Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Верица Жугић
Дурмиторска легенда
Дурм подиже руку, Тор климну главом и све започе. И на небу и на земљи. Од пламена до леда.
Из очију сукну пламен, из руку кренуше да севају муње! Запали се жезло које је Дурм држао у рукама, земља поче да пуца и да се отварају кратери. Затим баци грудву снега, која крену у лавинама да се котрља и пуни кратере, гасећи их. Од пламена и леда створише се језера планинска.
Кола Светог Илије труцнуше од силине потреса. Заустави своје каруце и баци поглед ка земљи питајући се ко се то толико заигрô да и небеса узнемири.
И богови с Олимпа су на овим врховима славља правили и лета проводили, али њихов мерак на смртне није утицао. Окупљају оне који на једном месту не смеју бити. Превише вила и ђаволица, а ниједно чобанче у фрулу да засвира. Свети Ђорђе му одмахну – не брини, овде ћу ја да причувам.
***
Планина их је примила у своје окриље. Природа је овде сурова и немилосрдна и зато није привлачила људе. Звериња је било, али оног најокрутнијег и најсуровијег, људског, није било. Могли су живети у складу са својом и вером и својим убеђењима. Нико их није прогонио. Знао је Бајо да су добро изабрали. Подсећао га је на то жиг на образу, којим је обележен и анатемисан, као и многи други торбеши. Јер тврдили су да је сва власт од ђавола, кнеза овога света, и одбијали да плаћају порез, да ратују и да раде за наметнутог господара…
Онда су се појавиле две скитнице. Свештеница је изашла пред њих и понудила гостопримство. Нису је ни погледали. Спомињали су правоверне и оне залутале. Мумлали су да ће клетва стићи богумрске.
Не желећи да се обрате жени, тражили су сеоског поглавара с ким би две-три прозборили. Тихана је наставила да пребира скупљене плодове, припремајући их за сушење. Знала је да жене не цене, а свештенице не признају. Крајичком ока приметила је Баја и знала да ће он ово решити.
Мучен, јавно презрен и понижен, кад све прође, а њему живот опростише како би жигом опомињао, покупи породицу и крену на пут. За њим и двадесетак породица које га следише. Оно што га је водило, није био сигуран да ли је божја воља и наклоност коју доби не одричући се свог пута или поремећеност психе усред патње коју претрпе. Људи који су их на пут испраћали, држали су у рукама слике светаца, упирући их у њих. Чега ли су се толико плашили, питао се? Рањеног човека или његове јаке вере… У бунилу или најчистијем тренутку свести, а то му дође готово исто, коњ са иконе Светог Ђорђа коју држаше једна жена зарза, једним ударцем копите се одвоји са дрвене подлоге, где би заробљен, и крену у касу пред њима да им ослобађа пут. Без застајкивања или било каквог двоумљења. Тако стигоше пред ову планину и ово језеро, где се скућише. Отад га не виде. Језа га обузе од сећања. Пред ову зору је поново чуо рзање ђогата. Тргнуло га из сна и пробудило. Знао је да га на нешто упозорава.
Дуго нису долазили, остављајући их на миру. Одакле су се сад појавиле ове две луталице? У погледу им се видело да су удаљени од сваке вере. Ако су некој некад и припадали, сад је из њих избијала само срџба и гнев. Острашћени, могли су им само муку за врат донети.
И донели су нешто… Оставише му бебу замотану у господске крпе, где је са црвеног платна палацала језичина вука. Са дететом и кесу кованица, на којима је са једне стране приказан светитељ који стоји, држећи кадионицу у једној и јеванђеље у другој руци, док је на другој страни приказано попрсје вука, штит и шлем… Дечак није плакао, иако је сигурно већ био на дугом путу, ненахрањен. Какво ли је сад искушење пред њих стављено и ко их искушава?
Године су пролазиле… Учен њиховој вери, васпитаван као и њихова деца, никад неодвајан од осталих, ипак, разликовао се. Оно што други и нису примећивали, Бајо јесте. Дечак је клесао камен, помажући да се на масивним надгробним плочама исклешу оквири или бордуре од косих паралела, цвеће, лукови са стрелама или голубице… Посмртне плоче дотад није имао ко украшавати, јер ничија рука није била прецизна кô његова. И слутио је да би он још боље мачем баратао, али надао се да до тога неће доћи. Син вероватно неког ратника и вође, остављен је њима, мирољубивима, да никад мач у рукама не дигне. А онда, кад му ђогат зарза пред колибом, он виде младића како узјаха коња и одгалопира у ноћ. Вешто и спретно, као по ко зна који пут… Без седла, као срастао за прелепу животињу. Могли би и до звезда допрети, помисли. Поче да пада магла и он осети да прича коју је давно чуо, можда и није легенда:
Сваких шак и мор лена (неких шестсто људских година) Дурм и Тор изађу – један са највишег врха планине, а други из језера, и направе велики пир, како приличи сусрету два брата. Језера се подигну да у њима не остане кап воде и пир траје док се и последња кап по кап воде не врати на своје место. Магла са планине се спусти да сакрије Торов долазак, а киша и олуја какву нико од људи не памти све то прати, не дозвољавајући ни најсмелијима да привире напоље…
Крену олујни ветар који му не дозволи излазак напоље.
Није желео бити празноверан. Уплаши се за Василија, момка ког су он и ова заједница торбеша, богумила или богомрских, како су их још називали, подигли од одојчета. Пробудише се и остали и почеше окупљати у дрвенику. Тихана отпоче молитву.
Петко, слепи старац, подиже руке, прекидајући молитву, и рече:
– Подигнута је вода из језера и брат крену брату на пир и Окупљање. Ветровити и Олујни, демони ветрова ће исто узлетети, као и остали, најбитнији са овог краја света. Ове ноћи пробудиће се разне моћи, природне и натприродне! Људи овде нису пожељни. Наши животи више нису у нашим рукама. Молите се! Само вера доноси спасење!
Магла се подигла, а воде у језеру заиста није било. Храбрији приђоше обали и рекоше да се доле назиру обриси леденог дворца.
– Зато је вода у Вражијем језеру и била тако ледена – неко прошапта.
И сви видеше кад се из дубоког гротла, из ког су до јуче узимали воду, подигоше два ваздушна вртлога, усисавајући и ломећи све пред собом.
– То су они – изусти Петко. – Олујни и Ветровити, прате Тора ка врху планине. Ово је ноћ кад ће измилети из змијарника, рупа и пећина све мигољаво и од светла сакривено. Париће се зло и бол, а на крају ће се родити…
Неко викну:
– Где је Василије, виде ли га ко? – и прекину слепца да доврши започето.
Бајо се трже. У рукама му стајаше икона Светог Ђорђа и он виде како се крила рањене аждахе одвајају са иконе и срастају на ђогату. Коњ се у ваздуху пропе и готово збаци јахача. Ледене иглице и олујни ветар им засуше очи. Лед их закова за тло. Мук завлада планином.
***
Виле кренуше да мрмљају басме, а у ватри која се распламса нађоше се девесиље, глогиње, вратолом, али и семе од белог лука, и папрати, жбун јасенка, босиљка и ковиље…
Змајолики и змијолики јунаци, од гнезда гујина, али и они вучолики и међедовићи, спремно су се пријављивали за турнир. Комешање у коме излазе и боре се двоглави, троглави, мушти и немушти, гмизећи и летећи, невидљиви и немртви…
Само људи нема. Хоће л’ доћи нови јунак с Пирлитора?
Изнедри ли Србија јунака, после силног војводе Момчила и крилатог му коња Јабучила? Ил’ све неста на боју, на Косову?
Вражије језеро је ћутало. Крилати коњ, мезимац Торов, сматрао је да је људима и превише дао.
– Реци ми, Дурме, где је он сад? Сад кад смо земљу и небо запалили? Јунак који је језеро на коњу ноћу прескакао и мени пркосио?
– Не размишљај о људима, бедним и недостојним црвима који једва мигоље по земљи, пуни страхова и предрасуда, рањиви и ништавни! Овај свет је наш! У њему за њих нема места!
Удари својим штапом по стени и воде из подземних језера, потискујући ваздух који уз огроман притисак изазва прасак јачи од грома, покуљаше силовито из гротла земље.
Турнир поче… Око кога жезло Дурмово заигра, победник је. Правило је – правила нема – све може и све сме! И кад више нико није очекивао, на белом ђогату долете јунак који за људе правду заишти. Да под Дурмитором људи обитавају. Да се зна чије је божје, чије вилинско, чије вражије, чије њихово… За сваког простора има.
Нема, кажу! Не може бити! Само један опстаје! Не постоји милост и ником се не даје! Сабље јунак нема, али и сабља му стиже! Виле се згледају, да ли је нека сагрешила. Од званица, могле су се видети и виле биљарице долетеле на крилима ждралова, демони ветра, воде, ватре, сумње и страха… И нико на страни човека. Ко му овакву милост учини? На балчаку упадљиви зелени смарагд, горско око какво само Дурм на свом плашту има. Још се неко моћан у овај турнир уплео, би јасно свима.
Ђогат прелеће, сабља сече. По три главе одједном падају. Три ноћи и три дана праскали су громови по планини и падале главе, утробе се просипале. Виле оживљавале и у бој враћале. Пена на уста ударала. Борбе трајале, али победника нема.
Згледају се и немајући куд, пружају му руке Моћни.. Види Дурм да му се жезло из руку отима, хоће победника да прогласи! Нек им се младић поклони.
Али младић њихову власт не признаје.
– Имам веру у бога једнога – њему се клањам и у њега верујем!
Речи прострујаше ваздухом. Допреше и до колиба и торбеша, који су се држали за руке и понављали молитве. Глас просут ваздухом прекину молитву. Згледаше се у икону, коју је Бајо још држао у рукама. Одједном свестан. Одједном свесни. Све време им је он показивао пут. Икона полете у небо, а Свети Ђорђе забаци копље и оно паде пред моћнике планине у исто време кад Василије просу дроб змају троглавоме.
Дурм загрми планином:
– Приђи, Василије од Дурмитора, Дробњаче, јуначе! Племе твоје у нашим скутима је добродошло!
Тако рече и тако би! Свети Ђорђе аминова, а богумили га за заштитника јединог узеше.
Шестсто година само што се није навршило… Гуја и немани, сваке врсте, се накотило. Има ли нам спаса? Има ли на шару небеском јунака спремних за част и људски образ да заиграју?