У том смислу, посебно се истичу приповетке Моја болест, у којој је описан сусрет јунака са персонификацијом сопственог поремећеног ума, те Симфонија над гробовима, која доноси сасвим фантазмагоричан и морбидан призор апокалиптичног, послератног загробног света, којим дефилују колоне војника, страдалника и жртава Првог светског рата.
Живадиновићева вештина и умешност у изградњи ликова уочљива је на нивоу читаве збирке Испод Озрена, првенствено у употреби различитих наративних поступака, тачака гледишта и доживљајних перспектива. Тако, на пример, приповетке Падавичар, Голачки поп, Казанова, На Ускрс, Мита, Испод Ветреника, Гробар и Петко Јовић одликује свезнајуће треће приповедачко лице, најчешће дато из перспективе сведока, обогаћено ауторским коментарима, паланачким предрасудама, увреженим мишљењима и гласинама. Са друге стране, Пред комисијом, Моја болест, Иронија и Симфонија над гробовима доносе личну, интимну перспективу првог лица прожету субјективним доживљајем човека са маргине.
О модерном осећању Стојана Живадиновића можда најбоље говори његов однос према догађајима Првог светског рата, који је видљив не само у увођењу војника као друштвеног отпадника већ и у иронијском отклону према јунаштву и војној команди (Пред комисијом, Испод Ветреника, Иронија). У овом светлу нарочито је занимљива приповетка Испод Ветреника, где се описује „како се пробија фронт без капи потрошеног мастила”.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате друге мање познате збирке приповедака српских писаца као што су: Драгиња Драга Гавриловић (Из учитељичког живота и друге приповетке), Симо Матавуљ (Из разнијех крајева, Из београдског живота, Ђукан Скакавац и друге приповетке), Бранислав Нушић (Приповетке једног каплара, Приповетке), Душан Радић (Живи наковањ, Три километра на сат), Бора Станковић (Стојанке, бела Врањанке и друге приповетке, Стари дани) и многе друге.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.