Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

И Пашу имамо

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Драган Митић

И Пашу имамо

Ако тако гледамо, онда у Ниш имамо све. То jе одувек могло да се чује у нишким причама. А то је важило од римског цара, нишког великог Константина, па надаље скоро за све – без сваке мере. Ево скоро добисмо и нови век, сад кад све почне са деветнêс’, има све да буде боље. Међутим, није било тако и све то се препричавало на разним окупљањима, а главне су и пре, а и сада, кад све почиње са деветнêс’, биле и остале славе. Ту се с подједнаким жаром говорило и о стварима из оног века, а и препричавало шта је доносио нови век: од чудне женидбе краља до великих отворених проблема свецке политике. И често је све било измешано и по значају и по важности и на крају срозано на ниво зезевлука.

Није се само век променио, него су се и династије и велике силе које су се трудиле да ту повећају свој утицај, а смање утицаје оних других. Временом су долазиле информације шта све тај нови век има и шта све може да понуди. Наш Спиридон је такође био гладан свега новог и на свој начин је желео да се докопа оног најбољег. Онако једноставног и простодушног, а беше баш као његов свети имењак, убацише га на место најнижег могућег референта. За то место, срећом, није била потребна никаква школа виша од основне, а није је ни имао, али је било врло важно да имаш висок и јак глас. То му је донело и ширу славу. Нека жена је, негде уз кафу, тај глас поменула и ето, од ушију до ушију, дође то и до попадије, чији је муж водио црквени хор.

И сви су били задовољни. И поп што је водио хор јер су од тада могла да фале и по два-три певача за високи глас, а ништа се није познало – Спиридонов глас је све то лепо надокнадио. А и Спиридону је било добро јер је сада добио много више прилика да оде на још понеко славље. А то му је било све у његов живот. Знао је он да пропусти и понеку лекцију у скоро свим предметима, зато је једном поновио и цео разред. Редовно је избегавао и све физичке вежбе и зато постао поприлично округао. Ваљда због тога га женске нису гледале, а он се, да им то врати истом мером, није за њих ни занимао. А храну, посебно ону лепо припремљену, а тек фино украшену и сервирану… то је, једноставно, обожавао. Живео је за те прославе, како фамилијарне тако и за оне на послу – службене. Није их ни пре тога било мало, наш народ воли да слави, односно добро поједе – то је на југу скоро једно те исто. Али сада, кад су га узели у хор, сада су се отвориле неслућене прилике да се све то повећа и умножи.

На крају дође оно нешто најлепше: позва га сам вођа хора да пође с њим на славу, да дода глас. А то не беше било која слава, него слава у пашинску кућу. Какво ли ће тек да буде спремање на такву славу? Има да се наједе и преједе, и то с најбољим ђаконијама о којима други могу само да сањају, а он ће се накрка на туј славу – таква се прилика не пропушта!

– Послушај ме добро, знаш ли где идемо? У пашинску кућу. У ово високо друштво сам те ја увео и довео на моје руке, а ако забрљаш нешто, има да летиш напоље помоћу моје ноге! Јеси ли чуо?

– Запамтио сам, бе, попе. Ћутим си и сам’ кад ти кажеш и кад почнеш с молитву, кренем и ја и држим онај мој глас. Ту не смем да оманем, а после могу са све да се послужим! Је л’ тако? Поп је високо дигао свој кажипрст, оним којим је често и дириговао, тако да је Спиридон добро знао шта тај знак значи. У његовом примеру је било исто као да му је подвикнуо: послужи се, ал’ пази, немо’ све да изедеш, неси ала, пусти малко и на други гости … немој ме орезилиш.

Е с таквим и толиким страхом је Спиридон тражио заштиту у поповој сенци док су улазили у кућу и брзо је покушао да нађе неко место где не би био много упадљив. Чудио се чуду: на зиду поред Светог Николе урамљена албанска споменица, с друге стране слика неког Есад-паше, пише лепо испод.

– Где то иде скупа?

– Не разумеш? А? Па да није било њега, можда ни нас не би више било? – Обрати се неко нашем Спиридону, који је до тада био убеђен да су све паше против нас. Овај што му то говори има дебели цвикери, значи учен човек, а Спиридон није ниједну другу књигу ухватио у руке осим оних танких, школских, и то ретко. Потпуно забезекнут кад му онај учен човек рече да је то албански паша, који је помогао да Срби потпуно не изгину док су се пробијали према мору, Спиридон је, скупа са својим скромним знањем – да су наши војници тада за чашу воде скидали венчано прстење – очајнички покушавао да се што брже и боље сакрије.

Снашао се некако и дочепао места уз фуруну и стално се нешто сагињао главом окренутом према сандуку с лепо сложеним сувим дрвима. Тек кад поп гласно прочисти своје грло, хм, хм… као пред сваком пробом хора, приђе Спиридон и угура се опет у сенку попове мантије и додаде свој глас молитви. Многи нису могли одмах да установе чији је то глас јер се спретно крио иза попа. Док су се на крају сви клањали, кад певања више није било, склони се он и штукну иза леђа мушкараца, постављених укруг, тесно једни уз друге, да би равноправно приступили окретању славског колача. Срећом, све је прошло без непотребних питања и он је нашао лепо место иза задње столице у реду за послуживање, прижељкујући све време да на столицу седне неко тако повећи, да га сакрије. Окрену се према зиду, а оно слика: српско војничко гробље, Француска… и све крст до крста и један полумесец. Баш онај паша… Топтани. Скоро се смркло нашем Спиридону – усред његовог Ниша, пашинска кућа и где год се окренеш, паша, и то туђи.

Почело је да се отвара небо нашем Спиридону тек кад су после славског жита, украшеног дебелим посипом од тамне чоколаде за кување, кренули с послуживањем ситних колача. Доле на југу су скоро све жене добре куварице, али што је домаћица била мајсторица за те ситне колаче, то се причало по целом граду! Никад није имала проблема да добије довољно помоћница за спремања пред славље јер су многе младе домаћице хтеле да баш код њу испеку куварски занат. Саме су се јављале да јој помажу. Е, тачно те и такве колачиће је служила домаћинова ћерка, која само још мало па ће се задевојчи. А врло мало од тога је фалило! Сви други гости су то одмах опазили, осим нашег Спиридона – њему се замрачио поглед за све друго, осим за оне преслатке колачиће: „Па само њи’ сви да пробам, па не треба турају вечеру на сто уопште!” А смешкала му се и мала фрајлица, а не зато што је он „мушкарац”, него што је опазила да увек пружи руку да узме колачић из другог реда на послужавнику, што иначе није ни пристојно, ал’ ајде, а кад га дохвати палцем и кажипрстом, увек закачи у шаку још по један колачић тако што га захвати малим прстом и стисне уз длан, а да се то не види.

А још више му се смејао њен млого млађи брат. Бог им га је дао десет година после рођења ћерке! Враголасти дечачић, који треба, ако бог да, следеће јесени да крене у школу, најрадије се вртео баш око Спиридона.

Чико, чико, а како се ти зовеш, а шта ти радиш, а шта ти је поп…? Одговарао је Спиридон на сва питања на која је знао да одговори, док га мали није изненадио потпуно неочекиваним: – А знаш ли шта ми имамо у рерну? – Тек је тада убацио машту у брзину, и то одмах у трећу, тражио могуће одговоре међу најслађим печеним месом сисарчића различитог порекла или хрскавим посластицама.

– Па кажи ми… једном – није више Спиридон могао да задржи знатижељу.

– ’Оћу, ал’ дај ми три банке – директно је захтевао мали.

„Ма иди, бе, дериште, на тебе ћу давам три банке, па несам будала. Ћу почекам малко, мора тој да изнесу на сто”, помисли Спиридон и поче да одбија прво колачиће, а они божански, па после и супу, а она само од мириса да се заситиш. Питају га суседни гости зашто неће, зашто одбија, је ли болестан? Доле, на југу, то је скоро једини оправдани разлог ако одбијаш храну или пиће које ти се нуди. И поп је био задовољан кад је видео да Спиридон зна да каже и не кад је у питању јело. Мало се чешкао иза увета јер никад га таквог није видео, али је помислио да је ипак нешто могло да утиче на њега: присутност виђених људи, чак владике – чудни су путеви божји. А Спиридон се само теши: „Нек си они само пуне шкембићи сас тај обична јела, а ја ћу си чекам да дојде оној из рерну. Има му се намлатим и то са тој што је набоље од све.” Исто тако продужи и глатко одби и главно јело и различито мезе.

Истина, прође онај дечачић и опет понови да жели да му каже шта имају у рерни, али за три банке – мање не. Одлучио је Спиридон да му не дава паре без везе за нешто што ће ионако сигурно да дође на сто из рерне. Сг, сг ће напуне тањири, прво сас неко печење, сама кртинка… а после да го премене сас мали тањирчики, па да ги напуну сас тек испечени колачики из рерну – врући, хрскави, најслађи. Чудно му беше само то што сви, кад завршише са главним јелом, обрисаше уста сас нове беле салфете од дамаст и све то лепо покупише са стола, а нових тањира нема? Гледа, шта сад значи тај празан сто и очајнички тражи погледом оног малог. Кад га виде да се врзма ту близу, скоро га неучтиво дозва махањем рукама, тако да су то скоро сви оближњи гости опазили. Мали му одлучно приђе:

– Да вам кажем, ће платите?

– Ћу платим, ћу ти платим, еве ти пет банке, не три, еве ти пет, само казуј шта је, мени црева ће се замрсу од глад и од чекање на тој печење! Еве паре, казуј, којо је?

– Фала, чико – насмеја се мали – Пашу имамо, нашег Пашу, мачора имамо у рерну. Там’ се греје.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу