Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Dragan Mitić
I Pašu imamo
Ako tako gledamo, onda u Niš imamo sve. To je oduvek moglo da se čuje u niškim pričama. A to je važilo od rimskog cara, niškog velikog Konstantina, pa nadalje skoro za sve – bez svake mere. Evo skoro dobismo i novi vek, sad kad sve počne sa devetnês’, ima sve da bude bolje. Međutim, nije bilo tako i sve to se prepričavalo na raznim okupljanjima, a glavne su i pre, a i sada, kad sve počinje sa devetnês’, bile i ostale slave. Tu se s podjednakim žarom govorilo i o stvarima iz onog veka, a i prepričavalo šta je donosio novi vek: od čudne ženidbe kralja do velikih otvorenih problema svecke politike. I često je sve bilo izmešano i po značaju i po važnosti i na kraju srozano na nivo zezevluka.
Nije se samo vek promenio, nego su se i dinastije i velike sile koje su se trudile da tu povećaju svoj uticaj, a smanje uticaje onih drugih. Vremenom su dolazile informacije šta sve taj novi vek ima i šta sve može da ponudi. Naš Spiridon je takođe bio gladan svega novog i na svoj način je želeo da se dokopa onog najboljeg. Onako jednostavnog i prostodušnog, a beše baš kao njegov sveti imenjak, ubaciše ga na mesto najnižeg mogućeg referenta. Za to mesto, srećom, nije bila potrebna nikakva škola viša od osnovne, a nije je ni imao, ali je bilo vrlo važno da imaš visok i jak glas. To mu je donelo i širu slavu. Neka žena je, negde uz kafu, taj glas pomenula i eto, od ušiju do ušiju, dođe to i do popadije, čiji je muž vodio crkveni hor.
I svi su bili zadovoljni. I pop što je vodio hor jer su od tada mogla da fale i po dva-tri pevača za visoki glas, a ništa se nije poznalo – Spiridonov glas je sve to lepo nadoknadio. A i Spiridonu je bilo dobro jer je sada dobio mnogo više prilika da ode na još poneko slavlje. A to mu je bilo sve u njegov život. Znao je on da propusti i poneku lekciju u skoro svim predmetima, zato je jednom ponovio i ceo razred. Redovno je izbegavao i sve fizičke vežbe i zato postao poprilično okrugao. Valjda zbog toga ga ženske nisu gledale, a on se, da im to vrati istom merom, nije za njih ni zanimao. A hranu, posebno onu lepo pripremljenu, a tek fino ukrašenu i serviranu… to je, jednostavno, obožavao. Živeo je za te proslave, kako familijarne tako i za one na poslu – službene. Nije ih ni pre toga bilo malo, naš narod voli da slavi, odnosno dobro pojede – to je na jugu skoro jedno te isto. Ali sada, kad su ga uzeli u hor, sada su se otvorile neslućene prilike da se sve to poveća i umnoži.
Na kraju dođe ono nešto najlepše: pozva ga sam vođa hora da pođe s njim na slavu, da doda glas. A to ne beše bilo koja slava, nego slava u pašinsku kuću. Kakvo li će tek da bude spremanje na takvu slavu? Ima da se najede i prejede, i to s najboljim đakonijama o kojima drugi mogu samo da sanjaju, a on će se nakrka na tuj slavu – takva se prilika ne propušta!
– Poslušaj me dobro, znaš li gde idemo? U pašinsku kuću. U ovo visoko društvo sam te ja uveo i doveo na moje ruke, a ako zabrljaš nešto, ima da letiš napolje pomoću moje noge! Jesi li čuo?
– Zapamtio sam, be, pope. Ćutim si i sam’ kad ti kažeš i kad počneš s molitvu, krenem i ja i držim onaj moj glas. Tu ne smem da omanem, a posle mogu sa sve da se poslužim! Je l’ tako? Pop je visoko digao svoj kažiprst, onim kojim je često i dirigovao, tako da je Spiridon dobro znao šta taj znak znači. U njegovom primeru je bilo isto kao da mu je podviknuo: posluži se, al’ pazi, nemo’ sve da izedeš, nesi ala, pusti malko i na drugi gosti … nemoj me oreziliš.
E s takvim i tolikim strahom je Spiridon tražio zaštitu u popovoj senci dok su ulazili u kuću i brzo je pokušao da nađe neko mesto gde ne bi bio mnogo upadljiv. Čudio se čudu: na zidu pored Svetog Nikole uramljena albanska spomenica, s druge strane slika nekog Esad-paše, piše lepo ispod.
– Gde to ide skupa?
– Ne razumeš? A? Pa da nije bilo njega, možda ni nas ne bi više bilo? – Obrati se neko našem Spiridonu, koji je do tada bio ubeđen da su sve paše protiv nas. Ovaj što mu to govori ima debeli cvikeri, znači učen čovek, a Spiridon nije nijednu drugu knjigu uhvatio u ruke osim onih tankih, školskih, i to retko. Potpuno zabezeknut kad mu onaj učen čovek reče da je to albanski paša, koji je pomogao da Srbi potpuno ne izginu dok su se probijali prema moru, Spiridon je, skupa sa svojim skromnim znanjem – da su naši vojnici tada za čašu vode skidali venčano prstenje – očajnički pokušavao da se što brže i bolje sakrije.
Snašao se nekako i dočepao mesta uz furunu i stalno se nešto saginjao glavom okrenutom prema sanduku s lepo složenim suvim drvima. Tek kad pop glasno pročisti svoje grlo, hm, hm… kao pred svakom probom hora, priđe Spiridon i ugura se opet u senku popove mantije i dodade svoj glas molitvi. Mnogi nisu mogli odmah da ustanove čiji je to glas jer se spretno krio iza popa. Dok su se na kraju svi klanjali, kad pevanja više nije bilo, skloni se on i štuknu iza leđa muškaraca, postavljenih ukrug, tesno jedni uz druge, da bi ravnopravno pristupili okretanju slavskog kolača. Srećom, sve je prošlo bez nepotrebnih pitanja i on je našao lepo mesto iza zadnje stolice u redu za posluživanje, priželjkujući sve vreme da na stolicu sedne neko tako poveći, da ga sakrije. Okrenu se prema zidu, a ono slika: srpsko vojničko groblje, Francuska… i sve krst do krsta i jedan polumesec. Baš onaj paša… Toptani. Skoro se smrklo našem Spiridonu – usred njegovog Niša, pašinska kuća i gde god se okreneš, paša, i to tuđi.
Počelo je da se otvara nebo našem Spiridonu tek kad su posle slavskog žita, ukrašenog debelim posipom od tamne čokolade za kuvanje, krenuli s posluživanjem sitnih kolača. Dole na jugu su skoro sve žene dobre kuvarice, ali što je domaćica bila majstorica za te sitne kolače, to se pričalo po celom gradu! Nikad nije imala problema da dobije dovoljno pomoćnica za spremanja pred slavlje jer su mnoge mlade domaćice htele da baš kod nju ispeku kuvarski zanat. Same su se javljale da joj pomažu. E, tačno te i takve kolačiće je služila domaćinova ćerka, koja samo još malo pa će se zadevojči. A vrlo malo od toga je falilo! Svi drugi gosti su to odmah opazili, osim našeg Spiridona – njemu se zamračio pogled za sve drugo, osim za one preslatke kolačiće: „Pa samo nji’ svi da probam, pa ne treba turaju večeru na sto uopšte!” A smeškala mu se i mala frajlica, a ne zato što je on „muškarac”, nego što je opazila da uvek pruži ruku da uzme kolačić iz drugog reda na poslužavniku, što inače nije ni pristojno, al’ ajde, a kad ga dohvati palcem i kažiprstom, uvek zakači u šaku još po jedan kolačić tako što ga zahvati malim prstom i stisne uz dlan, a da se to ne vidi.
A još više mu se smejao njen mlogo mlađi brat. Bog im ga je dao deset godina posle rođenja ćerke! Vragolasti dečačić, koji treba, ako bog da, sledeće jeseni da krene u školu, najradije se vrteo baš oko Spiridona.
Čiko, čiko, a kako se ti zoveš, a šta ti radiš, a šta ti je pop…? Odgovarao je Spiridon na sva pitanja na koja je znao da odgovori, dok ga mali nije iznenadio potpuno neočekivanim: – A znaš li šta mi imamo u rernu? – Tek je tada ubacio maštu u brzinu, i to odmah u treću, tražio moguće odgovore među najslađim pečenim mesom sisarčića različitog porekla ili hrskavim poslasticama.
– Pa kaži mi… jednom – nije više Spiridon mogao da zadrži znatiželju.
– ’Oću, al’ daj mi tri banke – direktno je zahtevao mali.
„Ma idi, be, derište, na tebe ću davam tri banke, pa nesam budala. Ću počekam malko, mora toj da iznesu na sto”, pomisli Spiridon i poče da odbija prvo kolačiće, a oni božanski, pa posle i supu, a ona samo od mirisa da se zasitiš. Pitaju ga susedni gosti zašto neće, zašto odbija, je li bolestan? Dole, na jugu, to je skoro jedini opravdani razlog ako odbijaš hranu ili piće koje ti se nudi. I pop je bio zadovoljan kad je video da Spiridon zna da kaže i ne kad je u pitanju jelo. Malo se češkao iza uveta jer nikad ga takvog nije video, ali je pomislio da je ipak nešto moglo da utiče na njega: prisutnost viđenih ljudi, čak vladike – čudni su putevi božji. A Spiridon se samo teši: „Nek si oni samo pune škembići sas taj obična jela, a ja ću si čekam da dojde onoj iz rernu. Ima mu se namlatim i to sa toj što je nabolje od sve.” Isto tako produži i glatko odbi i glavno jelo i različito meze.
Istina, prođe onaj dečačić i opet ponovi da želi da mu kaže šta imaju u rerni, ali za tri banke – manje ne. Odlučio je Spiridon da mu ne dava pare bez veze za nešto što će ionako sigurno da dođe na sto iz rerne. Sg, sg će napune tanjiri, prvo sas neko pečenje, sama krtinka… a posle da go premene sas mali tanjirčiki, pa da gi napunu sas tek ispečeni kolačiki iz rernu – vrući, hrskavi, najslađi. Čudno mu beše samo to što svi, kad završiše sa glavnim jelom, obrisaše usta sas nove bele salfete od damast i sve to lepo pokupiše sa stola, a novih tanjira nema? Gleda, šta sad znači taj prazan sto i očajnički traži pogledom onog malog. Kad ga vide da se vrzma tu blizu, skoro ga neučtivo dozva mahanjem rukama, tako da su to skoro svi obližnji gosti opazili. Mali mu odlučno priđe:
– Da vam kažem, će platite?
– Ću platim, ću ti platim, eve ti pet banke, ne tri, eve ti pet, samo kazuj šta je, meni creva će se zamrsu od glad i od čekanje na toj pečenje! Eve pare, kazuj, kojo je?
– Fala, čiko – nasmeja se mali – Pašu imamo, našeg Pašu, mačora imamo u rernu. Tam’ se greje.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.