Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Aranđel Milosavljević rodio se 1782. u varoši jagodinskoj i niko od ukućana nije mogao da pretpostavi da će od tog malog derana koji se vukao po starim drumovima postati knez jagodinski. Bio je nizak rastom, mali, zlatokosi dečak koji je stalno govorio da će da bude nešto kad bidne veliki. Živeo je s majkom i ocem s one strane Belice sa koje će trideset i kusur godina kasnije knez Miloš podići crkvu jagodinsku. Voleo je Ranđel da pomaže majci i ocu, kopao je njivu onako mali, vukao brazde ralom sve dok mu prsti nisu poplaveli. Svi su govorili da će od njega biti nešto. Vreme beše gadno. Srpski seljak je teško živeo. Nije imao ni državu ni vlast. Kada je Karađorđe podigao bunu 1804. i kada se srpska kuka i motika digla na Turke, Ranđel je imao 22 godine. Njegov otac je bio uz Vožda, a Jagodina je dala mnogo viđenih junaka koji su ustali protiv zuluma Turaka. Izrastao je mladi gazda Aranđel u visokog momka, gustih obrva i znamenitog pogleda. Voleo je da popije, ali je znao za meru. Dolazeći kući u kasne sate, govorio je da Jagodina ima crkvu, ali nema me’anu. Nema gde ko sesti i dušu odmoriti. Knez Miloš 1818. podiže crkvu s one strane Belice. Podiže Crkvu Svetog arhangela Mihaila, lepu belu bogomolju oko koje je okupio srpski pobožni živalj. Aranđel je znao da je Srbima potrebno i nešto drugo. Imao je njegov otac jednu zabregu blizu Hajduk Veljkova konaka koja je stajala pusta. Bila je prazna, a Aranđel je svaki put kada bi prošao video na tom mestu ono što je, kako je smatrao, svima trebalo. Nije mnogo prošlo od podizanja crkve jagodinske kada je sakupio živalj da sagrade kafanu za dušu i odmor. Ne beše to nešto veliko, već malo zdanje s me’anom, štalom i dvorištem. Stalno je Aranđel zapravo gledao drugo zdanje – Dimičev han, tursku zgradu koja beše svratište, i beše mu krivo što oni imaju tako nešto, a mi nemamo. U varoš dođoše italijanski umetnici koji su radili na zdanju crkve i videše Ranđelovu kafanu. Ukrasili su je raznim lukovima, pa je građevina bila tako lepa za ono vreme da bi svakom putniku lepota i sjaj upali u oči. Dobi ime „Šarena kafana”. Cimerman Antonio je dao sve od sebe da je ukrasi kako bi ličila na stare italijanske lepotice. Svako bi svratio, ko god bi prošao. Srbi su je zvali i dalje Ranđelova kafana. Otmenost kojom je odisala jagodinska lepotica nikog nije ostavljala ravnodušnim. Jednom je Aranđel sedeo ispred, za jednim od svojih stolova, kada je pored njegove kafane prošla ugledna jagodinska porodica. Deca su gledala u lukove koje je svojom rukom uradio cimerman Antonio i divila se lepoti. Svi su dolazili da popiju koju kod gazda Ranđela. I stari Srbi, kojima je bilo preko glave zvocanje žena, i ugledni Jagodinci, koji bi razmenili pokoju pametnu reč. Kako je raslo zadovoljstvo Jagodinaca koji su bili srećni što mogu svakog dana svrate ovde tako je raslo i nezadovoljstvo protiv Miloševe samovolje. Jagodinska šarena lepotica postala je centar okupljanja protiv Miloševe bahate vladavine. U Jagodinu dođe i Toma Vučić Perišić, koji je bio najglasniji protiv kneževe vladavine. Vučićeve posete Jagodini svodile su se na sedenje u „Šarenoj kafani”, čime je pravdao viđanje sa svojim istomišljenicima. Niko nije mogao ni da pomisli da se tu sprema neka zavera protiv kneza. Toma Vučić Perišić sastajao se s Miletom Radojkovićem, knezom Jagodinske nahije. Mileta beše strašno ponižen od kneza Miloša. Tada je prestao da mu pruža svaku podršku. Knez Miloš ga optuži da „spopada žene”, i tek kada je Mileta priznao, Miloš mu dade oprost. Knez Mileta nije mogao da zaboravi ovo knezu. Sastajao se s Tomom kako bi kovali zaveru. Gde bolje da se dogovore nego u kafani kod gazda Aranđela. Ta 1835. beše sušna godina, teška za seljaka. Teška u duši za sve. Knez Mileta je skovao plan za bunu ni manje ni više nego u jagodinskoj lepotici. Povede pobunu protiv kneza i Miloš, nemajući kud, morao je da donese ustav koji beše poznat kao Sretenjski ustav. Februar 1835. beše blagorodan za Srbiju. Miloševa vlast se umanjila, a Mileta posta ni manje ni više nego jedan od pet ministara u Državnom savetu. Bilo je dobro i za gazda Aranđela. Proširio je svoju kafanu sa još soba za prenoćišta, a kafana postade mesto gde se sastaju ugledni trgovci da sklapaju važne poslove. Od one robijaške me’ane postade ugledna gostionica gde se sakupljaju jagodinski intelektualci. Godine 1869. u varoš dođe Đura Jakšić, profesor jagodinske realke. Voleo je Đura da svraća u gazda Ranđelovu kafanu. Strastven, plahovit, nemirne duše, dolazio je na pokoju rakiju i posmatrao svet koji sedi i pije. Šta se vrzmalo po Đurinoj glavi posle održanih časova u Jagodinskoj realki, mogla je samo „Šarena kafana” da posvedoči. Svoju stvaralačku inspiraciju dobijao je gledajući jagodinske boeme koji piju i vode duge i često besmislene razgovore. Gazda Ranđel je znao da je njegova kafana ostavila trag u duši varoši jagodinske. Voleo je da sedi i posmatra svoje goste. Nije mu bilo važno da li su to seljaci, ugledni ljudi, profesori slikanja ili obični pijanci. Od svakog je mogao da nauči nešto. Od običnog pijanca je saznao da je život lep jer u sebi sadrži duh slobode. Od uglednog Jagodinca je mogao da nauči kako otmenost može da bude lepa, a od običnog seljaka kako sirova inteligencija stečena na njivi nekada biva mnogo korisnija od bilo čega drugog. Nismo rekli da je Aranđel 1821. postao jagodinski knez, ne zato što to njemu nije bilo važno, već što je njegova me’ana svojim sjajem prekrila sve drugo. Bavio se on politikom, ali se uveče vraćao u šarenu lepoticu da odmori dušu. Umeo je da se dodvori svakoj vlasti. Postaviše ga i za predsednika jagodinskog suda, što je obavljao veoma predano. Dobijao je dobru platu za to – najpre petsto groša, a potom i sedamsto, što je bilo u rangu sa šabačkim, a manje od beogradskog i kragujevačkog suda. Kažu meštani, a i zapisi svedoče, da je Aranđel bio odan svakoj vlasti. Jednom prilikom je javio knezu da kroz Jagodinu prolaze neki tatari i nose dokument za rođeno carče. Sve je javljao knezu. Ništa gazda Ranđelu nije moglo da promakne. Slao je Milošu svakakve molbe i obaveštenja, i ko dolazi i ko prolazi, i ko šta traži i ko šta nosi. Vreme je prolazilo, gazda Ranđel uživao u svom službovanju, a „Šarena kafana” ne imaše suparnika u svom poslovanju. Nisu ga svi voleli, neki su mu zavideli, a neki su se divili njegovoj visprenosti i inteligenciji. Gazda Ranđelova žena beše povučena i tiha, smerna i predana porodici. Beše joj milo što kafana tako dobro posluje, što se priča po čaršiji da je njen Aranđel sposoban i vredan čovek. Danju radi u sudu, a uveče vodi kafanu. Volela je i ona da svrati povremeno, tek da njeno žensko oko i ruka vide da li je sve pod konac. Imala je poverenja u svog muža. Znala je da je odan kući i vlasti. Odanost porodici bila je srazmerna odanosti knezu. Nije Aranđel mogao ni da sanja da će dvadesetak godina posle njegove smrti „Šarena kafana” imati konkurenta. Pričali su gazda Ranđelovoj ženi kako su videli jagodinskog profesora na službovanju Đuru Jakšića kako na komadu salvete zapisuje ono što mu je palo na pamet. Možda je baš na njemu bio deo pripovetke „Komadić švajcarskog sira”, koji je nastao inspirisan jagodinskom boemijom. Slušala je sve to žena gazda Ranđela i pitala se da li i druge varoške žene imaju ovo što ima ona. Posebna čar „Šarene kafane” bila je što je ležala nadomak Carigradskog druma. Svraćali su i poznati i nepoznati da se okrepe ’ladnom vodom i dobrom kafom. Gazda Ranđelova gospođa se sećala kako je kafana na početku izgledala gotovo kao štala. Sad je krase sjaj i lepota. Milina je bila proći kraj nje. Smrt sačeka Aranđela 1859, što je polako odvuklo i njegovu tekovinu u zaborav. Nije bilo više one topline koja je isijavala iz svake prostorije gazda Ranđelove gostionice. Vrlo brzo naseli se u jagodinsku varoš Mita Džambas. Mita je imao želju da napravi nešto slično „Šarenoj kafani”, ali da to bude samo njegovo. Otvorio je gostionicu sa sobama „Tigar”, koja napravi potpunu pometnju. Najpre je to bila gostionica koja je podsećala na gazda Ranđelovu kafanu u njenim najranijim danima, da bi kasnije postala velelepna gostionica pod nazivom „Džambas”. Jaka konkurencija polako je gasila velelepnu lepoticu kraj Carigradskog druma. Postepeno se nazirao kraj devetnaestom veku. Odlazio je nenametljivo, mnogo tiše nego što je dolazio. Početak ovog stoleća bio je tako buran da je ušao u živote ovdašnjih ljudi brzo, naglo i burno. Mala varoš na Belici stajala je gordo na vetru koji je dolazio sa juga. Reka je tekla, ali više nije odvajala srpski od turskog dela varoši. Nije bilo više Turaka u Jagodini. Crkva koju podiže knez Miloš bila je uzdanica srpskom življu koji je odlazio nedeljom da se moli da se prošlost nikada ne ponovi. Varošani su pamtili gazda Ranđela i njegovu kafanu. Učeniji Jagodinci pamtili su i profesora Đuru, a mnogi su ga se sećali kao strogog nastavnika slikanja, čiji je pogled isijavao nekom slikarskom toplinom. Jagodinska realka je stajala u centru varoši i ponosila se svojim svršenim đacima. Ti đaci su neretko svraćali na po jednu u „Šarenu kafanu” starog Aranđela Milosavljevića. Znali su varošani da će se menjati vlasnici i zakupci ovog mesta, ali i da je vreme kada je Ranđel bio gazda – neprocenjivo. Ondašnji meštani su bili sigurni da će se ova lepotica viđati samo na razglednicama. Jagodinsko sunce se pomaljalo nad krošnjama i obasjavalo krovove, sa kojih su letele crne ptice, noseći u kljunu mrve i ostatke hleba nađene ispod stolova kafane. Svako vreme nosi svoj pečat. Svako vreme ima svoje breme. Dok je na drugoj strani grada Atanasije Tasa Ivanović, ciganski ’aračlija, sakupljao porez od svojih garavih vojnika, neki drugi su se okupljali u krilu gazda Ranđelove me’ane. Okupljali su se i stvarali duh jednog davnog vremena.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.